Имануел Кант
немачки филозоф / From Wikipedia, the free encyclopedia
Имануел Кант ( ; Кенигзберг, 22. април 1724 — Кенигзберг, 12. фебруар 1804) био је немачки филозоф. Кант је родоначелник класичног немачког идеализма и по многима један од највећих филозофа свих времена.[2] Он је сматрао да људски ум ствара структуру искуства, да је разум извор морала, да естетика проистиче из способности незаинтересованог суђења, да су простор и време форме наше чулности, и да је свет какав јесте сам по себи независан од наше спознаје. Кант је сматрао да су његови ставови еквивалент Коперниканске револуције у филозофији, у смислу Коперниковог оповргавања гледишта старог света да Сунце ротира око Земље. Први је ценио и разумео научни рад и дело Исака Њутна, због чега је своју филозофију засновао на покушају да помири захтеве нове модерне науке и филозофске традиције, посебно етике. Његова гледишта и данас имају битан утицај на савремену филозофију, посебно у областима метафизике, епистемологије, етике, политичке теорије, и естетике.
Имануел Кант | |
---|---|
Пуно име | Имануел Кант |
Датум рођења | (1724-04-22)22. април 1724. |
Место рођења | Кенигзберг данас Калињинград, Пруско краљевство данас Калињинградска област |
Датум смрти | 12. фебруар 1804.(1804-02-12) (79 год.) |
Место смрти | Кенигзберг данас Калињинград, Пруско краљевство данас Калињинградска област |
Образовање | University of Königsberg |
Епоха | Филозофија XVIII века |
Регија | Западна филозофија |
Школа филозофије | кантијанизам, просветитељска филозофија[1] |
Интересовања | епистемологија, метафизика, етика |
Идеје | категорички императив, трансцедентални идеализам, синтетички априори, ноуменон, |
Утицаји од | Волф, Тетенс, Хачесон, Емпирикус, Монтањ, Хјум, Декарт, Малебранш, Лајбниц, Спиноза, Лок, Беркли, Жан-Жак Русо, Њутн |
Утицао на | Фихте, Шелинг, Хегел, Шопенхауер, Ниче, Пирс, Хусерл, Хајдегер, Витгенштајн, Сартр, Касирер, Хабермас, Раулс |
Потпис |
Политички, Кант је био један од најранијих заступника идеје да перпетуални мир може да буде остварен путем универзалне демократије и међународне кооперације. Он је веровао да ће то бити коначни исход универзалне историје, мада није рационално планиран. Тачна природа Кантових религиозних идеја је и даље предмет посебно врућих филозофских дебата, при чему су гледишта у опсегу од идеје да је Кант био рани и радикални заступник атеизма што је коначно кулминирало онтолошким аргументом за постојање Бога, до знатно критичнијих гледишта која се оличавају у Ничеу који тврди да је Кант имао „теолошку крв“[3] и да је Кант био само софистицирани апологетичар за традиционална хришћанска религиозна веровања, пишући да „Кант је желео да докаже, на начин који би запањио обичног човека, да је обични човек у праву: то је била тајна шала те душе.“[4]
У једном од Кантових главних радова, Критици чистог ума ( 1781),[5] он је покушао да објасни однос између разума и људског искуства и да се пође изван неуспеха традиционалне филозофије и метафизике. Кант је желео да оконча еру узалудних и спекулативних теорија људског искуства, истовремено се одупирући скептицизму мислилаца попут Дејвида Хјума. Кант је сматрао да он завршава постојеће стање и отвара пут изван странпутице која је модерну филозофију довела између рационализма и емпиризма,[6] он је покушао да објасни однос између разума и људског искуства и да се пође изван неуспеха традиционалне филозофије и метафизике. Широко је прихваћено да је он спојио те две ране модерне традиције у својим размишљањима.[7]
Кант је тврдио да су наша искуства структурирана неопходним карактеристикама наших умова. По његовом мишљењу, ум даје облике и структуре искуства тако да, на апстрактном нивоу, сва људска искуства имају извесне заједничке есенцијалне особине. Између осталог, Кант је сматрао да су простор и време интегрални свим људским искуствима на нивоу чулности, као што су и појмови узрока и последице на нивоу разума.[8] Једна важна последица његовог стајалишта је да је наше искуство увек одраз појавног света спознатог нашим чулима: ми немамо директан приступ самим стварима, ноуменалном свету. Кант је објавио низ других важних радова о етици, религији, праву, естетици, астрономији, и историји. Тиме су обухваћени Критика практичног ума (, 1788), Метафизика морала (, 1797), која се бави етиком, и Критика моћи суђења (, 1790), која је усредсређена на естетику и телеологију.