Тицијан Вечели
италијански сликар венецијанске школе / From Wikipedia, the free encyclopedia
Тицијан, пуно име Тицијано Вечело или Тицијано Вечели (итал. ), (рођен 1488/90[1], Пјеве ди Кадоре, Млетачка република [Италија] — умро 27. августа 1576, Венеција), највећи италијански сликар венецијанске школе.[2] Дошао је млад у Венецију и учио заједно са Ђорђонеом код Ђованија Белинија. У животу, који је трајао готово сто година, могао је да разради све нове струје времена, те да свој таленат развије до грандиозне ширине и многостраности. Већ у своје рано доба је био признат као изванредан мајстор, и његова репутација у наредним стољећима никада није опала. Године 1590. теоретичар умјетности Ђовани Ломацо је за њега рекао да је: „Сунце међу малим звијездама не само међу Италијанима, већ међу свим сликарима свијета”. Обиље и разноврсност његове умјетности одређивали су венецијанско сликарство током цијелог једног стољећа и утицали на касније европско сликарство — на Рубенса, Ватоа и Веласкеза.
Тицијан Вечели | |
---|---|
Датум рођења | око 1488 — 1490. |
Место рођења | Пјеве ди Кадоре, Млетачка република |
Датум смрти | 27. август 1576.(1576-08-27) (85/86 год.) |
Место смрти | Венеција, Млетачка република |
Правац | Ренесанса |
Епоха | ренесанса |
Регија | Италијанско сликарство |
Утицаји од | Ђованија Белинија • Ђорђонеа |
Утицао на | Тинторета • Коређа • Ел Грека • Рубенса • Ван Дајка |
Најважнија дела | Земаљска и небеска љубав • Успеће Богородице • Папа Павле III са нећацима • Портрет Карла V • Урбинска Венера |
Универзалност Тицијановог генија се данас не доводи у питање, будући да је био невјероватно вјешт у свим аспектима сликарске умјетности.[2] У портретима је тражио и проналазио људски карактер и биљежио га на платно великим сликарским умијећем.[2] Његове религиозне композиције покривају комплетан спектар емоција почев од младалачког шарма његових Мадона до трагичне драме каснијих дјела на теме Распећа и Сахране Христа. У митолошким сликама Тицијан је вјешто приказивао развесељеност и опуштеност античког паганског свијета, а у сликама наге Венере (Венера и Адонис) и Данаје (Данаја с дадиљом) поставио је стандард физичке љепоте и раскошног еротизма који други сликари нису превазишли[2].
Током свог дугог живота Тицијан је био веома успјешан у свим гранама сликарске умјетности. У интерпретацији хришћанске теологије инспирисао се поетским стиловима старог Ђованија Белинија и свог савременика Ђорђонеа, усвојеним у младости. Међународну славу као портретиста је стекао веома брзо, поставши главни портретиста многих аристократа, свештеника и владара тадашње Европе. Обнављање културе античког свијета је у самој сржи ренесансе, а Тицијан је, инспирисан античким пјесницима као што су Овидије, Катул и Теокрит, рекреирао сликарским језиком легенде Старе Грчке и Рима у серији неупоредивих мајсторских дјела. Тицијан прилази антици на начин којим свијет класичних мотива приказује као дио природног свијета, који није настањен статуама, већ бићима од крви и меса, што важи и за његове слике религиозне тематике.[2]