Секуларизација
From Wikipedia, the free encyclopedia
Секуларизација је процес мирног или присилног претварање друштва од стања блиске идентификације са религијским вредностима и установама ка нерелигијским вредностима и секуларним установама. Секуларизациона теза се односи на веровање да како друштва напредују, делимично кроз модернизацију и рационализацију, религија губи свој ауторитет у свим аспектима друштвеног живота и владавине.[1] Појам секуларизације се такође користи у контексту укидања манастирских ограничења члановима свештенства.[2]
Секуларизација се односи на историјски поступак у којем религија губи друштвени и културни значај. Као резултат секуларизације улога религије у модерном друштву постаје ограничена. У секуларизованим друштвима вери недостаје културни ауторитет, и верске организације имају мало друштвене моћи.
Секуларизација поседује много значења, као теорија и као историјски процес. Социјални теоретичари Карл Маркс, Сигмунд Фројд, Макс Вебер и Емил Диркем, постулирали су да би модернизација друштва укључивала опадање нивоа религиозности. Изучавање овог процеса настоји да одреди начин на који, или до које мере религиозна уверења, праксе и установе губе друштвени значај. Неки теоретичари тврде да је секуларизација савременог друштва делимично последица наше неспособности да се прилагодимо широким етичким и духовним потребама човечанства у периоду све бржег напредовања природних наука и технолошког развоја.[3]
Термин такође има додатна значења, пре свега историјско и верско.[4] Примењено на црквену имовину, историјски се односи на одузимање монашког земљишта и зграда, као што је Распуштање манастира у Енглеској од стране Хенрија VIII и каснија дела током Француске Револуције као и разна дела против-црквених европских влада током 18. и 19. века, која су довела до протеривања и сузбијања верских заједница које су до тада владале. Културкампф у 19. веку у Немачкој као и слични догађаји у осталим државама су такође изрази секуларизације.[5]
Још један облик секуларизације односи се на чин владика или носиоца позиције у монашком или војном одреду - који садржи комбиновану верску и секуларну власт под католичком црквом - који су се одвојили и учинили себе потпуно секуларним (најчешће, Протестанти) наследним владарима. На пример, Готхард Кетлер, последњи господар Ливонског реда, прешао је у Лутеранизам, секуларизовао (и узео за себе) земљу Семигалије и Курландије које је до тад држао у име реда - што му је омогућило да се ожени и остави земљу наследницима Војводства Курландије и Семигалије.
До наглог преокрета у правцу секуларизације дошло је 1960-их година у Западној Европи, Северној Америци (посебно Квебеку), Аустралији и Новом Зеланду. Ова промена је испреплетана најважнијим друштвеним факторима: привредни бољитак, побунама младих против правила и моралних вредности друштва, либерализације женских права, радикалне теологије и радикалне политике.[6]