Обоа
дувачки инструмент са двоструком трском / From Wikipedia, the free encyclopedia
Обоа, скраћено , дрвени дувачки инструмент са двоструким језичком. На први поглед је најсличнији кларинету, али се на почетном делу цеви налази још кратка метална цевчица у коју је уденут језичак, док је левкасто проширење на крају цеви видно мање него на кларинету. Звук који произилази из двоструког језичка помало је назалан и оштар, а сразмерно и продоран, због чега се обоа каткад назива и труба дрвених музичких инструмената. Међутим, овај инструмент може да звучи и нежно и топло, идилично и дирљиво, а то је и улога која јој се типично додељује у класичној музици. Такође, типична је за њега и мелодика оријенталног призвука (сцена у храму у опери Аида Ђузепеа Вердија), због асоцијације са инструментима сличне врсте (зурле и др.).
Обоа је мелодијски инструмент и у оркестру често има водеће теме, а њен јасан, чујан и интонативно прецизан звук узима се и као меродавна интонација за штимовање оркестра, када се најпре чује обоа према којој се штимују и остали инструменти. Виртуозно-техничке бравуре, које се често додељују кларинету и флаути, обои мање одговарају, а и њен тонски обим је краћи.
Обоа је настала од једне врсте средњовековних шалмаја који су се по Европи ширили под утицајем Арапа у Шпанији почев од века. Напуштање наусника, у који се код тих инструмената, као у чашицу, смештао тршчани језичак означило је битну промену у могућности финијег нијансирања звука и његове изражајности. Обоа је током 19. века усавршена додавањем механизама полуга и поклопаца.
Сопранска обоа је дугачка отприлике 65 cm (25 1⁄2 in), са металним кључевима, конусним отвором и раширеним звоном. Звук се производи дувањем у језичак под довољним ваздушним притиском, што доводи до тога да вибрира са ваздушним стубом.[1] Карактеристичан тон је разноврстан и описан је као „светао“.[2] Када се реч обоа користи сама, обично се подразумева да значи високи инструмент, а не други инструменти породице, као што су бас обоа, кор англајс (енглески рог) или обоа дамор.
Данас се обоа обично користи као оркестарски или соло инструмент у симфонијским оркестрима, концертним бендовима и камерним ансамблима. Обоа се посебно користи у класичној музици, филмској музици, неким жанровима народне музике, а повремено се чује у џезу, року, попу и популарној музици. Обоа је широко позната као инструмент који подешава оркестар са својим препознатљивим 'А'.[3]