Муса Челебија
From Wikipedia, the free encyclopedia
Муса Челебија (тур. ; 1388—05.07. 1413) је био син султана Бајазита I и владар дела Османског царства (1410—1413), током грађанског рата који уследио након Ангорске битке 1402. године. Током своје борбе он се у почетку ослањао на подршку деспота Стефана Лазаревића, да би касније између њих дошло до отвореног сукоба, који је довео до неколико његових упада у Србију. По његовом наређењу су почетком јула 1410. године погубљени Вук Лазаревић и Лазар Бранковић, а касније је покушао да ликвидира и Ђурђа Бранковића, али је он успео да се спасе.
Византијски извори га описују као антихришћански настројеног и човека озлоглашеног по окрутности[1], док Дука наводи да разлози за његову опсаду Цариграда (1411—1412) леже у његовој верској острашћености и жељи да се Византинцима тј. владајућим Палеолозима освети због подстицања Тимур-Ленка да ликвидира његовог оца Бајазита, у марту 1403. године[1].