Италијански фашизам
From Wikipedia, the free encyclopedia
Италијански фашизам (итал. ), познат и као класични фашизам или само фашизам, првобитна је фашистичка идеологија коју су у Италији развили Ђовани Ђентиле и Бенито Мусолини. Идеологија је повезана са низом од двије политичке странке које предводи Мусолини: Национална фашистичка странка (НФС), која је владала Краљевином Италијом од 1922. до 1943, и Републиканска фашистичка странка (РФС), која је владала Италијанском Социјалном Републиком од 1943. до 1945. године. Италијански фашизам је повезан са послијератним Италијанским социјалним покретом (ИСП) и каснијим италијанским неофашистичким покретима.
Италијански фашизам је био укоријењен у ултранационализму, националном синдикализму, револуционарном национализму и настојању да се обнове и прошире италијанске територије, што су италијански фашисти сматрали неопходним да нација потврди своју надмоћ и снагу и да избјегне пропадање.[1] Италијански фашисти су такође тврдили да је савремена Италија насљедник Старог Рима и његовог насљеђа, и подржавали су стварање империјалне Италије како би се обезбједио („животни простор”) за колонизацију италијанских досељеника и за успостављање контроле над Средоземним морем.[2]
Италијански фашизам се залагао за корпоративни економски систем, при чему су синдикати послодаваца и запослених повезани заједно у удружења како би заједнички представљали националне економске произвођаче и радили заједно са државом на успостављању националне економске политике.[3] Овај економски систем је имао за циљ да ријечи класни сукоб кроз сарадњу између класа.[4]
Италијански фашизам се супротстављао либерализму, нарочито класичном либерализму, који су фашистичке вође осудиле као „дебакл индивидуализма”.[5][6] Фашизам се противио социјализму због његовог честог супротстављању национализму,[7] ако је такође био против реакционарног конзерватизма који је развио Жозеф де Местр.[8] Сматрало се да је за успјех италијанског национализма потребно поштовање традиције и јасан осјећај заједничке прошлости међу италијанским народом, уз посвјећеност осавремењеној Италији.[9]
У почетку су се многи италијански фашисти противи нацизму, јер фашизам у Италији није подржавао нордизам, а у почетни ни антисемитизам својствен националсоцијализму; међутим, многи фашисти, нарочито сам Мусолини, држали су расистичке идеје (нарочито антисловенство[10]) које су биле уграђене у закон као званична политика током фашистичке владавине.[11] Како су се Фашистичка Италија и Нацистичка Њемачка политички зближиле у другој половини 1930-их, италијански закони и политика постали су експлицитно антисемитски због нацистичког притиска (иако се антисемитски закони у Италији нису обично примјењавали), укључујући усвајање расних закона.[12] Када су фашисти били на власти, прогањали су и неке језичке мањине у Италији.[13][14] Осим тога, прогањани су Грци на Додеканезу и у сјеверном Епиру, који су тада били под италијанском окупацијом и утицајем.[15]