Електрицитет
From Wikipedia, the free encyclopedia
Електрицитет (од новолатинског ēlectricus – „ћилибарски“, односно од грчког -{ηλεκτρον [elektron] (електрон) – „ћилибар“) је реч која се односи на одређене физичке појаве узроковане наелектрисањем. Међутим, тај појам се често везује уз неколико различитих а повезаних појмова:
- наелектрисање – својство неких субатомских честица које одређује начин његове електромагнетне интеракције. Наелектрисан предмет је под утицајем електромагнетског поља, али га и сам производи.
- електрична струја – кретање или проток наелектрисаних честица, мерено у амперима (А).
- електрично поље – посредник у преносу утицаја једног наелектрисања на друга наелектрисања која се налазе у његовој близини.
- електрични потенцијал – способност електричног поља да изврши неки рад, мери се у волтима (V).
- електромагнетизам – фундаментална интеракција између магнетског поља и наелектрисања које је у покрету
Још у античко време запажена је појава да ћилибар, када га се трља, добива својство привлачења ситних честица. Године 1600. енглески лекар Вилијам Гилберт, према грчком називу за ћилибар (грч. [elektron]), назвао је натрте ствари с описаним својствима електрична тела (лат. ). Електрицитет се с једнога тела може преносити на друго. Количина електрицитета назива се електрични набој.
У атому је позитивни набој атомског језгра једнак негативному набоју свих електрона, односно број протона једнак броју електрона, па се зато деловања тих набоја према споља међусобно поништавају или неутрализирају. Тек када се у неком телу одвоји део електрона од атома, долазе до изражаја привлачне силе између позитивних и негативних честица. Те силе настоје да врате електроне на она мјеста у атому на којима су се пре налазили. Због деловања тих сила долази до кретања електрично наелектрисаних честица или електричне струје. Одвајање електрона од припадних атомских језгара чини темељ производње електричне енергије. У галванским чланцима и акумулаторима раздвајање електрицитета изводе хемијске силе. За добијање велике количине електричне енергије служе електрични генератори.
Електрони лако пролазе кроз добре електричне проводнике (на пример метале), а тешко кроз лоше проводнике или изолаторе (на пример ваздух, каучук, порцелан). Ако се проводник стави у близину наелектрисаног тела, то ће тело, већ према врсти свог набоја, електроне проводника или привући у што већу близину или одбити од себе у највећу могућу даљину. Тај начин раздвајања електрицитета у проводнику назива се инфлуенција.
Електрични набој је једно од темељних очуваних својстава елементарних честица. Појаве везане за набој у мировању описују се граном физике која се назива електростатика. Набој у мировању такође се назива статичким или електростатичким набојем. Набој у кретању се назива електричном струјом, а повезане појаве се описују електродинамиком. Постојање електрицитета запажа се у простору посредством електромагнетског поља које настаје око набоја. Ако набој мирује постоји само електрично поље, електростатичко поље. Набој у покрету ствара и магнетску компоненту електромагнетског поља. Електрицитет је откривен запажањем постојања електростатског поља (привлачење ситних предмета) у близини наелектризираног штапића од јантара.
Електрични феномени су изучавани од античких времена, мада је прогрес у погледу теоретског разумевања био спор до седамнаестог и осамнаестог века. Чак и тад, било је веома мало практичних примена електрицитета, и тек су деветнаестом веку инжењери могли да нађу примену струје у индустирији и свакодневном животу. Брза експанзија електротехнике у то време је трансформисала индустрију и друштво. Изузетна свестраност електричне енергије значила је да се могао створити готово неограничено велики скуп примена које обухватају транспорт, грејање, електрично осветљење, комуникације, и рачунање. Електрична енергија је у данашње време у основи модерног индустријског друштва.[1]