Италијански архитекта From Wikipedia, the free encyclopedia
Ренцо Пјано (итал. ; Ђенова, Италија, 14. септембар 1937) је италијански модерних архитекта и један је од најзначајнијих аутора савремених дела модерне архитектуре.[1] Образовање је стекао у Милану. Његово најпознатије дело је музеј Помпиду (познат и као Бобур) у Паризу.
Пројектовао је музеј „Менил“ у Хјустону (1986), аеродром „Кансај“ у Осаки (1988) и реконструисао је зграду Дајмлер-Бенца у Берлину, Немачка. Пројектовао је и многе фудбалске стадионе, мостове, а дизајнирао је и аутомобиле. Добио је Прицкерову награду 1998. године.[2] Пјано је УНЕСКО-в амбасадор добре воље.
Ренцо Пјано је рођен у Ђенови,[3] у породици градитеља и своју страст за архитектуру дугује оцу. Од 1962. до 1964. године студирао је на Универзитету у Фиренци, а дипломирао је 1964. године на Миланском политехничком универзитету, где је од 1965. до 1968. године радио и као предавач. Подршка оца и брата му је омогућила да одмах након дипломирања започне да истражује нове материјале и технологије. На студијским путовањима у Великој Британији и САД, упознао је Луиса Кана, који га је позвао у свој славни архитектонски уред Кан у Филаделфији као приправника (1965-70).
Током предавања на Миланском политехничком универзитету и на Школи удружења архитеката () у Лондону спријатељио се с Ричардом Роџерсом. Њих су двојица у Паризу основали заједнички биро, након што су победили на конкурсу за изградњу Центра Жорж Помпиду (познатог и као Бобур, 1971-1977).[4][5]
Године 1977. Ренцо Пјано је с инжењером и добрим пријатељем Питером Рајсом основао заједнички уред , који је деловао до Рајсеове смрти 1993. године. Почевши од 1980, студио је претворен у с уредима у Паризу и Ђенови, а ново име је требало посебно да нагласи природу заједничког тимског рада. Тоеком изградње дела Потсдамер плаца у Берлину, Пјано је тамо такође основао свој уред. Тренутно управља студијима у Ђенови, Паризу и Њујорку, који су уједињени под именом Ренцо Пјанова грађевинска радионица (), у којем група од око 150 архитеката, инжењера и других стручњака ради заједно већ годинама.[6]
Године 1990, добио је Орден заслуга Републике Италије, а 1998. године и Прицкерову награду,[7] која се често назива и „Нобеловом наградом за архитектуру”.[2] Унесков је амбасадор добре воље, а 2008. године постао је почасним грађанином Сарајева.[8]
Пре центра Помпидо, Пјано је 1973. године у Паризу завршио пословне зграде предузећа . С Питером Рајцом је од 1977. год. извео бројне пројекте као што су Окружна лабораторија за урбану обнову у Отранту, Италија (1979) и Музеј колекције Менил у Хјустону, Тексас (1981-86). Учествовао је и у планирању великих пројеката као што су терминал ваздушне луке Кансај у Осаки у Јапану (1988-94) и трансформација („Старе луке”) у свом родном граду Ђенови.
Репутацију као архитекта музеја наставио је пројектима као што су: Задужбина Бејелер у Риену код Басела, Културни центар Тјибаоу у Гарнијериту на јужнопацифичком острву Нова Каледонија, Центар скулптура Нашер у Даласу (Тексас), Музеј наука у Амстердаму (2000), те Центар Паул Кле u Bernu (2005). Такође је у Италији извео две велике поливалентне јавне просторије, Аудиторијум Паганини у Парми и Аудиториум парко дела музика у Риму (1994-2002).
У Њујорку је извео више пословних објеката, укључујући проширење библиотеке Пирпант Морганова библиотека (2003-06) и зграду Њујорк Тајмса (Њујорк Тајмс билдинг, 2007). Године 2009. пројективао је опсежно проширење Уметничког института у Чикагу, тзв. („Модерно крило”) који има тзв. „летећи тепих” (сенило које „лебди” изнад крова) и челични мост који повезује Миленијумски парк с терасом скулптура која води у ресторан на његовом трећем спрату. Његови недавни пројекти укључују Шард у Лондону, највиши небодер у Европи висине 310 метара (отворен 6. јула 2012), те (Сантандер, Шпанија) који би требао бити „примером међународне културе и образовања путем развоја кретивности кроз ументост”.[9]
Пројектовао је и многе фудбалске стадионе, мостове, а дизајнирао је и аутомобиле. Године 1994. дизајнирао је и сат за предузеће ; инспирисан дизајном центра Помпидо, овај сат се одликује потпуном прозирношћу тако да се види његов унутрашњи механизам.[10]
Ренцо Пјано се сматра врхунским архитектом грађевинарства, јер су његове бројне зграда широм света изведене с различитим материјалима и вештинама у подручју технологије изградње. У свим својим пројектима користи високе технологије за анимирање светла тако да поштује околину и олакшава интеграцију пројекта с природом. Пјано је уметник који користи иновативне конструктивне технике само као алат како би створио удобне, чврсте и еколошке зграде. Због тога је Пјанов приступ врло разнолик у смислу архитектонских стилова, јер дизајн подређује функцији и значају зграде.
Пјано је основао грађевинску радионицу Ренцо Пјано (RPBW) 1981. Године 2017, имао је 150 сарадника у канцеларијама у Паризу, Ђенови и Њујорку.
Године 2004, постао је шеф фондације Ренцо Пјано, посвећене промоцији архитектонске професије. Од јуна 2008. седиште се налази заједно са његовим архитектонским бироом у Пунта Навеу у близини Ђенове.
Након номинације за сенатора за живот 2013. године, почасти ограничене на пет носилаца функција као јединствени дар италијанског председника, Ренцо Пјано је основао тим младих архитеката под називом Г124, чија је мисија рад на трансформацији предграђа већих градова Италије. Чланови тима бивају плаћени сенаторском платом Ренцо Пјана и мењају се сваке године јавним одабиром. Пројекти су развијени у Торину, Милану, Падови, Венецији и Риму.[11]
Пјано станује у Паризу са другом супругом Мили и четворо деце, Карло, Матеја, Лија - од своје прве жене - и Ђорђом.[12]
Seamless Wikipedia browsing. On steroids.
Every time you click a link to Wikipedia, Wiktionary or Wikiquote in your browser's search results, it will show the modern Wikiwand interface.
Wikiwand extension is a five stars, simple, with minimum permission required to keep your browsing private, safe and transparent.