Доњи Краји
From Wikipedia, the free encyclopedia
Доњи Краји (лат. , мађ. ) или Доњи крајеви, историјска су област која је настала у средњем вијеку као посебна управна цјелина бановине Босне.[1] Обухватала је већи дио простора између ријеке Врбаса на истоку, Уне на западу и Саве на сјеверу. Доњи Краји се у историјским изворима први пут помињу 1244. године у повељи угарског краља Беле IV, заједно са областима Усора и Соли. Новији називи овог простора Крајина и Босанска Крајина потичу управо од назива средњовијековне области Доњи Краји.
Овај чланак можда захтева чишћење и/или прерађивање како би се задовољили стандарди квалитета Википедије. Проблем: Измешана екавица и ијекавица; одабрати један изговор и уједначити према истоме. |
Угарски краљ Бела IV повељом 1244. године даје дозволу босанском епископу да сакупља десетину у Усори, Солима и Доњим Крајима. У то вријеме Босном влада бан Матеј Нинослав, а претпоставља се да је прије њега Доњим Крајима, као једном од четири земље босанске владао Бан Кулин. Матеја Нинослава је наслиједио бан Пријезда I који је био принуђен да призна врховну власт угарског краља Беле IV, који је тада формирао бановине Соли и Усора. Повељом из 1287, Пријезда I уступа цијелу жупу Земуник свом зету, најстаријем сину славонског бана Стјепана Бабонића. Тако крајем 13. вијека дијелови Доњих Краја долазе у посјед породице Бабонића.
Кнез Хрватин Стјепанић, родоначелник властелинске породице Хрватинића, је веома рано признао далматинско-хрватског бана Павла I Шубића за свог господара и тиме му помогао да се учврсти у Босни. То му је омогућило да прошири власт своје поридице на област Доњих Краја и да добије титулу кнеза Доњих Краја босанске земље. Његови синови Вукослав, Павле и Вукац, слично као и он неколико година раније, добро процјењују ситуацију и признају Стјепана II Котроманића за бана Босне, што им је омогућило да завладају и жупама Земуник и Врбања. Средином 14. вијека утицај Хрватинића опада, а Доњи Краји престају бити административна јединица Бановине Босне. Титула и функција кнеза земље Доњи Краји је обновљена тек након Твртковог крунисања за краља. Тада великог војводу Вукца Хрватинића насљеђује његов син Хрвоје Вукчић Хрватинић.
Хрвоје је постао један од најмоћнијих властелина у Босни. Након смрти угарског краља Лајоша I Анжујског учествовао је у динстичким сукобима помогавши Ладиславу Напуљском да се прогласи за краља. За то је био награђен великим територијалним проширењима своје области и титулом херцега Сплита, вицекраља Далмације и Хрватске, великог бана Врбаске бановине и кнеза Доњих Краја. Жигмунд Луксембуршки, други претендент на угарски престо, је успио потиснути Ладислава Напуљског и завладати читавом Угарском. Након тога је Хрвојев утицај почео постепено да слаби, а пошто је дошао у сукоб и са Сандаљем Хранићем којег је подржао Жигмунд, обратио се Турцима за помоћ и позвао их у Босну 1415. године. Хрвоје је умро 1416. године, послије чега се њеогова област брзо распала, а највећим дијелом Доњих Краја је владао његов синовац Јурај Војсалић.
Након пада Краљевине Босне под турску власт, угарски краљ Матија Корвин је крајем 1464. године заузео сјеверну Босну и на простору Доњих Краја основао Јајачку бановину, која се одржала све до 1527. или 1528. године. Бановина је обухватала готово читаву област Доњи Краји, осим жупе Ускопље, која је била под турском влашћу. Падом Јајачке бановине, област је ушла у састав Босанског санџака.