Strukturna biologija

Strukturna biologija je grana molekularne biologije, biohemije, i biofizike koja se bavi molekulskim strukturama bioloških makromolekula, posebno proteina i nukleinskih kiselina, kako oni poprimaju svoje konformacije, i kako promene njihovih struktura utiče na njihove funkcije. Ova tema ima veliki značaj za biologe zato što makromolekuli vrše najveći broj funkcija u ćelijama, i zato što do toga dolazi jedino ako su savijeni u specifične trodimenzionalne oblike. Njihova arhitektura, tercijarna struktura" molekula, zavisi na kompleksan način od osnovne kompozicije molekula, ili primarne strukture.^[1][2]

Hemoglobin, protein crvenih krvnih zrnaca koji transportuje kiseonik

Biomolekuli su suviše mali da bilo moguće da se vide čak i najsavršenijim mikroskopima. Metodi koje strukturni biolozi koriste za određivanje struktura generalno obuhvataju istovremena merenja velikog broja identičnih molekula. Ti metodi su:

• Makromolekulska kristalografija,
• NMR,
• EPR,
• krioelektronska mikroskopija (krio-EM)
• Multiugaono rasipanje svetlosti,
• Rasejavanje malog ugla,
• Ultra brza laserska spektroskopija, i
• Dualna polarizaciona interferometrija i cirkularni dihroizam.

Makromolekuli se najčešće se studiraju u „prirodnom stanju「. Varijacije ovih metoda se takođe koriste za izučavanje denaturisanih molekula, kao i načina na koji on ponovo poprimaju prirodno stanje.

Povezano

• Primarna struktura
• Sekundarna struktura
• Tercijarna struktura
• Kvaternarna struktura
• Strukturni domen proteina
• Strukturni dizajn leka
• Proteinska podjedinica
• Molekulsko modeliranje
• Kooperativnost
• Šaperonin
• Strukturna genomika
• Stereohemija