Естуар
From Wikipedia, the free encyclopedia
Естуар (лат. = залив, ниска обала, = плима, струја) је левкасти залив на ушћу реке широко отворен према мору.[1] Карактеристичан је за ниске обале на којим је колебање плиме врло велико (од 10 до 20 ). Плимски талас продире ушћем дубоко у реку (на Темзи је око 113 ) и при повлачењу, за време и осеке, носи са собом велику количину трошног материјала. На тај начин се речно корито продубљује и чисти од наноса, а бродовима се отвара пут дубоко у копно. Ако река наталожи на ушћу велику количину седимената (као нпр. Жиронда у Француској), пред естуаром се стварају пешчани спрудови кроз које се при сваком новом наступу плиме отварају пролази. Улаз у такав естуар отежан је због сталне промене положаја пролаза, па је потребна пилотажа. На обалама и на унутрашњем крају естуарског ушћа развили су се велики лучки центри: Лондон (Темза), Хамбург (Лаба), Бордо (Жиронда), Лисабон (Тежо), Буенос Ајрес и Монтевидео (Ла Плата).
Естуари чине прелазну зону између речног окружења и морског окружења и пример су екотона. Естуари су подложни морским утицајима као што су плиме, таласи и прилив слане воде, и флувијалним утицајима као што су токови слатке воде и седимента. Мешање морске и слатке воде обезбеђује високе нивое хранљивих материја како у воденом стубу тако и у седименту, стављајући естуаре међу најпродуктивнија природна станишта на свету.[2] Већина постојећих естуара формирана је током епохе холоцена плављењем долина које су еродирале реке или глацијално испране долине када је ниво мора почео да расте пре око 10.000–12.000 година.[3] Естуари се типично класификују према њиховим геоморфолошким карактеристикама или обрасцима циркулације воде. Они могу имати много различитих имена, као што су заливи, луке, лагуне, или увале, иако нека од ових водених тела не испуњавају стриктно горњу дефиницију ушћа и могу бити потпуно слана.
Многи естуари пате од дегенерације због различитих фактора укључујући ерозију тла, крчење шума, прекомерну испашу, прекомерни риболов и пуњење мочвара. Еутрофикација може довести до прекомерне количине хранљивих материја из канализације и животињског отпада; загађивачи укључујући тешке метале, полихлороване бифениле, радионуклиде и угљоводонике из канализационих улаза; и насип или брана за контролу поплава или скретање воде.[3][4]