From Wikipedia, the free encyclopedia
Еп о Гилгамешу[1] је епска песма из древне Месопотамије. Књижевна историја Гилгамеша почиње са пет сумерских песама о Гилгамешу (раније читано као сумерски „Билгамеш“), краљу Урука, од којих неке можда датирају из Треће династије Ура (око 2100. п. н. е.).[2] Ове независне приче су касније коришћене као изворни материјал за комбиновани еп на акадском. Прва сачувана верзија овог комбинованог епа, позната као "старовавилонска" верзија, датира из 18. века пре нове ере и насловљена је према његовом инципиту, Shūtur eli sharrī ("Превазилажење свих других краљева"). Само неколико плоча је преживело. Каснија стандардна вавилонска верзија коју је саставио Син-леки-унини датира негде између 13. и 10. века пре нове ере и носи инципит Sha naqba īmuru („Онај који је видео дубину(е)“, или „Онај који види непознато"'). Отприлике две трећине ове дуже верзије од дванаест плоча је враћено. Неки од најбољих примерака откривени су у рушевинама библиотеке асирског краља Асурбанипала из 7. века пре нове ере.
Еп о Гилгамешу | |
---|---|
Настанак | |
Ориг. наслов | Гилгамеш |
Аутор | Непознат |
Земља | Месопотамија |
Језик | Акадски |
Садржај | |
Жанр / врста дела | Епска поезија, Поезија |
Место и време радње | око 2100–1200. п. н. е., Месопотамија |
Издавање | |
Број издања | 12. плоча 1872. |
Прва половина приче говори о Гилгамешу (који је био краљ Урука) и Енкидуу, дивљем човеку ког су богови створили да спречи Гилгамеша да угњетава народ Урука. Након што Енкиду постане цивилизован кроз сексуални однос са Шамхат, проститутком, он путује у Урук, где изазива Гилгамеша на тест снаге. Гилгамеш побеђује на такмичењу; ипак, њих двојица постају пријатељи. Заједно крећу на шестодневно путовање до легендарне Кедрове шуме, где на крају убију њеног Чувара, Хумбабу, и посеку свети кедар.[3] Богиња Иштар шаље небеског бика да казни Гилгамеша јер ју је одбио. Гилгамеш и Енкиду убијају Небеског бика, вређајући Иштар, након чега богови одлучују да Енкидуа осуде на смрт и убију га тако што су му задали смртоносну болест.
У другој половини епа, невоља због Енкидуове смрти доводи до тога да Гилгамеш крене на дуго и опасно путовање да открије тајну вечног живота. Он на крају сазнаје да "Живот који тражиш нећеш наћи. Кад су богови створили људе, смрт су одредили за њих, а живот задржали за себе".[4][5]
Еп се сматра темељним делом у религији и традицији херојских сага, при чему је Гилгамеш формирао прототип за касније хероје као што је Херкул, а сам еп је служио као утицај на хомерске епове.[6] Преведен је на многе језике и представљен је у неколико дела популарне белетристике.
...ово откриће је очигледно предодређено да изазове живу контроверзу. За сада су православни људи у великом одушевљењу и веома су опседнути поткрепљењем које оно пружа библијској историји. Могуће је, међутим, као што је истакнуто, да се халдејски натпис, ако је оригиналан, може сматрати потврдом тврдње да постоје различите традиције потопа осим библијског, које је можда легендарно као и остале.
The New York Times, насловна страна, 1872[7]
Око 15.000 фрагмената асирских клинописних плоча открили су у Асурбанипалској библиотеци у Ниниви од стране Остина Хенрија Лејарда, његовог помоћника Хормузда Расама и В. К. Лофтус почетком 1850-их.[8] Крајем следеће деценије, Британски музеј је ангажовао Џорџа Смита да их проучава; 1872. Смит је читао преведене фрагменте пред Друштвом за библијску археологију,[9] а 1875. и 1876. објавио је потпуније преводе,[10] од којих је последњи објављен као Халдејски извештај о Постанку.[8] Централни лик Гилгамеш је првобитно представљен свету као „Издубар“, пре него што су клинасти логографи у његовом имену могли тачно да се изговоре.[8][11] Године 1891. Пол Хопт је прикупио клинасти текст, а девет година касније, Питер Џенсен је обезбедио свеобухватно издање; Р. Кембел Томпсон је 1930. обновио оба њихова дела. Током наредне две деценије, Семјуел Ноа Крамер је поново саставио сумерске песме.[10]
Године 1998. амерички асириолог Теодор Квасман открио је комад за који се верује да садржи прве редове епа у складишту Британског музеја; фрагмент, пронађен 1878. године и датиран у периоду 600. п. н. е. - 100. п. н. е., остао је неиспитан од стране стручњака више од једног века од његовог опоравка.[12] Фрагмент је гласио „Онај који је све видео, који је био темељ земље, који је знао (све), био је мудар у свим стварима: Гилгамеш.[13] Откриће артефаката (око 2600. п. н. е.) повезаних са Енмебарагесијем од Киша, који се у легендама помиње као отац једног од Гилгамешових противника, дало је кредибилитет историјском постојању Гилгамеша.[14]
Почетком 2000-их, Гилгамешова плоча снова је илегално увезена у Сједињене Државе. Према Министарству правде Сједињених Држава, плоча је била обложена прљавштином и нечитљива када ју је купио амерички трговац антиквитетима 2003. Плочу је продао неименовани трговац антиквитетима 2007. са писмом у којем се лажно наводи да је била унутра кутија древних бронзаних фрагмената купљених на аукцији 1981. године.[15] Године 2014, Хоби Лоби је приватно купио плочу за излагање у Музеју Библије у Вашингтону, Д.Ц.[15][16] Године 2019. амерички званичници су запленили Гилгамешов плочу снова и враћена је у Ирак у септембру 2021.[17][18]
Стандардну вавилонску верзију је открио Хормузд Расам у библиотеци Асурбанипала у Ниниви 1853. „Стандардни вавилонски“ се односи на књижевни стил који је коришћен у књижевне сврхе. Ову верзију је саставио Син-леки-унини негде између 1300. и 1000.[19][20] пре нове ере из ранијих текстова. Један од утицаја који је Син-леки-унини унео у дело био је да се питање смртности стави у први план, што је омогућило лику да од „авантуриста постане мудар човек“.[20] Бразилски научник Линс Брандао је видео да се стандардна верзија може посматрати у овом смислу као „сапиенцијална књижевност“ („књижевност мудрости“), која је уобичајена на Блиском истоку,[21][22] али ова идеја није широко прихваћена.
Стандардна вавилонска верзија има различите уводне речи, или инципит, од старије верзије. Старија верзија почиње речима „Превазилажење свих других краљева“, док стандардна вавилонска верзија има „Онај који је видео дубину“ (ša naqba īmuru), „дубоко“ што се односи на мистерије информација које је Гилгамеш донео са свог састанка са Ута-Напишти (Утнапиштим) о Еа, извору мудрости.[23][24] Гилгамешу је дато знање о томе како обожавати богове, зашто је смрт одређена за људска бића, шта чини добрим краљем и како живети добрим животом. Прича о Утнапиштиму, јунаку мита о потопу, може се наћи и у вавилонском епу Атра-Хасис.[25][26] Стандардна верзија је такође позната као iškar Gilgāmeš, „Серија Гилгамеша“.[20]
12. таблета је наставак оригиналних 11 и вероватно је накнадно додата.[27] Има мало везе са добро израђеним епом од 11 таблета; редови на почетку прве плоче цитирани су на крају 11. плоче, дајући јој кружност и коначност. Табла 12 је скоро копија раније сумерске приче, преднаставак, у којем Гилгамеш шаље Енкидуа да преузме неке своје предмете из подземног света, а он се враћа у облику духа да повеже природу подземног света са Гилгамешом.
У погледу форме, поетске конвенције које се придржавају у стандардној вавилонској верзији изгледају недоследне и још увек су контроверзне међу научницима. Међутим, постоји широка употреба паралелизма у низу од два или три суседна реда, слично као у хебрејским псалмима.
Књижевност Вавилона и Месопотамије била је врло богата. Из тог периода су пронађени многи епови, легенде, митови, химне боговима, псалми, бајке, басне, пословице и приповетке.[28]
Најсавршенији међу еповима је Еп о Гилгамешу. За разлику од јунака из грчке или келтске митологије, јунак из Епа о Гилгамешу је био историјска личност. Гилгамеш, син Лугалбанде био је према сумерској листи краљева, пети краљ града Урука, који је удаљен око 155 km јужно од данашњег Багдада. У месопотамској митологији Гилгамешу се приписује полубожанска надљудска снага, (митолошки претходник грчког јунака Херакла), који је изградио велики зид око града Урука да брани свој народ од страног непријатеља.
Верује се да је историјска владавина Гилгамеша требало да буде отприлике око 2.500. п. н. е., 400 година пре најраније познате писане приче. Откриће артефаката повезаних с двојицом краљева по имену у причама, Ага и Енмебарагесија од Киша, је дало веродостојност о историјском постојању Гилгамеша. Најраније сумерске верзије овог епа се сматра да потичу већ од 2.100 г.п.н.е-2.000. п. н. е., док најстарије акадске верзије потичу од 2.000-1.500. п. н. е.[29][28]:41–42
Еп је написан на акадском, вавилонском језику и састоји се од 12 плоча (певања) па је према томе и највећи. Плоче именују свог аутора као , што значи: Боже месеца, прихвати моју молитву.
Сумерске поеме које су послужиле као основа акадског Епа о Гилгамешу:
Гилгамеш је био сасвим заборављен до викторијанског доба. Енглески путник, Остин Хенри Лајард, 1839. године је ископао више од 25.000 глинених плоча из рушевина Ниниве. Хенри Роулинсон је почео да преводи те плоче, прво у Багдаду а онда у Британском музеју. Када је Роулинсонов ученик Џорџ Смит превео једанаесту плочу Епа о Гилгамешу, на енглески 1872. године, изазвао је велику сензацију.[30] Разлог томе је био што је на тој плочи био описан потоп и спашавање које је јако слично ономе што је описано у Библији (Утнапиштим је у Гилгамешу направио брод, а у Библији Ноје). Неколико година касније, и друге су плоче преведене. Ипак, једна петина епа није завршена, јер неки делови плоча нису пронађени или су оштећени.
Занимљиво је да име Гилгамеш, како је утврђено, значи „отац-јунак“ или „стари човек-јунак“. Енкиду, у поемама које претходе нинивској верзији није саборац и пријатељ Гилгамеша већ његов слуга. Значење његовог имена тумачи се на разне начине, као „господар брана и канала“, као „господар рита и мочваре“, или као „створење бога Еа (Енкија)“.
До нас су допрле три верзије Епа
Највећу заслугу за очување Епа има асирски краљ Асурбанипал (Ашурбанапли) 7. век п. н. е. који је као велики освајач и веома учен човек изаслао учене људе и писаре у културне центре древног Сумера и Вавилона да у тим центрима истраже архиве, преведу на савремени семитски језик све што је вредно и запишу на плочице у чијем је заглављу морало стајати: „Преписано и сравњено с изворником и сабрано у двору Асурбанипала, Владара Света, Краља Асирије“.
Еп о Гилгамешу може се поделити на 4 веће целине, које су следеће:
Дванаесто певање, као додатак, условљено основном садржином и астролошким значењем Епа обрађује мотив доњег света.
Пролог епа говори уопште о Гилгамешу, који је био једна трећина човек а две трећине бог. Гилгамеш се описује као веома леп и мудар човек који је градио прелепе храмове и велике градске зидине. Међутим, и поред његових врлина, када је почео своју владавину био је деспот. Гилгамеш је радио разне грозоте своме народу (нпр. силовао је сваку жену која му се свидела). Богови су увидели патњу Гилгамешевог народа и створили су Енкидуа, човека дивљине, који је био раван Гилгамешу.
Енкиду је био дивљи човек. Када га је један ловац угледао у дивљини довео му је жену из храма богиње Аруру да би га вратио у цивилизовани свет (тада се веровало да секс и жене делују смирујуће на људе дивљине). Енкиду је стварно постао нормалан човек. Када је сазнао шта Гилгамеш ради свом народу, отишао је у Урук и нашао Гилгамеша. Након што су се тукли читаву ноћ, спријатељили су се. Одлучили су да заједно иду у авантуре.
Они прво одлазе у забрањену шуму да убију Хумбабу који је увредио Бога Шамаша. Ту их напада Хумбаба, којег побеђују. При повратку у Урук, након што је Гилгамеш одбио да има љубавне односе с богињом, богиња Иштар тражи од свог оца да пошаље бика да казни Гилгамеша. Гилгамеш и Енкиду се боре и побеђују небеског бика. Богови одлучују да казне Енкидуа. Енкиду умире, а Гилгамеш је емоционално сломљен. Након тога Гилгамеш одлази у потрагу за бесмртношћу. Долази до свог праоца који му по наговору Жене говори како може да постане бесмртан. Он послуша свог праоца и налази бесмртност (ТРАВУ из ПРАМОРА) и жели да је подели са својим суграђанима. Змија му поједе ту траву и он је проклиње. Умире као смртник.
Језик епа одликује се тоном који је касније коришћен у Библији, али је заправо тек касније пренесен у јеврејску књижевност. То се исто десило и са причом о потопу, која је објављивањем у овом епу узбудила цели научни свет. Епска понављања у њему врло су значајна. Често имају сврху да наоко примитивним понављањем јасније предоче трајање времена у коме се неки једнолични догађаји збивају (забијање 120 стубова у плићаке смрти, путовање Гилгамеша кроз мрачни кланац и др.).
Цели еп се може поделити на два дела: човек према спољашњем свету и човек према унутрашњем свету. У првом делу епа (од 1. до 7. плоче) треба истаћи пријатељство између слављеног јунака Гилгамеша и полудивљег човека поља и степе Енкидуа. Једини представници зла су чаробни небески бик и Хумбаба, чувар кедрове шуме. Њих побеђују оба пријатеља, што с етичке стране представља симбол победе добра над злом. Осим ове две борбе у епу нема крвавих ратовања, својствених многим еповима. У добро изграђеној радњи еп достиже свој врхунац описом смрти пријатеља Енкидуа (8. плоча). Преокрет који се тим путем дешава у души Гилгамеша, туга за пријатељем и његов изненадни страх пред смрћу изнесен је једноставно, а ипак тако снажно и потресно да ове странице припадају међу најлепше у старијој књижевности. Оне тако јасно доказују да су човека од најстаријих дана па све до данас мучили исти проблеми. Питање живота, урођени страх од смрти, тежња за бесмртношћу описани су тако да могу узбудити и данашњег читаоца. Овом плочом еп мења карактер. Он постаје хуман, приближава се унутрашњем човеку и добија готово лирски, елегички карактер. Прави врхунац епа налази се у опису потопа (11. плоча), који је дат на веома стваран начин. Својом вредношћу она даје епу уметнички белег, уз то својом драматичношћу оживљује ток радње. Еп завршава песимистички: човек је немоћан да било шта сазна о стварима које га непрестано муче, а то су питања о животу и смрти (12. плоча).
Гилгамеш – је био најјачи човек, храбри борац, краљ Урука. Био је једну трећину човек, а две трећине бог. Он постаје веома тужан кад његов пријатељ Енкиду умире. Постаје очајан знајући да ће и он умрети и одлази на путовање до краја света у потрази за одговором, о животу и смрти.
Енкиду – је био пријатељ и саборац Гилгамешу. Богови су га створили као дивљег човека, кога су одгојиле животиње. Пошто је са Гилгамешом убио Хумбабу (чувара кедрових шума) и небеског бика, богови га кажњавају спором и болном смрћу.
Утнапиштим – краљ и свештеник у Шурипаку. На наговор бога, гради велики брод и спашава себе, своју породицу и по један примерак свих живих бића, од велике поплаве, која је за мало уништила сав живот на свијету. Богови су њему и његовој жени подарили вечни живот.
Предложено је да су различите теме, елементи заплета и ликови у хебрејској Библији у корелацији са Епом о Гилгамешу – посебно, извештаји о Еденском врту, савети Проповедника и нарација о потопу из Постања.
Научници су одавно препознали паралеле између прича о Енкидуу/Шамхату и Адаму/Еви.[33][34] И у једном и у другом, човек је створен од земље од бога и живи у природи. Он се упознаје са женском родбином која га искушава. У обе приче мушкарац прихвата храну од жене, покрије своју голотињу и мора да напусти свој некадашњи дом, неспособан да се врати. Присуство змије која касније у епу краде биљку бесмртности од јунака је још једна тачка сличности. Међутим, главна разлика између ове две приче је у томе што Енкиду жали због свог завођења далеко од природе, али ово је само привремено: након што се суочио са богом Шамашом због тога што је био незахвалан, Енкиду се повлачи и одлучује да жени која га је завела да своју последњи благослов пре него што умре. Ово је у супротности са Адамом, чији је пад од милости у великој мери приказан као казна за непослушност Богу и неизбежна последица губитка невиности у погледу добра и зла.
Неколико научника предлаже да је аутор Проповедника директно позајмио Сидуријеве савете.[35]
Ендрју Џорџ тврди да се наратив о потопу из Постанка толико поклапа са оним у Гилгамешу да „мало ко сумња“ да потиче из Месопотамског извештаја.[36] Оно што је посебно приметно је начин на који прича о потопу из Постанка прати причу о потопу о Гилгамешу „тачку по тачку и истим редоследом“, чак и када прича дозвољава друге алтернативе.[37] У коментару Торе из 2001. објављеном у име Конзервативног покрета јудаизма, рабински научник Роберт Векслер је изјавио: „Највероватнија претпоставка коју можемо да направимо је да су и Генеза и Гилгамеш црпели свој материјал из заједничке традиције о потопу који је постојао у Месопотамији.[38] Ове приче су се потом у препричавању разишле“. Зиусудра, Утнапиштим и Ноје су хероји сумерских, акадских и библијских легенди о потопу на древном Блиском истоку.
Матијас Хенс сугерише да се Набукодонозорово лудило у библијској Књизи Данила ослања на Еп о Гилгамешу. Тврди да аутор користи елементе из описа Енкидуа да наслика саркастичан и подругљив портрет вавилонског краља.[39]
Многи ликови у Епу имају митске библијске паралеле, од којих је најзначајнија Нинти, сумерска богиња живота, створена од Енкијевог ребра да би га излечила након што је појео забрањено цвеће. Претпоставља се да је ова прича послужила као основа за причу о Еви створеној од Адамовог ребра у Књизи Постања.[40] Естер Ј. Хамори, у Echoes of Gilgamesh in the Jacob Story, такође тврди да је мит о Јакову и Изаву упоредан са рвањем између Гилгамеша и Енкидуа.[41]
Гилгамеш се помиње у једној верзији Књиге о дивовима која је повезана са Књигом о Еноху. Верзија Књиге дивова пронађена у Кумрану помиње сумерског хероја Гилгамеша и чудовиште Хумбабу са Чуварима и дивовима.[42]
Бројни научници су скренули пажњу на различите теме, епизоде и стихове, што указује да је Еп о Гилгамешу имао значајан утицај на обе епске песме које се приписују Хомеру. Ове утицаје детаљно је описао Мартин Личфилд Вест у The East Face of Helicon: West Asiatic Elements in Greek Poetry and Myth.[43] Према Цви Абуш са Универзитета Брандајс, песма „комбинује снагу и трагедију Илијаде са лутањима и чудима Одисеје. То је дело авантуре, али ништа мање није медитација о неким фундаменталним питањима људског постојања“.[44] Мартин Вест, у „The East face of Helicon“, спекулише да би сећање на Гилгамеша доспело до Грка кроз изгубљену песму о Хераклу.[45]
У Александровској романси и многим каснијим легендама о Александру Великом, Александар је у потрази да пронађе извор живота и постане бесмртан. Ово је инспирисано митовима о Гилгамешовој потрази за вечном младошћу суоченој са његовом смртношћу; упркос утицају, постоје две главне разлике. Први је да Гилгамеш тражи биљку младости, док Александар тражи воду живота. Други је да је мотив змије која скида кожу у легенди о Гилгамешу замењен у Александровој легенди рибом која се враћа у живот након што је опере у фонтани. Разлози за ове разлике настали су због хришћанске силе укључене у адаптацију легенди о Гилгамешу.[46]
Еп о Гилгамешу инспирисао је многа дела књижевности, уметности и музике.[47][48] Тек после Првог светског рата еп о Гилгамешу је доспео до модерне публике, а тек после Другог светског рата представљен је у различитим жанровима.[48]
У 'Епу о Гилгамешу' се са великом уметничком снагом поставља вечито питање о смислу живота и неизбежности човечије смрти, па макар то био и прослављени херој. У спеву се прича о томе како Гилгамеш, 'две трећине бог а једну трећину човек', влада у старом граду Уруку. Гилгамеш свирепо угњетава народ, терајући га да зида градске бедеме и храмове боговима. Становници Урука жале се на своју тешку судбину боговима, и богови услишивши њихове жалбе стварају див-јунака Енкидуа, који располаже натприродном снагом. Енкиду живи међу дивљим зверима, заједно са њима иде у лов и на појило. Један од ловаца, кога Енкиду спречава да лови дивље звери, моли за помоћ Гилгамеша. Тежећи да примами себи тога примитивног хероја, Гилгамеш му шаље храмовну блудницу. Блудница укроћује љубављу његову дивљу ћуд и доводи га у Урук. Ту оба јунака заподевају двобој, али, располажући подједнаком снагом, они не могу да савладају један другог. Спријатељивши се, оба див-јунака, Гилгамеш и Енкиду, заједно врше своје подвиге. Они заједно крећу у кедрову шуму, где обитава моћни Хумбаба, чувар кедрове шуме. Гилгамеш и Енкиду ступају у бој са Хумбабом и убијају га:
„ | И заљуљаше се кедрови, и изађе Хумбаба, Страшан, изађе испод кедрова.
Јурнуше оба јунака, надмећући се у одважности, И оба се ухватише у коштац са господарем кедрова. Двапут је судба помогла Енкиду, И Гилгамеш држи у руци Хумбабину главу. |
” |
Победнички јунак Гилгамеш буди луду страст у срцу богиње Иштар, која хероју нуди своју љубав. Али мудри и опрезни Гилгамеш одбацује њену љубав, подсећајући богињу на то колико је патњи и жалости задала она својим ранијим љубавницима. Увређена Гилгамешовим одбијањем, богиња Иштар жали се на њега свом оцу, врховном богу неба, Ану. Услишивши упорне молбе своје кћери, бог на земљу баца чудовишног бика, који својим падом и дахом убија и уништава људе и људску имовину. Али јунаци убијају то страшно чудовиште, и Енкиду вели Гилгамешу:
„ | Пријатељу мој, победили смо небеску звер, Зар не смемо сада рећи да нам је осигурана слава у потомству! | ” |
Енкиду усни сан у коме му се прориче пропаст. И заиста Енкиду се смртно разболи. Дирљивим речима опрашта се он са својим пријатељим Гилгамешом и прориче и њему неизбежну смрт. Гилгамеш оплакује смрт пријатеља и први пут осећа над својом главом лепршање крила смрти. Његово нарицање заодевено је у уметничком облику:
„ | Шест дана и ноћи плакао сам ја над њим, Све до дана када су га спустили у раку Сада се и ја бојим смрти и бежим у пусто поље.
Нада мном лебди пријатељева реч што ми је каза пред смрт. Како, о како да се утешим? Како, о како да заплачем? Вољени пријатељ сад је налик на прашину. И нећу ли ја лећи, као и он, да никад више не устанем? |
” |
Морен страхом од смрти, Гилгамеш креће на далеки пут. Он се упућује свом претку Утнапиштиму, који је једини од смртника добио бесмртност. Њега не плаши тешкоћа далеког пута. Њега не могу задржати ни људи-шкорпије, ни рајски врт са дрвећем на коме цвета драго камење, ни богиња Сидури, која га позива да заборави на смрт и да се преда свим радостима живота. Гилгамеш преброђује чамцем „воду смрти“ и стиже у крај у коме живи Утнапиштим. Гилгамеш настоји да од њега дозна тајну вечног живота. Одговарајући на Гилгамешова питања, Утнапиштим му прича о светском потопу, и о томе како га је бог Еа научио да сагради ковчег и да се у њему спасе од потопа, после чега су Утнапиштим и његова жена од богова добили бесмртност. Сажаливши се на Гилгамеша, Утнапиштим му открива „тајну реч“ и саветује га да сиђе на дно океана, да тамо убере траву бесмртности, која носи име „странац постаје младићем“. На свом повратку Гилгамеш стиже до тајне траве, али љута змија допуже до њега и уграби му траву. Ожалошћен херој, вративши се у свој град Урук, моли богове за последњу милост. Он жели да види сен свог преминулог пријатеља Енкудуа. Бог подземног света Нергал шаље по наређењу богова, на земљу Енкидоуву сен. Спев се завршава закљученим дијалогом између пријатеља. У одговор на Гилгамешову страсну молбу да му исприча „закон земље“, Енкиду му најмрачнијим бојама описује загробни живот умрлих људи.
„ | Па ништа. Пусти ме да седнем и заплачем.
Реци ми закон земље који ти познајеш. Глава, које си се ти дотицао и због које си осећао радост у срцу, Као стару одежду, црв њу прождире. Прса, којих си се ти дотицао и због који си осећао радост у срцу, Као стари џак, пуна су прашине. Читаво је тело моје налик на прах. |
” |
То је први је први пут да је крајње јасно и у исто време са таквом снагом и изразитошћу изречена мисао о неизбежности смрти, којој су подложни сви људи, чак и они који су спремни на сваки подвиг да би савладали неминовну смрт.
Епска легенда о Гилгамешовим подвизима води своје порекло из дубоке сумерске старине. Имена главних јунака – Гилгамеша и његовог пријатеља Енкидуа – сумерског су порекла. На Гилгамешово име наилази се у сумерски натписима из XXV века, а на представу Гилгамеша – на цилиндричним печатима из истог времена.
Приче о подвизима Гилгамеша и Енкиду, о трагичној смрти Енкиду и о Гилгамешовим лутањима у потрази за бесмртношћу преплиће са читавим низом старијих религијских мотива, који су у виду појединих епизода уметнути у општи текст спева. Такав је кратак одломак легенде о стварању човека (Енкиду) од глине, натопљене божијом пљувачком; такав је чувени мит о светском потопу, у коме се подробно прича како је стари херој Утнапиштим на савет бога мудрости Еа саградио ковчег, спасавши се у њему од воде потопа, и тиме заслужио вечни живот.
Спев о Гилгамешу заузима посебно место у вавилонској књижевности, како по свим уметничким одликама, тако и по специфичности мисли изражених у њему.
У високоуметнички облик заодевена је мисао старовавилонског песника о вечној човековој тежњи да савлада смрт и стекне личну бесмртност. У задњим речима спева осећа се мучна жеља човекова да сазна „закон земље“, тајну живота и смрти. Дубоким песимизмом прожете су речи старог песника. Будући живот он слика као оличење страдања и бола. Чак ни чувени Гилгамеш – „дивни, снажни, мудри, божанство - својим двема трећинама, човек – само једном, светлог тела као велика звезда“ - и поред свог божанског порекла не може да заслужи и стекне бесмртност. Блаженство у загробном животу даје само оном ко извршава заповест религије, захтева свештеника, обреде верског култа. У томе је основна мисао читавог спева.
Seamless Wikipedia browsing. On steroids.
Every time you click a link to Wikipedia, Wiktionary or Wikiquote in your browser's search results, it will show the modern Wikiwand interface.
Wikiwand extension is a five stars, simple, with minimum permission required to keep your browsing private, safe and transparent.