Клиничка психологија
From Wikipedia, the free encyclopedia
Клиничка психологија је једна од дисциплина примењене психологије чији је циљ примена разноврсних психолошких сазнања у разумевању и терапији психичких поремећаја. Служи се методама процене личности, а посебно клиничким методом. У почетку се клиничка психологија претежно бавила психодијагностиком, док се данас све више бави терапијом. У новије доба излази из уских оквира клинике и пружа помоћ особама са „животним проблемима” у школи, саветовалиштима, центрима за лични развој итд.
Клиничка психологија је интеграција науке, теорије и клиничког знања у сврху разумевања, спречавања и ублажавања психолошки заснованих поремећаја или дисфункције и промоције субјективног благостања и личног развоја.[1][2] У средишту његове праксе су психолошка процена, клиничка формулација и психотерапија, мада се клинички психолози такође баве истраживањем, подучавањем, консултацијама, форензичким сведочењем и развојем и администрацијом програма.[3] У многим земљама клиничка психологија је регулисана професија менталног здравља.
Генерално се сматра да је поље започето 1896. године отварањем прве психолошке клинике на Универзитету у Пенсилванији од стране Лигтнера Витмера. У првој половини 20. века клиничка психологија била је усредсређена на психолошку процену, са мало пажње посвећене лечењу. То се променило након четрдесетих година када је Други светски рат резултирао потребом за великим повећањем броја обучених клиничара. Од тада су се у САД развила три главна образовна модела - клиничко-научни модел (у великој мери фокусиран на истраживање),[4] научно-практичарски модел (који интегрише научно истраживање и праксу) и практичарско-научни модел (са фокусом на клиничкој теорији и пракси). У Великој Британији и Републици Ирској, докторат клиничке психологије је између ова два последња модела, док је у већини континенталне Европе обука на мастер нивоима и претежно је психотерапеутска. Клинички психолози су стручњаци за пружање психотерапије и углавном се обучавају у оквиру четири основне теоретске оријентације - психодинамичке, хуманистичке, когнитивно-бихевиоралне терапије (КБТ) и системске или породичне терапије.