Сиромаштво
From Wikipedia, the free encyclopedia
Сиромаштво је мањак материјалних добара потребних за задовољење најважнијих потреба сваког појединца, породице или веће друштвене групе. Према дефиницији ОУН, сиромашни су сви они чији је начин живота, комфор и достојанство испод стандарда који се сматрају нормалним у друштву у којем живе. Сиромаштво се мери променљивим нормама одређеног друштва и његових делова. По тим критеријумима сиромаштво се дели на беду или апсолутно сиромаштво, релативно сиромаштво, пауперизам и ново сиромаштво.
Апсолутно сиромаштво, екстремно сиромаштво, или деституција односи се на потпун недостатак средстава неопходних за задовољавање основних личних потреба као што су храна, одећа и склониште.[1] Праг којим се дефинише апсолутно сиромаштво се сматра приближно истим, независно од трајне локације или ере особе. С друге стране, релативно сиромаштво се јавља кад особа која живи у датој земљи не ужива одређени минимални ниво „животног стандарда” у поређењу са остатком становништва те земље. Стога, праг којим се дефинише релативно сиромаштво се дефинише варира од једне земље до друге, или од једног друштва до другог.[2]
Сиромаштво може бити и нематеријално (духовно) и дефинише се као мањак нематеријалних добара благотворних за човека. Духовно сиромаштво може бити генетски условљено (интелигенција, урођена физичка конституција, таленти..), као и последица деловања социјалне средине (писменост, говор, култура, морал, амбиције, образовање, информисаност...). Духовно сиромаштво не мора бити у корелацији са материјалним, па тако духовно сиромашни људи могу бити доброг материјалног статуса и обратно.
Материјална оскудица, која с времена на време погађа већину особа или друштвених група, није сиромаштво, али само уколико је у оквирима који не угрожавају опстанак и/или квалитет живота појединца или друштвене групе. С друге стране, било каква оскудица која угрожава психофизички интегритет појединца или друштвене групе, сматра се сиромаштвом и, изузев случајева добровољног одрицања (као подвижништво монаха или својевољно одрицање од непотребног и сувишног), сматра се проблемом појединца, породице и државе.[3]
Духовно сиромаштво може угрозити опстанак на сличан начин као и материјално, поготово у оним заједницама које немају увид у духовне капацитете и потребе својих чланова или, због материјалног сиромаштва, нису у стању да им обезбеде духовну надградњу. Због тога су многе такве заједнице пропадала и нестајале, без обзира на њихову првобитну материјалну моћ.
Редукција сиромаштва је још увек главно питање (или објектив) многих међународних организација као што су Уједињене нације и Светска банка.