Princip dovoljnog razloga

Načelo dovoljnog razloga je jedno od vrhovnih načela logike. Njegova eksplicitna formulacija vrlo je kasna i datira tek od Leibniza, koji ga dodaje klasičnim načelima. Ipak se ponavlja više puta u historiji filozofije.

Načelo dovoljnog razloga definirao je Gottfried Wilhelm Leibniz kako bi razlikovao istine činjenica, ili kontingentne, od istina razuma, odnosno nužnih ili identičnih istina. Prema Leibnizu, naša razmišljanja se temelje na dva velika načela: na načelu proturječja i na načelu dovoljnog razloga. Naime, on razlikuje između "istine razuma" i "istine činjenicâ", tako da je za istine razuma nužan načelo neproturječja, dok je za potonje koristi načelo dovoljnog razloga. "Istine razuma" nisu opsežne u znanju, ne proširuju naše znanje o stvarnosti, već imaju nužnu logičku strogost. "Istine činjenicâ" koriste dovoljan razlog da bi objasnile pojave, ali mogao bi postojati i neki drugi uzrok, drugačiji, kojeg mi nismo svjesni. To je odlučujuće (dovoljno) objašnjenje koje a priori objašnjava zašto nešto postoji, iako nam većinom ti razlozi nisu dovoljno poznati.

Immanuel Kant, prolazeći kroz Christiana Wolffa, će preuzeti taj pojam i nastaviti na pravcu gnoseološkog razmišljanja, tvrdeći da načelo dovoljnog razloga može djelomično objasniti neku činjenicu, ali on "ne proizvodi istinu".

Arthur Schopenhauer preuzima koncept od Wolffa i Kanta u svojoj doktorskoj disertaciji, tiskanoj 1813. U ovom djelu, Schopenhauer je nastojao razumjeti korijen veze između uzroka i posljedice. Princip dovoljnog razloga postajanja je, zajedno s vremenom i prostorom, jedan od oblika danih a priori u ljudskom intelektu. Svi objekti koji doprinose stvaranju kompleksa iskustvene stvarnosti povezani su međusobno ovim principom; ako se dogodi novo stanje jednog ili više ovih "stvarnih" objekata, drugo mu mora prethoditi, a novo mora slijediti. To spajanje predstavlja ono što se najčešće označava pod konceptom uzročno-posljedične veze. Princip dovoljnog razloga kod Schopenhauera ima četiri različita korijena: 1) princip postajanja, primijenjen u području prirodnih pojava; 2) princip spoznaje, primijenjen na logičkoj razini; 3) princip bića, primijenjen u matematičkom i geometrijskom području; 4) princip djelovanja, primijenjen u području ljudskih djela i ponašanja.

Povezano

• Logika
• Christian Wolff
• Immanuel Kant
• Arthur Schopenhauer

Literatura

• Gottfried Wilhelm Leibniz, Discours de métaphysique, 1686.
• Christian Wolff, Philosophia Prima sive Ontologia, 1730.
• Immanuel Kant, Kritik der reinen Vernunft, 1781.
• Immanuel Kant, Prolegomena zu einer jeden künftigen Metaphysik, die als Wissenschaft wird auftreten können, 1783.
• Arthur Schopenhauer, Über die vierfache Wurzel des Satzes vom zureichenden Grunde, 1813.
• Arthur Schopenhauer, Die Welt als Wille und Vorstellung, 1819.