Рихард Вагнер
From Wikipedia, the free encyclopedia
Вилхелм Рихард Вагнер ( ; Лајпциг, 22. мај 1813 — Венеција, 13. фебруар 1883) био је немачки композитор, песник, есејиста и музички теоретичар.[1]
Рихард Вагнер | |
---|---|
Пуно име | Вилхелм Рихард Вагнер |
Датум рођења | (1813-05-22)22. мај 1813. |
Место рођења | Лајпциг, Краљевство Саксонија |
Датум смрти | 13. фебруар 1883.(1883-02-13) (69 год.) |
Место смрти | Венеција, Краљевина Италија |
Период | Романтизам |
Сарадници | Франц Лист, Фридрих Ниче, Ханс фон Билов, Лудвиг II Баварски, Михаил Бакуњин |
Утицаји од | На Вагнера: Лудвиг ван Бетовен, Волфганг Амадеус Моцарт, Карл Марија фон Вебер, Франц Лист, Хектор Берлиоз, Вилијам Шекспир, Јохан Волфганг фон Гете, Михаил Бакуњин, Георг Вилхелм Фридрих Хегел, Лудвиг Фојербах, Артур Шопенхауер, Хафиз, хришћанство, хиндуизам, будизам Вагнер на: Рихард Штраус, Антон Брукнер, Густав Малер, Клод Дебиси, Арнолд Шенберг, Шарл Бодлер, Стефан Маларме, Пол Верлен, Марсел Пруст, Фридрих Ниче, Томас Ман, Џорџ Бернард Шо, Карл Густав Јунг |
Најважнија дела | Кас Валкира, Свадбени марш, Зигфридов посмртни марш |
Вагнер је личност од пресудног значаја за историју музике; као један од највећих стваралаца на подручју опере (или „музичке драме“, како је волео да зове своје сопствене), у својим делима је поставио основу озбиљне музике 20. века, нарочито у „Тристану и Изолди“, где се обилно користи хроматизмом и где можемо наћи корен атоналности. Истиче се по употреби лајтмотива. У својим есејима је теоријски поставио основу „свеукупне уметности“ ( ), теорије по којој је музичка драма најсавршенији облик уметничког израза јер обухвата све остале гране уметности и да има потенцијал да „искупи свет“, из ког разлога су га још за живота многи оновремени критичари прогласили за мегаломана.
За све своје опере сам је писао либрето (или, у вагнеровском речнику, „поему“), што је последица веровања у „свеукупну уметност“, а улагао је велики труд како би их извео онако како је замислио. С тим циљем је и подигао сопствену оперску кућу. Осим тога, Вагнер је био и велики диригент који је, према чувеном Вилхелму Фуртвенглеру, заједно с Хансом фон Биловом довео до стварања нове генерације диригената.
Вагнерова дела категоришу се са , што је скраћено од немачког („Индекс Вагнерових дела“).