Фагот
дрвени дувачки инструмент / From Wikipedia, the free encyclopedia
Фагот, скраћено , јесте дрвени дувачки инструмент, са двоструким језичком од трске.[1] Доста дугачка цев (око 2,5 метара) има два упоредна дела, који су савијени у тзв. чизми – доњем, двоструко избушеном делу, у облику латиничног слова . У краћи део ставља се метална цевчица, извијена као латинично слово , такозвана -цев, а у њу језичак. Други, дужи део је завршни део цеви и окренут је увис. Као и други дрвени дувачки инструменти, фагот има низ рупица на свим деловима цеви и сложен механизам поклопаца и полуга које их покрећу.[2]
Захвата велики тонски распон дубоког и средњег регистра (1B (додавањем делова то може бити и 1А ) до f 2 ). Тон му је у дубини масиван, иако не продоран, а у вишем регистру мек и распеван (тзв. саксофонски регистар). У техничком погледу је доста покретљив, па се користи и за живахне теме, често шаљивог карактера, али и за изражајне, мирне мелодије. Чини добар бас y групи дрвених дувача, а осим у оркестру, неретко налази места и у камерним ансамблима, пре свега у дувачком квинтету, као најнижи глас. Фагот се развио већ почетком 16. века из велике басовске бомбарде, али је постепено усавршавање, отежано великим димензијама, довршено тек у 19. веку. Међутим, већ од барокног доба, фагот повременом налази и солистичку, концертантну примену.
Фагот се записује и у бас- () кључу, као и у тенорском -кључу. Некада се користила регистарска варијанта фагота, тзв. бас-фагот (звучи квинту ниже), али данас се више не користе друге регистарске варијанте, осим контрафагота који звучи октаву ниже. Фагот је подељен на шест главних делова, укључујући и писак. Звоно, које је највише; теноров зглоб, који повезује звоно и наставак; наставак, на дну и прелази сам преко себе; крилни зглоб који се протеже од наставка до куке; кука; и писак.