Устав Србије из 1888.
четврти по реду устав Србије који је био на снази од 1889. до 1894. / From Wikipedia, the free encyclopedia
Устав Краљевине Србије из 1888. године (познат и као Радикалски устав) био је четврти по реду устав Србије који је био на снази од 1889. до 1894. Усвојила га је Велика народна скупштина, на заседању 2. јануара 1889. (21. децембра 1888. по јулијанском календару). У Тимочкој буни 1883. године, сукоб између демократских тежњи народних маса и апсолутистичких тежњи краља Милана доживео је врхунац. Бројни спољни и унутрашњи проблеми који су довели у питање опстанак династије Обреновића на престолу, приморали су краља да донесе тај устав.[1]
Овај чланак можда захтева чишћење и/или прерађивање како би се задовољили стандарди квалитета Википедије. |
Устав Србије из 1888. ("Радикалски устав") | |
---|---|
Тип | Устав |
Потписан | 21. децембар 1888. (2. јануар 1889. по јулијанском календару) |
Ефекти | Србија је постала грађанска, уставна, парламентарна монархија |
Истек | 9. мај 1894. (Краљ Александар je извршио други државни удар, и на снагу вратио Устав из 1869.) |
Устав од 1888. разрадио је основне напредне идеје оновременске европске уставности – народно представништво је равноправан учесник у законодавству са монархом; парламент добија у целости буџетско право, као и право постављања питања, интерпелације у изборним и у чисто административним питањима¸влада је политички одговорна парламенту; избори су непосредни, а посланички мандат се дели по начелу сразмерног представништва; грађанска права прецизно су Уставом уређена и њих јамчи непосредно Устав; судство је независно; уведена је општинска, среска и окружна самоуправа. При том су самоуправом округа, срезова и општине посебно биле задовољне широке сељачке масе, које су дале подршку радикалима јер су сељаци више били огорчени на централизам и државну полицију, него што су били одушевљени на парламентарност, која је за њих била још нова ствар. Сенку на ове демократске установе баца установа квалификованих посланика, наиме, по два лица посебних својстава која се непосредно бирају за посланике у сваком округу. Та лица су, поред општих услова потребних за избор посланика, морала поседовати још и факултетску диплому, или својство наведено у Уставу. То је била цена коју су радикали имали да плате за противљење предлогу напредњака за увођење другог дома у народно представништво, чија је сврха да ограничава власт већине. Бирачко право није било опште постојала је обавеза пореског цензуса и друга законска и уставна ограничења.[2]