Ху Ђинтао
вођа НР Кине (2002—12) / From Wikipedia, the free encyclopedia
Ху Ђинтао (упрошћени кинески: 胡锦涛, традиционални кинески: 胡錦濤, пинјин: ; 21. децембар 1942) је бивши генерални секретар Комунистичке партије Кине. На овом положају био је од 2002. до 2012. године. Био је председник Народне Републике Кине од 2003. до 2013. и председавајући централне војне комисије од 2004. до 2012. године. На месту председника наследио је Ђанга Цемина. Од преузимања положаја, Ху инсистира на већем контролисању економије и конзервативан је у спровођењу политичких реформи. Његова спољна политика је мање помирљива него спољна политика његових претходника, тако да је кинески утицај у свету порастао од времена његовог ступања на дужност.[note 1]
Ху Ђинтао | |||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
Датум рођења | (1942-12-21)21. децембар 1942. (81 год.) | ||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
Место рођења | Ђијангјан, Кина | ||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
Држављанство | Кина | ||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
Народност | Кинез | ||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
Универзитет | Универзитет Цинхуа | ||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
Професија | Инжењер хидраулике | ||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
Супружник | Лиу Јунцин | ||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
Деца | син Ху Хајфен и ћерка Ху Хајцин | ||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
Политичка странка | Комунистичка партија Кине | ||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
|
Његово уздизање на место председника представља трансформацију од старе комунистичке управе на млађе технократе. Већи део свог радног века Ђинтао је провео као део комунистичке управе. Био је шеф партије у Тибетанском аутономном региону и потпредседник за време Ђанга Цемина. Залаже се за хармонично друштво и мирне међународне односе. Такође је настојао да убрза кинески научни и технички развој.
Ху је дошао на власт преко Комунистичке партије Кине (КПК), посебно као секретар партијског комитета за провинцију Гуејџоу и Тибетску аутономну регију, где је његова оштра репресија против неслагања привукла пажњу са највиших нивоа.[2] Прешао је до првог секретара Централног секретаријата КПК и потпредседника под Ђанг Цемином. Ху је био први вођа Комунистичке партије из генерације млађе од оних који су учествовали у грађанском рату и оснивању републике. Утицајни спонзори из старије генерације промовисали су његов брзи успон, укључујући Сонг Пинга, Ху Јаобанга, Денг Сјаопинга и Ђанг Цемина.[3]
Током свог мандата, Ху је поново увео државну контролу у неким секторима економије које је претходна администрација ублажила, и био је конзервативан са политичким реформама. Заједно са својим колегом премијером Вен Ђабаом, Ху је председавао скоро деценију доследног економског раста и развоја који је учврстио Кину као велику светску силу. Настојао је да унапреди социо-економску једнакост у земљи кроз научни преглед развоја, који је имао за циљ да изгради „хармонично социјалистичко друштво“ које је просперитетно и без друштвених сукоба. Под његовим вођством, власти су такође разбиле друштвене немире, протесте етничких мањина и дисидентске личности, што је такође довело до многих контроверзних догађаја као што су немири на Тибету и доношење Закона о антисецесији. У спољној политици, Ху се залагао за „мирни развој Кине“, тежњу за меком моћи у међународним односима и корпоративни приступ дипломатији. Током Хуовог мандата, утицај Кине у Африци, Латинској Америци и другим регионима у развоју се повећао.
Ху је поседовао скроман и уздржан стил руковођења. Његов мандат карактерише колективно вођство и владавина заснована на консензусу.[4] Ове особине су учиниле Хуа прилично загонетном фигуром у очима јавности. Његова администрација је била позната по томе што се више фокусирала на технократску компетенцију него на личност.[5] На крају свог мандата, Ху је добио похвале, јер се добровољно повукао са свих позиција. Наследио га је Си Ђинпинг.