Epilij

Epilij (starogrčki: , množ. ἐπύλλια) naziv je za kratku narativnu pesmu koja pokazuje formalne sličnosti s epom, ali se uglavnom bavi temama i primenjuje pesničke tehnike koji se generalno ne smatraju glavnim obeležjem same epike. Ponekad se epilij jednostavno definiše kao "mali ep".^[1]

Arijadna koju je Tezej napustio kad je usnula tema je opširne ekfrase u Katulovoj 64. pesmi, najpoznatijem sačuvanom epiliju. Rimska kopija grčkog izvornika iz 2. veka pne, Villa Corsini.

Etimologija i značenje

Starogrčka reč ἐπύλλιον (epyllion) deminutiv je reči ἔπος (epos), koja u tom kontekstu znači "ep"; Liddellov i Scottov Greek–English Lexicon stoga definiše ἐπύλλιον kao "stih" ili "kratak ep", a za ovo drugo značenje navodi Atenejevu Gozbu sofista, II, 68 (65a-b):^[2]

		Kratak ep (epyllion) koji se pripisuje Homeru, pod naslovom Pesma za drozdove, nazvana je tako jer je Homer za nagradu dobio drozdove kad ju je otpevao svojoj deci ― Menehmo to priča u svom spisu O zanatlijama.

Ovo je, zapravo, jedini zabeleženi primer iz antike da se ta reč upotrebljava u smislu u kojem ga otprlike koriste i moderni filolozi,^[3] pri čemu se reč epilion u filološkoj nauci pojavljuje tek u 19. veku. Izgleda da je za popularizaciju tog termina bio zaslužan Friedrich August Wolf, budući da dva njegova eseja sadrže tu reč u svom naslovu: Ad Scutum Herculis epyllion Hesiodo subditum animadversiones (Napomene o Štitu Heraklovom, epiliju koji se pogrešno pripisuje Hesiodu) i Theocriti idyllia et epyllia (Teokritove idile i epiliji).^[4] Klasičnim delom o epiliju u smislu heksametarske mitološke pesme, koja ne samo što je relativno kratka, nego je u određenoj meri prožeta karakteristikama helenističke poezije, jeste rad Moritza Haupta iz 1855. o Katulovoj 64. pesmi,^[5] premda je Haupt verovatno koristio termin koji je prethodnih decenija postao uobičajen u raspravama o kraćim narativim pesama aleksandrijske književnosti.^[6].

U prvoj polovini 20. veka pojavili su se prvi radovi posvećeni konceptu epilija: Leumannov rad o helenističkim epilijima, Jacksonov o primerima u rimskoj književnosti te Crumpov dijahronijski prikaz epilija kao posebnog žanra čija istorija počinje s grčkih pesmama helenističkog razdoblja i nastavlja se do Avgustovog razdoblja rimske književnosti.^[7] Međutim, o tačnom značenju i opsegu termina "epilij" i dalje se raspravlja, a Richard Hunter nedavno je ovako sažeo trenutno stanje u toj raspravi:

Čak ako termin "epilij" i ne potiče iz antike, postojala je neka pojava koja se ne može ignorisati. Međutim, modernu raspravu o tome otežalo je grupisanje pesama koje su tako različite da gotovo obesmišljavaju to grupisanje, bez obzira na to koliko im je mnogo detalja zajedničko.^[8]

Obeležja i pesnici

Epilij se, onako kako ga definiše većina modernih filologa, uglavnom sastojao od 100 do 600 heksametara i najčešće je govorio o životu mitskih heroja i heroina, a kasnije naročito o njihovim ljubavnim doživljajima.^[1] Za epilij su karakteristične duge digresije o najrazličitijim stvarima te opisi umetničkih dela, prizora iz prirode, iz života ljudi i životinja, kao i umetnuti govori, monolozi i dijalozi. Epilij je izraz helenističke učene poezije, pisane za obrazovanu i probirljivu publiku, gde se velika pažnja posvećivala pažljivoj kompozicionoj tehnici.^[9]

Kalimah (310–240. pne.), jedan od najistaknutijih predstavnika aleksandrijske poezije, teorijski je obrazlagao prednost male epske forme nad opsežnim epovima homerskog tipa, pa je govorio da je "velika knjiga veliko zlo" i ismevao Apolonija Rođanina što je ovaj napisao veliki ep Doživljaji Argonauta.^[10] Kao klasičan primer male epske forme poslužio je antičkim piscima Kalimahov epilij Hekala, koji je obrađivao jednu inače malo poznatu epizodu iz mita o Tezeju, čime je pesnik pokazao "kako se stare priče o herojima uvek mogu zanimljivo obraditi ako se u njih unesu nove crte".^[10] Naime, ovaj je epilij građen tako da su inače sporedni detalji mita razvijeni do samostalnih celina, dok je glavna tema obrađena kratko i tek uzgredno. ^[11] Epilije je pisao i nešto mlađi Teokrit (oko 300–oko 250. pne.), npr. Herakle koji ubija lava i Mali Herakle.^[12]

U rimskoj književnosti pisali su epilije ― po ugledu na Kalimaha i Euforiona, od čijih su epilija ostali tek oskudni fragmenti ― neoterici Katul,^[11] Gaj Licinije Kalvo,^[13] Gaj Helvije Cina^{[13] [14]} (sredina 1. veka pne.) i nešto mlađi Ovidije (Metamorfoze su u velikoj meri slične ovoj vrsti), dajući im pretežno erotičnu sadržinu.^[11] Epilij umetnut u okvire većeg dela nalazi se i na kraju Vergilijevih Pesama o poljoprivredi, gde je u mit o pčelaru Aristeju umetnuta priča o Orfeju i Euridiki.^[15]

Iz poznontičkog razdoblja sačuvana je Priča o Heroji i Leandru, mali ep pesnika Muzeja, koji je verovatno živeo početkom 6. veka i koji je u tom epiliju obradio priču koju je kao temu već bio iskoristio i Ovidije.^[16]