Александар Обреновић
краљ Србије током 1889−1903 / From Wikipedia, the free encyclopedia
Александар I Обреновић (Београд, 2/14. август 1876 — Београд, 29. мај/11. јун 1903) је био краљ Србије (1889—1903), последњи из династије Обреновић, који је, заједно са својом супругом краљицом Драгом Обреновић, убијен у Мајском преврату 1903. Краљ Александар је био син краља Милана и краљице Наталије Обреновић.[3]
Александар I Обреновић | |
---|---|
Пуно име | Александар Обреновић |
Датум рођења | (1876-08-14)14. август 1876. |
Место рођења | Београд, Кнежевина Србија |
Датум смрти | 29. мај 1903.(1903-05-29) (26 год.) |
Место смрти | Београд, Краљевина Србија |
Узрок смрти | атентат |
Гроб | Црква светог Марка у Београду |
Висина | око 1,74m[lower-alpha 1] |
Супружник | Драга Обреновић |
Родитељи | Милан Обреновић Наталија Обреновић |
Породица | Ђорђе Обреновић (полубрат) |
Династија | Обреновићи |
краљ Србије | |
Период | 6. март 1889 — 29. мај 1903. |
Претходник | Милан Обреновић |
Наследник | Друга влада Јована Авакумовића (привремено) Петар I Карађорђевић |
Чин |
|
Монограм Александра, краља Србије Стандарта краља Србије |
Рођен је 14. (2) августа 1876. као први син и дете кнеза Милана Обреновића и кнегиње Наталије, око месец и по дана након почетка Првог српско-турски рата, а две недеље након смрти бабе Марије Обреновић. Био је први српски краљ који се родио у Београду.[lower-alpha 2] Добио је име Александар по свом куму руском цару Александру II. Када је имао две године у седмом месецу му се родио брат Сергеј, али је пар дана по рођењу преминуо, тако да је Александар остао једини брачни син династије Обреновић. На свој седми рођендан 14. (2) августа 1883. га је отац званично уписао у војне редове. Поводом тога је краљ Милан истог дана издао и проглас у званичним новинама у којима се то јавља јавности, а поред тога је објавио и да VII батаљон сталног кадра од тада постаје пук, и да се зове "Пук Његовог Височанства Краљевића Престолонаследника Александра".
Детињство му је било обележено свађама његових родитеља, који су се напослетку незванично развели 1886, после чега је он живео у иностранству са мајком. Према условима незваничног развода, њих двоје су живелу у Висбадену у Немачкој. Две године касније је краљ Милан захтевао да се Александар врати код њега, што је Наталија одбила, па је на предлог Ота фон Бизмарка организована отмица принца Александра у Висбадену, када је под војном и полицијском пратњом дванаестогодишњи Александар узет од мајке, и послат у Србију. Око шест месеци након тога, на државни празник проглашења Краљевине Србије, отац му је 6. марта (22. фебруара) 1889. изненада поднео оставку на место краља и пренео круну на њега. С обзиром да није имао ни пуних 13 година, до пунолетства, које је требало бити 14. (2) августа 1894, у његово име је владало Намесништво које су чинили Јован Ристић, Јован Белимарковић и Коста Протић. Према Слободану Јовановићу, за време Намесништва је млади краљ био велика мистерија за народ, јер је ретко излазио у јавност, а и тим ретким приликама је увек ишао окружен тешком оружаном пратњом. Јавност је била обавештавана о његовом образовању, и углавном је могла да га види на неким светковинама и државним празницима.
Александар се 1893. прогласио пунолетним, укинуо Намесништво и преузео сву власт у своје руке. Овај потез га је начинио популарним. Овај државни удар је из сенке организовао његов отац Милан. Пар месеци након што је преузео власт, отишао је у Тополу и положио венац на Карађорђев гроб. Друга одлука, која је дубоко озлоједила многе људе, је било укидање слободоумног устава из 1888. и враћање апсолутистичког устава из 1869. За време Александрове владавине, Србија је била у хаосу.[4] 1897. године је довео свог оца Милана у Србију. Милан није остао само као краљев отац, већ је добио титулу врховног заповедника војске. Русија је била нарочито неповерљива због ове одлуке, пошто је Милан био познати аустрофил. Десет пута је мењао владу, три пута је мењао устав, а једном је накратко увео неуставно стање. Незадовољства је било и што се оженио удовицом Драгом Машин. Никада није био омиљен међу Србима. Сматран је за слабог владара и мушкарца јер је супругину фамилију поставио на важне државне позиције.[5]
Незадовољство Александровом владавином је врхунац имало у мају 1903. када је група завереника предвођена Драгутином Димитријевићем Аписом убила краљевски пар и бацила кроз прозор у двориште. Након смрти краља Александра, на трон Србије је дошла династија Карађорђевић. Стицајем околности је на његовог даљег рођака кнеза Михаила такође извршен атентат 10. јуна (29. маја) 1868, односно тачно 35 година раније.
За време његове владавине је Никола Тесла први и једини пут посетио Србију и Београд 1. јуна (17. маја) 1892. године,[6] а Александар га је и лично дочекао сутрадан са министром просвете Андром Николићем.[7] За време његове владавине су отворене и прве електране у Србији. Прва јавна електрана у Србији, Термоелектрана на Дорћолу, почела је са радом 5. октобра (23. септембра) 1893. године. Прва хидроелектрана, Мала хидроелектрана на реци Градац код Ваљева, отворена је 9. маја 1900. године, чиме је Ваљево постало први град са електричном енергијом у Србији. Такође је и у Ужицу 2. августа 1900. отворена прва хидроелектрана саграђена по Теслиним принципима — Мала хидроелектрана Под градом.[8]
Први је српски владар који се сусрео са кнезом Николом у Србији, на Видовдан 1896. године, а био је миропомазан за краља, и учествовао је у прослави 500. годишњице боја на Косову у Крушевцу 27. (14) јуна 1889. године.[9] Са краљицом Викторијом Хановерском је уговорио споразум о међусобном изручењу криминалаца Србије и Велике Британије, који је начињен је 6. децембра (23. новембра) 1900. године у два примерка у Београду. Споразум је са српске стране потписао тадашњи председник Владе и министар спољних послова Алекса Јовановић, а са британске амбасадор Уједињеног Краљевства у Србији Џорџ Франсис Бонхам.[10] Званично је објављен 25. (13) фебруара 1901. године у службеним Српским новинама.[11]