Средњоштокавски дијалекти
From Wikipedia, the free encyclopedia
Средњоштокавски дијалекти су дијалекти српског језика који се простиру на територији Косова и Метохије, јужне Србије (укључујући српска насеља у северној Северној Македонији), од албанске границе на потезу Дечани–Призрен до околине Сталаћа и Сокобање, то јест на јужној зони штокавског наречја.[1]
Одликује их екавски изговор.
Средњоштокавски дијалекти су:
- призренско-јужноморавски (призренско-ђаковички, гњиланско-врањски, лесковачко-алексиначки), један од призренско-тимочких штокавских дијалеката српског језика. Спада у источноштокавске дијалекте, а распрострањен је у јужним деловима Србије, од Метохије до Ниша;
- сврљишко-заплањски (сврљишки, заплањски), један од призренско-тимочких штокавских дијалеката српског језика. Спада у источноштокавске дијалекте, а распрострањен је у делу југоисточне Србије, на подручју Сврљига и Заплања;
- тимочко-лужнички (тимочки, белопаланачко-пиротски, лужнички, власински), један од призренско-тимочких штокавских дијалеката српског језика. Спада у источноштокавске дијалекте, а распрострањен је у делу југоисточне Србије, на подручју Пирота и неких суседних регија.
Простор средњоштокавских дијалеката у српској дијалектологији познат је под именом призренско-тимочка дијалекатска област. Она је специфична по томе што улази у балкански језички савез. То значи да њени говори имају неких заједничких карактеристика са суседним бугарским и македонским говорима и да су доживели неке процесе који су се десили и у грчком и у албанском језику. Али говори призренско-тимчке зоне од самог почетка су се приметно разликовали од бугарских и македноских говора. У њима су, по правилу, заступљене све штокавске иновације из времена до 14. века..