Парна локомотива
From Wikipedia, the free encyclopedia
Парна локомотива је железничка локомотива која за свој погон користи снагу из парне машине. Ове локомотиве користе за гориво неки запаљив чврст материјал, обично је то угаљ, дрво или кокс, а ради добијања водене паре у котлу, која под притиском врши механички рад, односно окреће точкове. Чврсто гориво и залихе воде се преносе са локомотивом, на самој локомотиви или на вагонима које вуче за собом.
Парне локомотиве су прво развијене у Великој Британији током раног 19. века и доминирале су железничким превозом до средине 20. века. Прву парну локомотиву је израдио Ричард Тревитик, која је први пут употребљена 21. фебруара 1804. године, три године након што је 1801. направио цестовну локомотиву. Прва комерцијално успешна парна локомотива настала је 1812-13 заслугом Џона Бленкинсопа.[1] Џорџ Стивенсон и компанија његовог сина Роберта су произвели Локомотиву Бр. 1, која је била прва локомотива за превоз путника на јавној железничкој линији, Стоктон и Дарлингтон железнице 1825. године.[2] Џорџ је исто тако изградио прву међуградску железничку линију на свету са употребом локомотива, Ливерпул и Манчестер железница, која је отворена 1830. године. Стивенсон је основао је своју компанију као истакнути градитељ парних локомотива за железнице у Уједињеном Краљевству, Сједињеним Државама и већем делу Европе.[3]
У 20. веку, главни машински инжењер Лондонске и североисточне железнице () Најџел Гресли дизајнирао је више познатих локомотива, укључујући Летећег Шкотланђанина, прву парну локомотиву која се званично кретала брзином преко 100 mph у путничком сервису, и , 4468 Малард, која држи рекорд најбрже парне локомотиве на свету (126 mph).[4]
Од 1920-их су постепено замењиване дизел и електричним локомотивама, уз постепену коверзију колосека за употребу електричног и дизел погона почевши одд краја 1930-их. Већина парних локомотива је повучена из редовне службе до 1980-их, мада се неколико њих и даље користи на туристичким линијама.