Монаштво
From Wikipedia, the free encyclopedia
Монаштво (стгрч. [] — монахос — „самотник“) је начин живота посвећен искључиво духовности (молитви, контемплацији и подвижништву) у потпуном повлачењу од света. Све велике светске религије имају неку врсту монашке традиције.[1]
Неки од назива за монаха су: редовник (који припада монашком реду), калуђер (грч. — „добри старац“; назив кориштен у Византији за старе монахе) и црноризац (стсл. ; по црној одежди коју носи), чрнци... док је назив за мирјане, световњаке био бјелци. Иван Јастребов цитира Хрисовуљу цара Душана по којој световњацима није дозвољено да живе у манастиру заједно с монасима: Дворјане бјелци да не стое у двор, но да им се да стан изван манастира.[2]
Место на коме монаси заједнички живе се назива манастир (или монастир).