Bitka kod Waterlooa

Битка код Ватерлоа почела је недјељу 18. липња 1815. код Wатерлооа у данашњој Белгији, 2 км од Ватерлоа и 12 км од Брисела. Царска француска војска, под заповједништвом цара Наполеона поражена је од Британске војске и њених савезника под заповједништвом војводе од Wеллингтона, Артхура Wеллслеyа, заједно с Пруском војском, под заповједништвом Гебхарда вон Блüцхерцхера. То је била посљедња Наполеонова битка. Пораз код Wатрлооа за Наполеона је значио крај владавине, а за Французе крај Сто дана (назив за дане откад се Наполеон вратио из избјеглиштва 20. ожујка 1815.).

Битка код Wатерлооа
Сегмент Наполеонских ратова
Битка код Wатерлооа на платну Wиллиама Садлера
Датум 18. липња 1815. Локација Wатерлоо, Белгија Исход Одлучујућа коалицијска побједа
Сукобљене стране
Француска	Седма коалиција:  Уједињено Краљевство Низоземска  Хановер ] Нассау ] Браунсцхwеиг  Прусија
Команданти и вође
Наполеон I Мицхел Неy	Војвода од Wеллингтона Гебхард вон Блüцхер
Снаге
72,000	31,000 17,000 11,000 ] 6,000 ] 3,000 50,000 Укупно: 118,000
Жртве и губици
28,000 убијених и рањених 8,000 заробљених 15,000 несталих Укупно: 51,000	Англо-савезници: 17,000 3,500 убијених 10,200 рањених 3,300 несталих Прусија: 7,000 1,200 убијених 4,400 рањених 1,400 несталих Укупно: 24,000

Када се Наполеон вратио на власт, многе су се државе, које су биле против њега, ујединиле у Седму коалицију. Двије велике снаге под водством Wеллингтона и вон Блüцхера састале су се у близини сјевероисточне границе Француске. Наполеон се одлучио за напад с циљем да их уништи прије него се њихове снаге удруже и крену у инвазију на Француску заједно с преосталом Коалицијом. Након тога услиједила је одлучујућа тродневна борба (16. - 19. липња 1815.)

Увод

Шест дана пре него што је Наполеон дошао до Париза, на Бечком конгресу је 13.3. 1815. био проглашен побуњеником, а 17.3. 1815. четири велике силе Велика Британија, Пруска, Русија и Аустрија су се међусобно обавезале да ће прикупити 150.000 војника да би свргнули Наполеона. Наполеон није успео у покушајима да увери некога од чланова Седме коалиције да одустане од коалиције. Због тога је сматрао да је његова једина шанса ако први нападне, пре него што коалиција сакупи сву војску. Кад би јужно од Брисела уништио коалицијске снаге, пре него што добију појачања, тада би Британце могао да врати на море, а Пруску избаци из рата.

Мапа похода око Ватерлоа

Наполеон је поделио своју војску на лево крило под командом Мишела Неја, десно крило под командом маршала Грушија и резерву, којом је командовао он лично. када су прешли границу са Белгијом, Французи су изгурали коалицијске предстраже и Наполеон је осигурао централну позицију на раскрсници између Велингтонове савезничке војске на северозападу и Блихерове пруске војске на североистоку. Иако су чланови коалиције били добро информисани о Наполеоновим кретњама и обнављању непријатељстава, Велингтон није реаговао све до 15.6.. Наполеон је Прусе сматрао највећом претњом, па се окренуо најпре против њих, нападајући њихове предстражу у Туену близу Шарлроа, затим је напредовао кроз Шарлроа. То вече Наполеонови извиђачи су дошли до Катре Бра. Цитенова заштитница задржала је Наполеоново напредовање, што је дало фон Блихеру могућност да сакупи снаге на Сомбрефу, који је раније одабрао као добру обрамбену тачку. Наполеон је посла маршала Неја да осигура раскршће путева у Катр Бра, према којем је Велингтон у журби концентровао своју расштркану армију. Када је Неј осигурао Катр Бра, окренуо се источно и ојачао Наполеона.

Када је 16.6.а маршал Неј вратио до Катр Бра затекао је ту мало савезничких снага. Пошто је од раније знао за вештину војводе од Велингтона да прикрива своју праву снагу, Неј је преценио снаге које су се налазиле на Катр Бра. Иако је имао много више војника маршал Неј се опрезно борио, па није успео да заузме раскршће. Војвода од Велингтона је поподне лично преузео команду над снагама на раскршћу Катр Бра. Та позиција се током дана ојачавала савезничким снагама, док нису коначно имали довољно снага да напредују и изврше напад на Французе.

Наполеон је у међувремену са резервом и десним крилом армије поблиједио Прусе под командом генерала Блихера у бици код Лињија 16.6.а 1815. Пруски центар је попустио под тешким француским нападом, али крила су се одржавала. Да је тада Неј дошао у помоћ како је било Алтиплано, Пруси би били дјеломично окружени са запада улетјели би у велико уништење бијегом на исток. Пруски пораз код Лињија учинио је Велингтонову позицију на Катр Бра необрањивом, па се он 17.6. повукао на сјевер. Међутим Велингтонова контрола над Катр Бра омогућила је Прусе да се врате и да подрже Велингтона близу њихове линије одступања. То Наполеону никако није одговарало. Наполеонова стратегија је била да велику коалицијску војску разбија у мале дијелове, које он може нападати једне по једне.

Пруси су се повукли према Вавру. Командант пруског штаба Август фон Гнајзенау планирао је да сакупља пруску војску у Тилију, одакле је могао помагати Велингтону. Међутим изгубио је контролу, јер се дијела војске повукла према Рајни. Већину је ипак скупио у Вавру. Ту је фон Гнајзенау одлучио да у зору крене према Велингтоновом лијевом крилу са 1., 2. и 4. корпусом. Четврти корпус под заповедништвом генерала Билова фон Деневица није био присутан, кад су били поражени од Наполеона. Стигли су у ноћи између 17. и 18. јуна као појачање. Трећи корпус је представљао заштитницу.

Велингтон је провео 17.6. враћајући се на претходни обрамбени положај на брду Сент Жан, ниској избочини јужно од Ватерлоа. Лијево крило француске војске под командом Неја га је следило. Наполеон се придружио Неју са већином резерви, које су поразиле Прусе у Лињију. Наполеон је генералу Грушу издао 17.6. неодређене команде да са 30.000 војника прогања Прусе. То је допринијела каснијем поразу. Команде је издао ујутро 17.6., а Груш је са прогањањем започео касно тога дана, када Пруси више нису били ангажовани. Изгубљено је било драгоцјено вријеме да се одреди гдје је главнина пруске војске, тако да је било касно да се спријече Пруси да дођу до Вавра. А од Вавра су Пруси могли помагати Велингтона. Са десним крилом армије Сјевера 18.6.а дошло је до сукоба са Прусима код Вавра.

Бојни поредак

У бици је учествовало 71.947 француских војника. Савезници из Британије, Брунсвика, Хановера, Насауа и Низоземске имали су 67.661 војника. Од 26 пјешадијских бригада у Велингтоновој војсци било је 9 британских бригада. Од 12 коњичких бригада 7 је било британских. У бици су судјеловала 2 и по корпуса пруске војске. Нападали су француско десно крило. До 18:00 у бици је учествовало 48.000 пруских војника. Двије бригаде напале су Лобау у 16:30, а 2. корпус и дијелови 1. корпуса су се укључили у 18:00.

Чувене равнице Ватерлоа и вештачко брдо са лављим спомеником

Битка

На десној страни Ватерлоа је "дворац" Игомон, који није представљао неку озбиљну војну утврду. Одатле се протезала избочина у смјеру запад-исток до села Папелат на крајње лијевој страни. I Игомон и Папелот су били утврђени, па су сигурно ушвршћивали Велингтонова крила. Папелот је осим тога контролирала пут према Вавру, одакле је требало стићи пруско појачање. Избочину је пресијецао друм у смјеру сјевер-југ према Бриселу. На западној страни тога друма испред Велингтонове линије била је фарма Ла Хај Сент, гдје је Велингтон смјестио 350 пешадинаца. На супротној страни друма био је пијесак, који је представљао заштиту за једну јединицу стрелаца.

Велингтон је заузео добар бојни поредак. Било који напад на Велингтонову десну страну суочавао би се са Игомоном. Било који напад на центар значи да ће се нападач суочавати са ватром са Ла Хај Сент и са песка. Било који напад на лијеву страну значио би борбе кроз улице Папелота. Осим тога Велингтон је по обичају добро прикрио праву снагу своје војске. Наполеон је одбацио могућност да изманевриче Велингтона са тога повољног положаја, јер како вријеме пролази могу доћи и Пруси. Због тога се одлучио за план да направи напад, којим би одвукао Велингтонову пажњу од правог циља. Наполеон је сматрао да ће напад на Игомон одвући Велингтонове резерве у том правцу, па ће моћи напасти лијеви Велингтонов центар пуном снагом. Наполеон се надао да ће тим нападом пробити Велингтонове ослабљене линије и тиме отјерати Велингтона од Пруса, а Пруси би се после тога нашли заглављени између Наполеона и Грошија.

Мапа битке. Француске јединице су означене плавом бојом, савезничке црвеном, а пруске црном

Битка је започела одвачећим нападом на Игомон у 10:00. Успех Наполеонова плана је зависио од тога колико ће Велингтон повући резерви на угрожено десно крило. Жером Бонапарта је предводио напад на Игомон. Велингтон је стварно повукао већину резерви на десно крило. Међутим напад на Игомон развио се у цијелодневну битку, у коју је улазило све више француских војника. Због тога је то имало супротан ефекат од намјераваног.

Главни напад, који би почињао опасном француском пољском артиљеријом каснио је сатима док год се тло од претходног пљуска није довољно осушило да би издржало тежину артиљерије. Осим тога блато је спречавало и пјешадију и коњицу. Када је француска артиљерија започела паљбу око 11:35, очекивани ефект артиљерије је изостао због меког тла, које је апсорбовало удар многих артиљеријских зрна. Осим тога Велингтонова тактика је умањила број вриједних мета. Око 13:30 Наполеон је добио информације да Пруси напредују према његовој десној страни. Због тога је наредио маршалу Неју да пошаље пијешадију под командом Дерлона према Велингтоновом левом центру источно од Ла Хај Сент. Дерлон је имао 4 дивизије од 18.000 војника. Дерлон се већ сукобљавао са Велингтоном раније у Шпанији и знао је за његову тактику масивног кориштења краткодосежних мушкети против пјешадије. Дерлон је због тога одлучио да не напада у уобичајеном француском распореду, него батаљон по батаљон, један иза другога. Дивизија која је била на крајње левој страни упустила се у сукобе са браниоцима на Ла Хеј Сент. Десна се упустила у борбе кроз Папелот. Преостале дијве дивизије под командом генерала Донзелоа и Маркоњеа су напале низоземску 1. бригаду и успеле је након артиљеријске паљбе и борбе брзо истинути са избочине. Иза њих је била дивизија од 7.000 војника под командом генерала Томаса Пиктона. Дивизија је имала и ветеране из рата у Шпанији. Услиједио је сукоб Пиктонове дивизије од 7.000 војника против 9.000 француских војника. Дошло је до размјене ватре, борбе изблиза и прса о прса. Изгледало је да ће Пиктонови војници изгубити.

Британска коњица

У том кључном тренутку појавила се британска тешка коњица, која се дотад није видјела иза избочине. Предводио их је лорд Уксбриџ, главни савезнички командант коњице. Око 3.000 коњаника је напало Дерлонову пјешадију, која је дотад била распоређена за борбу мушкетама. Дерлонова пјешадија није имала ни времена ни простора да формира обрамбене квадрате. Коњица је разбила двије регименте оклопника, двије дивизије Донзелоа и Маркоњеа, тако да су у каснијој бици јако мало учествовали. Британска тешка коњица је кренула даље у напад, уместо да се групише. Коњица је наставила са нападима и при томе је посјекла доста артиљераца. Међутим коњичка формација је била у том тренутку у нереду, па их је напала француска коњица и нанела им тешке губитке. Губици су тада били око четврт укупних снага. Током цијеле битке губици су били 45% укупног броја. Тај догађај је британску коњицу јако много коштао. Иако су јако скупо платили у каснијем делу битке су успијевали да крећу у контранападе против комбинованих напада француске пјешадије и коњице.

Појава Пруса и Нејов коњички напад на центар

Пруси су се почели појављивати на бојном пољу. Наполеон је послао резерву, Лобауов 6. корпус и двије коњичке дивизије, све заједно 15.000 војника, да их задржи. Тако је Наполеон потрошио све пјешадијске резервне снаге, осим гарде. Остао је да се обрачуна са Велингтоном са мањим бројем војника.

У том тренутку маршал Неј је примијетио очито повлачење из Велингтонова центра. То је било изношење рањених из претходних окршаја, а Мишел Неј је то погрешно протумачио као почетак повлачења. Неј није имао резервне пјешадије на располагању, јер је или нападала Игомон или је бранила француску десну страну. Због тога одлучује да продре у центар само тешком коњицом. Коњица се пењала уз стрмину против пјешадије, која их је чекала. Напади коњице су више пута одбијени чвстим пешадијским квадратима и артиљеријском ватром. Услиједили су одлучни контранапади лаке коњице и низоземске тешке коњице. После низа неуспјешних напада француска коњица је била исцрпљена.

Нејов коњички напад је био највећи коњички јуриш у историји ратовања али у опсегу једне битке јер је у напад јуришало 12.000 француских коњаника на британске положаје. То је био застрашујућ јуриш јер је француска војска жељела тиме застрашити непријатеља. Јуриши су извођени неколико пута док и овај напад није сломљен.

Борбе са Прусима за Плансеноа

Мишел Неј је после тога организовао напад на Ла Хај Сент, коју је освојио након што је ту њемачка легија остала без муниције. Мишел Неј је после тога премјестио артиљерију према савезничком центру и почео уништавати савезничке пешадијске квадрате. Да су имали резервне пјешадије Французи би се пробили кроз Велингтонов центар. Пруси су почели потискивати Лобауове снаге из Плансеноа, који је био иза француске десне стране. Наполеон је на то послао Младу Гарду од 10 батаљона да би вратио Прусе. Млада Гарда је после тешких борби вратила Плансеноа, али је после контранапада поново је изгубила. Наполеон на то шаље два батаљона Старе гарде, који после тешке борбе бајонетама поново заузимају Плансеноа. Поново су Пруси, под заповедништвом фон Билова и Пирха напали Плансеноа. Пруса је било 30.000, а Француза 20.000. Стара гарда и друга војска задржавали су око сат времена масивни пруски контранапад, па су били поново избачени из Плансеноа. Франузи су имали велике губитке. На пример једна јединица младе гарде имала је 92% губитака.

Наполеон

Империјална гарда напада Велингтонов центар

Велингтонов центар је био изложен после француског заузимања Ла Хај Сант. Наполеон је укључио своју задњу резерву, дотад непобједиву Империјалну гарду. Око 3.000 гардиста је прошло кроз савезничку ватру и поразили су савезничку прву линију. У међувремену на бојно поље су коначно дошли дијелови Цитеновог 1. пруског армијског корпуса, па су олакшали притисак на Велингтоново лијево крило. Велингтон је после тога могао да ојача свој разбијени центар. Француски гардијски напад се настављао и ситуација је постала критична за Велингтонову војску. Низоземска артиљерија је покушала зауставити напредовање француске гарде.

На западу је 1.500 британских гардиста лежало штитећи се од артиљеријске ватре. Они су изненадили Империјалну гарду кад су устали и запуцали. Задали су Империјалној гарди тежак ударац. Французка ловачка пјешадија се распоредила да одговори на ватру, али после 10 минута борбе малобројнији Французи су се поколебали. Уследила је борба бајонетама, а у помоћ је дошао свјеж батаљон француске ловачке пјешадије. Британска гарда се тада почела повлачити, али ни Французи нису напредовали због ватре са стране.

Повлачење Империјалне гарде изазива панику

Остаци Империјалне гарде повукли су се разбијено и хаотично. Паника се раширила француским редовима, да се гарда повлачи и да се свако спаси како може. Војвода од Велингтона је процијенио да је повлачење гарде тренутак кад треба напасти. Сигнализовао је напад на Французе. Савезничка пјешадија је била гранатирана цијели дан, а сад је појурила на Французе, који су се почели повлачити. После неуспјелог напада на савезнички центар Империјална гарда сакупила се и прегруписала јужно од Ла Хај Сент. Остала су само три или четири батаљона гарде. Напади бригаде Фредерика Адама и дијелова 5. бригаде изазвали су даљњу конфузију код гарде. Они који су остали у полуповезаним јединицама повукли су се борбом према L Бел Алијанс.

Плансеноа пада, а Французи се свуда повлаче

Касно поподне стизали су много већи дијелови Цитеновог 1. корпуса у подручје сјеверно од Ла Хај Сеинт. То је омогућило Велингтону да ојача свој центар на вријеме прије Наполеоновог напада и да тако одбије тај опасни напад. Када је француска гарда протјерана из Велингтоновог центра пруски 1. корпус се пробијао кроз француски центар. До 7:30 француске линије су закривљене у облику потковице. Центар је био у Ла Хај Сеинт, а крајеви потковице у Игомону на лијево и Плансенои на десно. Французи су поново заузели позиције у Ла Хају и Папелоту. Фон Хофманова 24. регимента их је одатле избацила. Почеле су и борбе за избочину дуж Папелоте. Заједно са другим јединицама и одатле су избацили Французе. Диритова дивизија се распадала под нападима, а онда је коњица пруског 1. корпуса почела пролазити кроз рупу. Под пријетњом масивног коњичког напада су се повукли, па је 1. пруски корпус заузио Бриселски друм, једину француску одступницу.

Пруси су започели велики трећи напад на Плансеноа, са три бригаде. Свака пруска бригада имала је 9 батаљона и била је отприлике величине француске дивизије. Плансеноа је бранила француска гарда и друге јединице. Успели су избацити Французе одатле. Пруски 4. корпус је напредовао даље, а свуда су се Французи повлачили. Француски и центар у оба крила се се распадали.

Тешки пораз

Француски фронт се распадао под општим нападом савезничке и пруске војске после пада Плансеноа. Задња јединица која је пружала здружен отпор била су два батаљона Старе гарде на мјесту Ла Бел Алијанс. То је била лична Наполеонова гарда. Наполеон се још једно вријеме надао да ако се они ту одрже да ће се француска војска поново скупити. Али повлачење се претворило у уништење. Гарда је формирала два квадрата као заштиту од напада водећих дијелова савезничке коњице. Гарда се борила док се Наполеон није увјерио да се мора повући. Оба квадрата су се повлачила у добром распореду наилазећи на француску војску, која је била разбијена и гдје више није било јединица. Савезничка коњица је до 23:00 гањала Французе, који су бјежали. Пруси су под командом генерала фон Гнајзенауа наставили потјеру и по ноћи.

Споменик у облику лава и брдо, подигнути су на мјесту гдје се вјерује да је рањен низоземски пријестолонасљедник

Закључак

Велингтон и фон Блихер су се срели око 21:00, а то је означило крај битке. Савезници су имали 15.000 мртвих или рањених, а Пруси 7.000. Наполеон је имао 25.000 мртвих или рањених и 8.000 заробљених. Наполеон је био свргнут и једно вријеме је био у бегу, прије него што се предао Британцима. Наводно је Наполеон покушао да побјегне у Северну Америку. Био је заточен на Светој Хелени, гдје је и умро 1821., али тек након што је Велика Британија "одала почаст" његовим мртвим војницима у Битки три цара , битки народа и у овој користећи их као гнојиво за своја поља.^[1][2].