Павле Савић
From Wikipedia, the free encyclopedia
Павле Савић (Солун, 10. јануар 1909 — Београд, 30. мај 1994) био је српски физичар, хемичар и академик.
павле савић | |||||
---|---|---|---|---|---|
Датум рођења | (1909-01-10)10. јануар 1909. | ||||
Место рођења | Солун, Османско царство | ||||
Датум смрти | 30. мај 1994.(1994-05-30) (85 год.) | ||||
Место смрти | Београд, Србија, СР Југославија | ||||
Професија | научник (физичар и хемичар) | ||||
Супружник | Бранка Савић | ||||
Члан КПЈ од | 1939. | ||||
Чин | пуковник у резерви | ||||
председник САНУ | |||||
Период | 1971 — 1981. | ||||
Претходник | Велибор Глигорић | ||||
Наследник | Душан Каназир | ||||
Одликовања |
|
Савић је светски реноме стекао када је са Иреном Жолио Кири 1937. и 1938. у Паризу открио изотопе познатих елемената бомбардовањем атома урана спорим неутронима. То доводи Ота Хана и Фрица Штрасмана до открића нуклеарне фисије-цепања урановог језгра. Са Иреном Жолио био је предложен за Нобелову награду, али је њу добио само Хан. Од 1947. је руководио изградњом Нуклеарног института у Винчи и до 1960. био директор Института. Павле Савић се као први директор сматра оснивачем Института „Винча“, који је тада зван Институт „Борис Кидрич“. Био је дугогодишњи шеф Катедре за физичку хемију Природно-математичког факултета у Београду, данас Факултета за физичку хемију. Од 1971. до 1981. године је био председник Српске академије наука и уметности.