Пољско-руски рат (1605—1618)
From Wikipedia, the free encyclopedia
Пољско-руски рат вођен је од 1605. до 1618. године током немира у Русији познатих као "Смутно време". Пољски краљ Жигмунд III умешао се у борбу око руског престола. Рат је завршен мировним споразумом у селу Деулино којим се Русија одрекла Смоленска што ће касније довести до избијања Смоленског рата.[4]
Пољско-руски рат (1605—1618) | |||||||||
---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
Граница Пољске и Русије током рата | |||||||||
| |||||||||
Сукобљене стране | |||||||||
Пољско-литванска унија | Руско царство | ||||||||
Команданти и вође | |||||||||
Лажни Димитрије Лажни Димитрије II Сигисмунд III Васа Владислав IV Васа |
Борис Годунов Михаил Скопин-Шујски Дмитриј Пожарски |
Русија је проживљавала време невоља од смрти цара Феодора I 1598. године, што је изазвало политичку нестабилност и насилну кризу сукцесије након изумирања династије Рјуриковича, и била је опустошена великом глађу од 1601. до 1603. године.[5] Пољска је искористила грађанске ратове у Русији када су припадници пољске шљахтске аристократије почели да утичу на руске бојаре и подржавају Лажног Дмитрија за титулу цара Русије против крунисаних Бориса Годунова и Василија IV Шујског.[6] Године 1605, пољски племићи водили су серију окршаја све до смрти Лажног Дмитрија I 1606. и поново извршили инвазију 1607. док Русија није склопила војни савез са Шведском две године касније. Пољски краљ Сигисмунд III Васа је објавио рат Русији као одговор 1609. године, са циљем да добије територијалне уступке и ослаби савезника Шведске, извојевајући многе ране победе као што је битка код Клушина. Године 1610, пољске снаге су ушле у Москву, а Шведска се повукла из војног савеза са Русијом, уместо тога покренувши Ингријски рат.[7]
Сигисмундовог сина, пољског принца Владислава, Седморица бојара су изабрали за цара у септембру 1610, али је Сигисмунд одбио да дозволи свом сину да постане нови цар осим ако Московљани не пристану да пређу у католичанство, те су пропољски бојари престали да подржавају Пољско-Литванску Комонвелт. Године 1611, Кузма Минин и принц Дмитриј Пожарски формирали су нову војску да покрену народну побуну против пољске окупације. Пољаци су заузели Смоленск у јуну 1611, али су почели да се повлаче након што су протерани из Москве у септембру 1612.[8] Михаил Романов, син московског патријарха Филарета, изабран је за руског цара 1613. године, чиме је започела династија Романових и окончано време невоља. Уз мало војних акција између 1612. и 1617. године, рат је коначно окончан 1618. Деулинским примирјем, којим су Пољско-литванској заједници дати одређени територијални уступци, али је сачувана независност Русије.
Рат је био први велики знак ривалства и немирних односа између Пољске и Русије који трају до данас.[9] Његове последице су имале дуготрајан утицај на руско друштво, стварајући негативан стереотип о Пољској у Русији,[10] и што је важније, дајући почетак династији Романов која је владала Русијом три века до Фебруарске револуције 1917. Такође је оставила значајан траг у руској култури, са познатим писцима и композиторима који осликавају рат у делима као што су драма Борис Годунов Александра Пушкина (прерађена у оперу Модеста Мусоргског), Живот за цара Михаила Глинке, Пан Војевода Николаја Римског-Корсакова, као и филмови Минин и Пожарски и 1612.