Грчка митологија

За француско-канадску ТВ серију, погледајте страницу Грчка митологија (ТВ серија).

Грчка митологија је назив за скупину митова старих Грка, који говоре о њиховим божанствима и херојима [], природи свијета и о поријеклу и значају њихових властитих култова и религијских ритуала. Митологија је саставни дио религије у старој Грчкој. Научници данас проучавају ове митове настојећи да расвјетле религијске и политичке установе старе Грчке и њене цивилизације, како би разумјели природу самог настанка мита..^[1]

Ахил и Пентезилеја, дјело Ексекија из око 540. године п. н. е.

Грчка митологија је обрађена у великом броју прича, али и у умјетничким дјелима, као што су слике на вазама [] и вотивни дарови []. Грчки мит настоји објаснити поријекло свијета и описати живот и доживљање божанстава, хероја и митских створења []. Приче су се првобитно шириле усменим путем, али данас су грчки митови углавном познати преко књижевних дјела. Најстарији књижевни извори, Хомерови епови „Илијада」 и „Одисеја」, баве се Тројанским ратом и догађајима који су услиједили непосредно по завршетку рата. Двије Хесиодове пјесме, „Теогонија」 и „Послови и дани」, причају о постанку свијета, смјени божанских владара, смјени људских родова, поријеклу људских несрећа и поријеклу жртвених обреда. Други митови су сачувани у хомерским химнама [], у фрагментима пјесама који су припадале грчком епском циклусу, у лирској поезији [], у дјелима грчких трагичара из 5. вијека п. н. е, у списима научника и пјесма хеленистичког доба, као и у текстовима који су за вријеме римске владавине написали Плутарх и Паусанија.

Један од важних извора о детаљима из грчке митологије представљају и археолошки налази, будући да су многи артефакти украшени представама божанстава и хероја. Геометријска керамика из 8. вијека п. н. е. садржи приказе из тројанског циклуса [], као и из Хераклових подвига []. У предстојећим раздобљима — архајском, класичком и хеленистичком — јављају се разни других митолошки прикази, који допуњавају постојеће књижевне изворе.^[2]

Грчка митологија је извршила снажан утицај на културу, умјетност и књижевност западне цивилизације и дио је западног насљеђа и језика. Пјесници и умјетници од старог вијека до данашњици, црпјели су надахнуће из грчке митологије, откривајући у њој оно што је и у савременом добу задржало свој значај и важност.^[3]

Извори

Грчка митологија је данас прије свега позната из грчке књижевности и из представа на објектима материјалне културе, од којих најстарији потичу из геометријског раздобља око 900—800. године п. н. е.^[4] Заправо, књижевни и археолошки извори међусобно се надопуњују, при чему се понекад међусобно слажу, а некад противрјече; међутим, у многим случајевима постојања овог корпуса података поставља снажну назнаку да многи елементи грчке митологије имају јаке чињеничне и историјске коријене.^[5]

Књижевни извори

Мит је играо важну улогу у готово свим жанровима грчке књижевности. Међутим, из грчке антике је до данас сачуван само један општи митолошки приручник — Аполодорова „Библиотека []」. То дјело је настојало помирити противрјечне приче које износе пјесници и даје изузетно значајан и подужи сажетак традиционалне грчке митологије и херојских легенди.^[6] Аполодор је живио око 180. године п. н. е. до 125. године п. н. е. и написао је многе списе те тематике. Можда су ти списи и послужили као темељ за „Библиотеку」; међутим, у „Библиотеци」 се спомињу и догађаји који су се догодили дуго послије његове смрти, па се зато дјело означава и као Псеудо-Аполодорово.

Прометеј, дјело Гистава Мороа из 1868. године. Мит о Прометеју први пут се помиње код Хесиода, а послужио је као темељ за Есхилову драмску трилогију [], коју су чиниле трагедије: „Оковани Прометеј」, „Ослобођени Прометеј []」 и „Прометеј Ватроноша []」.

Међу најстаријим књижевним изворима налазе се двије Хомерове епске пјесме, „Илијада」 и „Одисеја」. Други пјесници су припадали епском циклусу, али те позније и краће пјесме су готово у потпуности изгубљене. Упркос њиховом традиционалном називу, хомерске химне [] немају никакве непосредне везе са Хомером, већ су то хорске пјесме и припадају старијем раздобљу грчке лирске поезије [].^[7] Хесиод, који је вјероватно живиод недуго након Хомера, у својој „Теогонији」 (срп. ) даје најпотпунији приказ најстаријих грчких митова, који се баве постанком свијета, настанком титана и гиганата, а укључују и детаљне генеалогије, народне приче и етиолошке митове. И Хесидови „Послови и дани」, дидатичка пјесма о животу на селу, обрађују митове о Прометеју, Пандори и нараштајима људског рода []. Пјесник даје савјете о томе како опстати у свијету пуном опасности, којег његова божанства чине још опаснијим.^[2]

Лирски пјесници су често узимали грађу из мита, али у њиховом приступу миту с временом је било све мање наративности, а све више алузија. Грчки лиричари, међу којима су најпознатији Пиндар, Бахилид, Симонид са Кеја и буколички пјесници као Теокрит и Бион из Смирне [], обрађују поједине детаље из митологије.^[8] Мит је чинио и средишњи дио грчке трагедије. Драматичари Есхил, Софокле и Еурипид, већину су заплета преузимали из митова херојског раздобља [] и тројанског циклуса []. Многе велике трагичне приче (нпр. о Агамемнону и његовој дјеци, о Едипу, Јасону, Медеји итд.), свој су класични облик добили у овим трагедијама. Употреба мита налази се и у грчкој комедији, нпр. у Аристофановим „Птицама []」 и „Жабама」.^[9]

Историчари Херодот и Диодор са Сицилије и географи Паусанија и Страбон, који су пропутовали грчким свијетом и записали приче које су чули на својим путовањима, описују многобројне мјесне митове и легенде и често дају слабо познате алтернативне верзије митова.^[8] Херодот је нарочито проучавао различита предања која је чуо и настојао пронаћи историјске или митске коријене у сукобу Грчке и Истока.^[10][11] Покушао је измирити почетке и мијешање различитих културних концепата.

Поезија хеленистичког и римског раздобља настајала је првенствено као књижевна, а не као обредна и култна. Ипак, садржи многе важне детаље за које се иначе не би знало. Ту припадају грчки хеленистички пјесници —— Аполоније са Родоса, Калимах [], Ератостен и Партеније из Никеје [], грчки касноантички пјесници — Нон из Панопоља [], Антонин Либерал [] и Квинт из Смирне [] и римски пјесници — Овидије, Стације [], Валерије Флак [], Сенека, Вергилије са Сервијевим коментаром. Међу прозним писцима који у то вријеме у својим дјелима обрађују и митолошке теме, налазе се Апулеј, Петроније [], Лолијан [] и Хелиодор []. Важне прозне изворе представљају и дјела „Приче」 и „Астрономија」 римског писца Хигина [], затим „Слике」 Флострата Старијег [] и Филострата Млађег [], као и Калистратови [] „Описи」.

Такође, неки византијски писци дају важне детаље о грчким митовима, често на темељу старогрчких текстова, који су у међувремену изгубљени. Међу њима су Арнобије, Хесихије из Александрије, енциклопедије „Суда」, Јован Цец [] и Евстатије Солунски. Ти аутори о митологији пишу са хришћанског моралистичког гледишта.^[12]

Археолошки извори

Римски пјесник Вергилије, приказан у рукопису  [] из 5. вијека, у својим дјелима је обрадио многе детаље из грчких митова.

Шлиманово откриће микенске цивилизације у 19. вијеку и Евансово откриће минојске цивилизације на Криту у 20. вијеку, помогли су у објашњавању многих отворених питања о Хомеровим еповима и пружила су археолошке доказе за многе митолошке детаље о божанствима и херојима. Нажалост, подаци о митовима и ритуалима на микенским и минојским локалитетима у потпуности се састоји из објеката материјалне културе, будући да се линеар Б (слоговно писмо микенског грчког [], забиљежено на Криту и у копненој Грчкој) користио углавном за записивање инвентара, мада су на тим записима идентификована и нека могућа имена божанстава и хероја.^[2]

Геометријска керамика из 8. вијека п. н. е. садржи сцене из тројанског циклуса, као и Хераклових подвига.^[13] Ове визуелне представе митова важне су из два разлога. Прво, многи грчки митови су приказани на вазама прије него у књижевним изворима: нпр. од дванаест Хераклових подвига, једино је њега борба с Кербером забиљежена у неком савременом књижевном тексту.^[14] Друго, на материјалним изворима су понекад приказани митови или митолошке сцене које у сачуваним књижевним изворима уопште нису забиљежене. У неким случајевима први познати приказ неког мита на геометријској умјетности за неколико вијекова је старији од његовог првог приказа у архајском пјесништву.^[4] У архајском (око 750—500. п. н. е.), класичном (око 480—323. п. н. е.) и хеленистичком раздобљу (323—146. п. н. е.) јављају се разне друге митолошке сцене, које надопуњују постојеће књижевне изворе.^[2]

Преглед митске историје

Федра са партиљом, вјероватно дадиљом, фреска из Помпеје, око 60—20. године. п. н. е.

Грчка митологија се мијењала како би се прилагодила развоју грчке културе, а митологија, како отворена тако и у својим неизреченим тезама, јесте индекс промјена. Како тврди Гилберт Катбертсон, грчка митологија, онако како је сачувана у књижевности, углавном на крају прогресивних промјена, инхеретно је политичка.^[15]

Древне становника Балкана чинило је земљорадничког становништво које је, практикујући анимизам, приписало дух сваком аспекту природе. На крају, ти магловити духови добили су људска обличја и као божанства ушла у мјесну митологију.^[16] Када су племена са сјевера продрла на Балкан, са собом су донијели нови пантеон, заснован на освајању, снази, ратничком умјећу и борбеном јунаштву. Друга старија божанства земљорадничког свијета спојена су са божанствима моћнијих освајача или су препуштени забораву.^[17]

Од половине архајског раздобља митови о љубавним односима божанстава и хероја постају све присутнији, што осликава упоредни развој педерастичне љубави [] у грчком друштву, за коју се мисли да је уведена око 630. године п. н. е. До краја 5. вијека п. н. е, пјесници су многобројним херојима и сваком важном божанству, изузев Ареса, приписали однос са барем једним ероменосом [], тј. адолесцентом који је био његов љубавник.^[18] Митови који су већ постојали, као нпр. мит о Ахилеју и Патроклу, тад су такође посматрани кроз призму педерастије.^[19] Александријски пјесници, у почетку, а затим и општији књижевни митографи у раном Римском царству, често су на овај начин прерађивали приче о грчким митолошким ликовима.

Епска поезија је створила циклусе прича, а тиме и развила нови смисао митолошке хронологије. Тако се грчка митологија одвијала као једна од етапа у развију свијета и људског рода.^[20] Премда противрјечности у овим причама онемогућавају исцртавање неке потпуне хронологије, може се оцртати једна приближна хронологија. Тиме се долази до митске „историје свијета」, која се може подијелити на три или четири већа раздобља:

1. Митови о почетку или раздобље богова (теогоније, „рођење богова」): митови о постанку свијета, богова и људског рода.
2. Доба кад су се богови и смртници слободно мијешали: приче о првим интеракцијама између богова, полубогова [] и смртника.
3. Доба хероја (херојско раздобље), гдје је божанска дјелатност била мања. Посљедњу и највећу херојску легенду представља прича о „Тројанском рату и ономе након њега」 (коју неки испитивачи сматрају засебним, четвртим раздобљем).^[21]

Иако је раздобље богова често побуђивало веће занимање међу савременим проучаватељима мита, грчки писци архајског и класичног доба јасну су показали веће занимање за раздобље хероја, при чему су успостављали хронологију и списак човјекових достигнућа након што је пронађен одговор на питања о постанку свијета. Нпр. херојске епопеје „Илијада」 и „Одисеја」 засјениле су и по величини и по утицају „Теогонију」 и хомерске химне, које се усредсређују на свијет богова. Под утицајем Хомера, култ хероја води према реструктурирању у духовном животу, што се изражено види у одвајању подручја богова од подручја смртника (хероја), односно хтонског [] од олимпског.^[22] У „Пословима и данима」 Хесиод описује четири нараштаја људског рода: златни, сребрени, бронзани и жељезни. Ти су нараштаји посебне творевине богова: златни припада Хроносу, а остали нараштаји су Зевсове творевине. Присутност зла у свијету објашњено је митом о Пандори, која је отворила велики питос, из кога се истог тренутка стотине зала, несрећа и болести раширило по свијету, осим слијепе Наде, која није могла излетјети, јер је Пандора одмах затворила питос.^[23] Овидије у „Метаморфозама」 слиједи Хесидову идеју о четири нараштаја људског рода.^[24]

Поријекло свијета и богова

За више информација погледајте: Примордијална божанства грчке митологије и Родослов старогрчких богова

 [] („Љубав побјеђује све」), дјело Каравађа из око 1601—1602. године. На дјелу је приказан Ерос, бог љубави.

„Митови о поријеклу」 или „митови о стварању」 представљају покушај да се људским језиком објасне почеци свемира.^[25] Најраширенија варијанта у то доба, премда садржи филозофске елементе, налази се у Хесидовој „Теогонији」. Он почиње са Хаосом, зјапећим ништавилом. Затим долази Геја („Земља」), „вјечно сигурни темељ свега」, затим Тартар („Подземље」) „у дубини Земље широких стаза」 и Ерос („Љубав」), „најљепши међу бесмртним боговима」. Геја без икакве мушке помоћи рађа Урана („Небо」), који ју је затим оплодио. Из те везе настају први Титани — шест мушких: Кеј, Криј, Хрон, Хиперион, Јапет и Океан; и шест женских: Мнемосина, Феба, Реа, Теја, Темида и Тетија. По Хроновом рођењу, Геја и Уран су одлучили да више неће стварати нове Титане. За њима су слиједили једнооки Киклопи и сторуки Хекатонхири, али Уран је и једне и друге бацио у Тартар. То је разљутило Геју. Хрона („лукав, најмлађи и најстрашнији од Гејне дјеце」)^[26] је мајка наговорила да кастрира оца. Учинио је то и постао владар Титана заједно са Реом, својом сестром и супругом, а други су Титани су чинили његов двор.

Мотиви сукоба оца и сина понављају се кад је против Хрона устао његов син, Зевс. Будући да је Хрон издао властитог оца, бојао се да ће неко од његовог потомства учинити исто, па кад год би Реја родила неко дијете, Хрон би јој га одузео и прогутао. Реа је на крају преварила Хрона тако што је Зевса сакрила, а у дјечји покривач умотала камен, који је затим пружила Хрону и овај га у незнању прогутао. Када је Зевс одрастао, он је помоћу једног напитка приморао Хрона да поврати, па је из своје утробе избацио камен и сву остају Рејину дјецу коју је раније прогутао, укључујући Посејдона, Хада, Хестију, Деметру и Херу. Затим је Зевс изазвао Хрона на рат око власти над боговима. Напокон, помоћу Киклопа, које је Зевс ослободио из Тартара, он и његова браћа и сестре побиједили су, а Хрон и Титани су бачени у Тартар.^[27]

Атичка црнофигурална амфора са представом Атине како се „поново рађа」 из Зевсове главе, који је прогутао њену мајку Метиду, сдесна Илитија, богиња порођаја, помаже; настало око 550—525. године п. н. е.

Зевса је мучила иста брига и, када је његова прва жена, Метида, требало родити божанство које ће бити „веће од њега」, Зевс ју је прогутао.^[28] Како је Метида у материци већ носила Атину, ова се родила из Зевсове главе и искочила из ње већ одрасла у пуној ратној опреми.^[29]

Најстарија размишљања Грчка о пјесништву, гледала су на теогоније као на протипски пјеснички жанр — прототипски митос — и приписивала му готово надприродне моћи. Орфеј, архетипски пјесник, истодобно је био и архетипски пјевач теогонија, помоћу којих умирује мора и олује у Аполонијевој „Аргонаутици」 и умекшава тврда срца богова подземља у Хаду. Кад Хермес изуми лиру у „Хомерској химни Хермесу」, прво што ће с њом учинити јесте да опјева рођења богова.^[30] Хесидова „Теогонија」 није само најпотпунији сачувани приказ богова, него и најпотпунији сачувани приказ улоге древног пјесника, са својим дугим уводним призивањем Муза. „Теогонију」 су обрађивале и многе друге, данас изгубљене пјесме, укључујући и оне које су преписиване Орфеју, Музају, Епименид, Абарису [] и другим легендарним пророцима, а које с коришћене у личним обредима чишћења и мистеријама. Постоје назнаке да су Платону биле познате неке варијанте орфичке теогоније.^[31] Међутим, од посвећеника у мистерије очекивало се да праксе и вјеровања везана за одређени култ држе у тајности. Кад је престао практиковање мистерија, нестало је и вјеровање везано за њих, па и знања о њиховим обредима и ритуалима; међутим, у изворима се често јављају алузије о неким њиховим аспектима који су били јавно познати.

На грчким вазама и другим умјетничким дјелима јављају се слике које су тумачене, да ли исправно или погрешно, у разноврсним митовима и причама. Неки фрагменти ових прича сачувани су у цитатима неоплатонских филозофа и на папирусима откривеном у 20. вијеку. Дервенски папирус доказује да је једна Орфејева теогонијско-космогонијска пјесма постојала барем још у 5. вијеку п. н. е.^[32][31]

Прве филозофске космогоније настале су као реакција на популарне митолошке концепције које су већ неко вријеме биле присутне у грчком свијету. Неке од тих популарних концепција назиру се у Хомеровом и Хесидовом пјесништву. Код Хомера, Земља се сматра равном плочом која плута на ријеци Океану и над којом се надвија хемисферично небо са Сунцем (Хелије), Мјесецом (Селена) и звијездама. Сунце прелази преко неба у својим кочијама, а ноћу плови око Земље у златном пловилу. Сунце, земља, небо, ријеке и вјетрови призивају се у молитвама и од њих се тражи да буду свједоци. Пукотине и расцјепи на земљи често су сматрани улазима у Хадов подземни свијет и земљу мртвих.^[2][33] Утицаји других култура увијек су доносили нове теме.

Грчки пантеон

За више информација погледајте: Старогрчка религија, Олимпски богови и Списак грчких божанстава

Зевс, у облику лабуда, заводи Леду, спартанску краљицу; копија изгубљене Микеланђелове слике [] из 16. вијека.

Према митологији из класичног раздобља, након свргавања Титана установљен је нови пантеон божанстава. Главна божанства су били Олимпљани, који настањују планину Олимп и налазе се под Зевсовом врховном влашћу. Чини се да је одређивање броја од дванаест Олимпљана, релативно модерна идеја.^[34] Поред Олимпљана, Грци су поштовали разна божанства природе, као што су сатирско божанство Пан, нимфе (божанства ријека), најаде (које су настањивале водене изворе), дријаде (духове дрвећа), нереиде (које су настањивале мора), затим ријечна божанства, сатире и друга бића. Поред њих, постојале су злокобне силе подземног свијета, као што су ериније, које су прогањале злочинце који су на рукама имали крв својих сродника.^[2] У част грчког пантеона пјесници су саставили 33 хомерске химне.^[35] Гергељ Нађ [] дуже хомерске химне сматра уводима (које се могу упоредити са „Теогонијом」), од који свака призива једно божанство.^[36]

У великој разноликости митова и легенди који чине грчку митологију, домаћа божанства описују се са суштински материјалним, али идеалним тијелима. Према Валтеру Буркету [], темељно обиљежје грчког антропоморфизма јесте да „грчки богови представљају особе, а не апстракције, идеје или концепте」.^[37] Без обзира на њихово темељно обличје, грчка божанства располажу многим фантастичним особинама; најзначајније је то што на божанства не утичу болести и што не могу бити рањени осим под изричито мало вјероватним условима. Грци су бесмртност сматрали главном обиљежјем различитости својих божанстава, а ту бесмртност, као и вјечну младост, осигуравала је стална конзумација нектара и амброзије, помоћу којих се крв божанства обнављала у њиховим венама.^[38]

Свако божанство има сопствену генеалогију, властите интересе и одређено подручје дјеловања за које је задужено и своју јединствену личност; међутим, ти описи потичу из многобројних древних мјесних варијанти, које се међусобно не слажу увијек. Када се та божанства призивају у пјесништву, за њих се користи комбинација њихових имена и епитета, који повлаче разлику између призваног божанства и других појава, облика и функција истог божанства, нпр. „Аполон Музагет」 је „Аполон, [као] вођа муза」. Понекад се епитет користи као ознака неког посебног и локализованог аспекта божанства, од којих су неки већ у класичном раздобљу сматрани врло древним.

Већина божанстава је повезана са посебним аспектима живота. Нпр. Афродита је божанство љубави и љепоте, Арес је божанство рата, Хад је владар подземног свијета, а Атина је божанство мудрости и храбрости.^[39] Нека божанства, као нпр. Аполон и Дионис, показују сложену личност и мјешавину различитих функција, док друга, нпр. Хестија (дословно „огњиште」) и Хелије („Сунце」), нису ништа друго до персонификације. Велелепни храмови били су углавном посвјећени ограниченом броју божанстава, који су се налазили у средишту великих панхеленских култова. Ипак, поједине области и насеља његовали су своје посебне култове посвећене мањим божанствима. У многим градовима су се позната божанства поштовала кроз неоуобичајене мјесне обреде и за њих су се везавила чудни митови који су на другим мјестима били непознати. Током херојског доба култ хероја (или полубога) развио се упоредо са култом божанстава.

Доба богова и смртника

Премошћујући раздобље кад су богови живјели сами и раздобље кад је утицај богова на живот људи био ограничен, пјесници су створили једна прелазно раздобље у којем су се богови и смртни кретали заједно. То су древни дани у историји свијета, кад су се богови и смртници међусобно мијешали слободније, него у каснијим временима. Већину тих прича налазимо у Овидијевим „Метаморфозама」 и оне се често дијеле на двије тематске цјелине: приче о љубави и приче о казни.^[40]

Дионис са сатирима; тондо [] са киликса [], дјело Брига Сликара [] из око 480. године п. н. е.

Приче о љубави често укључују инцест или завођење или силовање смртнице од стране мушког божанства, а из те везе настаје херојско потомство. Те приче углавном указују на то да односи између божанства и смртника представља нешто што треба избјегавати; чак и добровољно односи ријетко имају сретан завршетак.^[41] У неколико случајева женско божанство се удаје за смртника, као у „Хомернској химни Афродити」, гдје Афродита спава са Анхисом и затим му рађа Енеју.^[42]

Приче о казни описују стицањем или октрићем неког важног културног артефакта, као нпр. када Прометеј од богова украде ватру, кад Тантал са Зевзовог стола украде нектар и амброзију и да их својим поданицима — откривајући тако тајне богова, кад Прометеј или Ликаон открију жртвовање, кад Деметра подучи Триптолема земљорадњи и мистеријама или кад Марсија [] изуми аулос и почне се такмичити са Аполоном у музици. Јен Морис [] на Прометејеве подвиге гледа као на „мјесто између историје богова и историје људи」.^[43] Један папирусни франгмент непознатог аутора, који датира из 3. вијека, даје живописан опис Дионисовог кажњавања едонског [] краља Лигурга [], јер је ова испрва одбио признати новог бога, а његове страшне казне протежу се и на вријеме након краљеве смрти.^[44] Прича о Дионисовом доласку у Тракију, да тамо установи нови култ, предмет је и једне Есхилове драмске трилогије.^[45] И Еурипидовој трагедији „Бакхај []」, Дионис кажњава тебанског краља Пентеја, јер је изразио презир према богу и уходио његове пратиље — менаде.^[46]

Деметра и Метанира, детаљ на апулијској црвенофигуралној хидрији из око 340. године п. н. е.

У једној причи, која се заснива на древном народном мотиву^[47] и обрађује сличну тему, Деметра трага за својом ћерком, Персефоном, узевши облик смртне старице по имену Досо; љубазно је прима Келеј, краљ Елеусине у Атици. У знак захвалности Деметра је жељела краљевог сина Демофонта [] начинити бесмртним, али није стигла завршити потребни обред, јер је у собу изненада ушла дјечакова мајка Метанира, која је, угледавши сина у пламену, врисну од страха; то је разгњевило Деметру, која се ражалила јер будаласти смртници не разумију концепт и обред.^[48]

Херојско доба

Раздобље у којем су живјели хероји познато је као херојско доба [].^[49] Епско и генеалошко пјесништво створило је циклусе прича груписане око појединих хероја или догађаја и утврдило породичне односе између хероја који се јављају у различитм митовима; тако су пјесници настојали дефинисати хронолошки слијед прича. Према Кену Даудену [], „ту чак има и елемената саге: судбину неких породица можемо пратити кроз неколико генерација」.^[20]

Након успона култа хероја, богови и хероји учврстили су се у сакралној сфери и скупа се призивају у заклетвама и молитвама које им се упућују.^[22] За разлику од раздобља богова, током херојског доба нема утврђеног коначног списка хероја; нова се божанства више не рађају, али нови хероји увијек се могу регрутовати међу покојницима. Друга важна разлика између култа хероја и култа богова, јесте то што мртви херој постаје средиште идентитета једне мјесне заједнице.^[50]

Величанствени Хераклови подвизи [] сматрају се почетком херојског доба. Том раздобљу припадају и поход Аргонаута, тебански циклус [] и Тројански рат са својим циклусом [].^[49][51]

Херакле и Хераклиди

За више информација погледајте: Херакле, Хераклиди и Херкул

Херакле са сином Телефом.

Неки испитивачи вјерују^[52] да се иза сложене митологије о Хераклу највјероватније скрива човјек који је заиста постојао, можда старјешина-вазал краљевине Аргос. Други су изнијели тезу да је прича о Хераклу алегоријски приказ сунчевог годишњег пролаза кроз дванаест сазвијежђа зодијака.^[53] Неки, ипак, указују на древне митове из других култура и сматрају да прича о Хераклу представља мјесно прилагођавање већ укоријењених хројских митова. Према предању, Херакле је био син Зевса и Алкмене, Персејеве унуке.^[54] Његови фантастични подвизи, које је предузео сам и који садрже многе фолклорне елементе, пружили су обиље материјала за популарне легенде. Херакле се приказује као утемељитељ жртвеника и жртвовања, али и као неко ко и сам воли халапљиво јести; управо се и тој улози Херакле појављује у комедијама.^[55]

Док је његов трагични завршетак дао обиље материјала за трагедију, Талија Пападопулу сматра да је Еурипидов „Херакле []」 „комад од великог значаја у проучавању других Еурипидових драма」.^[56][57] У умјетности и књижевности Херакле је приказан као човјек изразито велике тјелесне снаге, али умјерене висине; његово карактеристично оружје су лук и стријела, али често користи и батину. Слике на вазама указују на јединствену Хераклову популарност, при чему је само његова борба са лавом приказана више стотина пута.^[57]

Херакле је ушао у етрурску и римску митологију, а заклетва призивањем Херкула (лат. ) била је уобичајен међу Римљанима,^[58] као што је међу Грцима био узвик „[хеј] Херакле」 (грч. ).^[57] У Италији је поштован као бог-заштитник трговаца, али био је и оних који су му се молили за срећу и помоћ у опасностима.^[54]

Херакле је стекао највиши друштвени статус када је признат за званичног претка дорских краљева. То је вјероватно послужило као објашњење за селидбу Дораца на Пелопонез. Хил, епонимни херој једне дорске филе, постао је син Хераклов и један од „Хераклида []」 — бројних Хераклових потомака и, нарочито, Хила, међу којима су били и Макарија, Лам, Манто [], Бијанор [], Тлеполем и Телеф. Хераклиди су освојили пелопенска краљевства Микену, Спарту и Аргос тврдећи, према легенди, да преко свог претка, Херакла, полажу право на њих. Њихов успон се често назива „Дорска најезда」. Лиђански и потом македонски краљеви, као владари истог ранга, такође су тврдили да припадају Хераклидима.^[59][57]

Белерофонт јаше Пегаза и убија Химеру, средишњи медаљон римског мозаика у Отону из око 2—3. вијеку н. е.

Други припадници ове најстарије генерације хероја, као што су Персеј, Деукалион, Тезеј и Белерофонт, имају многе заједничке одлуке са Хераклом. И они своју подвиге изводе сами, ти су подвизи фантастични и садрже многе бајковите елементе, нпр. када савладавају чудовишта као што су Химера и Медуза. Белорофонтови подвизи припадају уобичајеној врсти и слични су Херакловим и Тезејевим. Једна од честих тема у раном херојском предању јесте и давање хероју неког задатка за који се очекује да ће га одвести у смрт, као нпр. Персеја и Белерофонта.^[60]

Аргонаути

За више информација погледајте: Аргонаути

Једини сачувани хеленистички, спјев, „Аргонаутика」 Аполонија са Родоса, пјесника, филолога и управника Александријске библиотеке, приповједа мит о походу Јасона и Аргонаута у потрази за златним руном у митској земљи Колхиди. У „Аргонаутици」 Јасона на пут подстиче краљ Пелије, коме је проречено да ће човјека са једном сандалом бити његов немесис. Јасон у ријеци губи своју сандалу, стиже на Пелијин двор и тако започиње епска радња. Готово сви припадници идуће генерације хероја, уз Херакла, испловили су са Јасоном у лађи Арго [] и кренули по златно руно. Тој генерацији припадају и Тезеј, који је отишао на Крит да убије Минотаура, као и хероина Аталанта и Мелеагар, који је некада опјеван у посебном епском циклусу, који је могао да папира „Илијади」 и „Одисеји」. Пиндар, Аполоније са Родоса и „Библиотека []」 покушавају пружити потпуни списак Аргонаута.^[61][62][63]

Премда је Аполоније своју пјесму написао у 3. вијеку п. н. е, прича о Аргонаутима је старија од „Одисеје」, чији је аутор већ упознат са Јасоновим подвизима (Одисејева лутања су можда чак дјелимично заснована на тој причи).^[64][65] У антици се поход Аргонаута сматрао историјском чињеницом, догађајем који је Црно море отворио за грчку трговину и колонизацију.^[64] Прича о Аргонаутима била је изразито популарна и представљала је посебан циклус митова, којима су с временом додаване разне мјесне легенде. Нарочито је мит о Медеји привукао пажњу грчких трагичара.^[65]

Атрејиди и тебански циклус

За више информација погледајте: Тебански циклус и Седморица против Тебе

Између похода Аргонаута и Тројанског рата, живјела је једна генерација која је била позната углавном по својим страшним злодјелима. Ту припадају Атреј [] и Тијест [] у Аргу. Иза мита о Атрејидима (једној од двије главне херојске династије овог доба, уз Лабдакову) лежи проблем деволуције [] власти и начина стицања суверенитета. Близанци Атреј и Тијест са својим потомством су играли водећу улогу у трагедији која је пратила пренос власти у Микени.^[66]

Тебански циклус [] бави се догађајима који су повезани са Кадмом, утемељитељом Тебе, а потом и са дјелима Лаја и Едипа у том граду; ту припада цијели низ прича које воде до уништења града у походу Седморице против Тебе и коначног пустошења града од стране епигона.^[67] Није познато да ли је прича о походу Седморице била обрађена у најстаријем епском пјесништву. Што се тиче Едипа, изгледа да је, према предању у најстаријој епици, он наставио да влада Тебом и након открића да је његова супруга Јокаста истовремено и мајка, као и да се касније оженио другом женом која му је родила дјецу — што се знатно разликује од предања које нам је познато из атинске трагедије, нпр. из Софокловог „Краља Едипа」, али и каснијих митолошких приказа.^[68]

Тројански рат и посљедице

За више информација погледајте: Тројански рат и Грчки епски циклус

Парисов суд [], дјело Енрикеа Симонеа [] из 1904. године. Парис у десној руци држи златну јабуку [], док испитивачки посматра три богиње.

Ахилов гњев, дјело Ђованија Батисте Тијеполоа из 1757. године. Ахил је огорчен, јер Агамемнон пријети да ће му одузети ратни плијен, Брисеиду, и он извлачи мач да га убије. Изненадна појава богиње Атине, која ја на овој фресци зграбила Ахила за косу, спрјечава чин насиље.

Грчка митологија своју кулминацију досеже у Тројанском рату, у којем су се сукобили Ахајци (Грци) и Троја, и у догађајима који су иза њега услиједили. У Хомеровим еповима, каква је „Илијада」, главне су приче већ обликоване и у по форми и по суштини, док су појединачне теме разрађене касније, нарочито у грчкој драми. Тројански рат је побудио и велико занимање код Римљана, нарочито због приче о Енеји, тројанском јунаку чији је бијег из порушене Троје на крају за исход имао оснивање града који ће једном постати славни Рим, како се прича у Вергилијевој „Енејиди」, чије друго пјевање садржи најпознатији приказ разарање Троје.^[69][70] На крају, о Тројанском рату су на латинском језику сачуване и двије псеудохронике — Диктија Критског [] и Дареса Фригијског [].^[71]

На почетку тројанског циклуса, збирке данас изгубљених епских пјесама, описани су догађаји који су претходили рату: Ерида и златна јабука [] раздора, Парисов суд, отмица Хелене, жртвовање Ифигеније у Аулиди. Да би вратили Хелену, Ахајци крећу на велики поход под заповједништвом Менелајевог брата Агамемнона, краља Арга или Микене, али Тројанци одбијају предати Хелену. „Илијада」, која описује десету годину ратовања, говори о свађи између Агамемнона и Ахила, најбољег ахајског ратника, као и каснија погибија Ахиловог вољеног друга Патрокла и Пријамовог најстаријег сина Хектора. Након Хекторове смрти, Тројанцима у помоћ пристижу два егзотична савезника, Пентезилеја, краљица Амазонки, и Мемнон, краљ Етиопљана и син богиње зоре Еје.^[70] Ахил убија обоје, али тада Парис убија Ахила погађајући га стријелом у пету. Ахилова пета је била једини дио његовог тијела који је људско оружје могло озлиједити. Прије него што су могли освојити Троју, Ахајци су морали да украду из утврђења дрвени лик Паладе Атине (Паладијум). На крају, уз Атинину помоћ, направили су Тројанског коња. Упркос упозорењима Пријамове ћерке Касанде, Тројанце је Синон [], Ахајац који се претварао да је дезертер, наговорио да унесу коња унутар зидина Троје као жртву Атини; свештеника Лаокоона, који је покушао уништити коња, убиле су морске змије. Када је пала ноћ, ахајска флота се вратила до тројанске обале, а ахајски ратници који су били скривени у дрвеном коњу отворили су капије Троје. Услиједило је потпуно уништење града, током којег су страдали Пријам и његови преостали синови, а жене су као робиње одведене у разне градове Грчке. Повратак грчки хероја, испуњен разноврсним пустоловинама, укључујући и повратак Одисеја и Енеје и Агамемново убиство, описани су у два епа, „Повратак []」 и „Одисеја」.^[69] Тројански циклус је обухватао и доживљаје дјеце тројанске генерације, нпр. Ореста и Телемаха.^[70]

Тројански рат је обрађивао читав низ различитих тема и постао је један од главних извора надахнућа грчких умјетника (нпр. метопе на Партенону, на којима је приказано разарање Троје); ова умјетничка склоност темама која потичу из тројанског циклуса указује на важност тројанског мита у старогрчкој цивилизацији.^[69] Из истог циклуса су своје надахнуће црпјели и каснији европске писци. Нпр. средњовјековни европски писци који су писали о Тројанском рату, а који нису познавали Хомерове пјесме из прве руке, пронашли су у миту о Троји богат извор материјала за херојске и романтичне приче и погодан оквир у који су могли смјестити властите дворске и витешке идеале. Аутори из 12. вијека, као Бенуа де Сент-Мор [] (Роман о Троји, 1154—1160) и Џозеф из Ексетера [] (О тројанском рату, 1183), описују Тројански рат и истовремено уносе живост у сувопарну стандардну варијанту мита, који су пронашли код Диктиса Критског и Дареса Фригијца. На тај начин слиједе Хорацијев савјет и Вергилијев примјер: они, наиме, преписују пјесму о Троји умјесто да испричају нешто сасвим новом.^[72]

Грчка и римска схватања мита

Мит се налазио у средишту живота старих Грчка.^[73] Грци су митологију сматрали дијелом своје прошлости и помоћу мита су настојали објаснити природне појаве, културне варијетете и традиционална пријатељства и непријатељства. Пратити поријекло од неког митског хероја или божанства, представљало је извор поноса. Готово да није било оних који су сумњали у истинитост Тројанског рата у „Илијади」 и „Одисеји」. Према Виктору Дејвису Хансону [], стручњаку за војну историју и бившем професору класичних наука, и Џону Хиту, професору класичне филологије на Универзитету Санта Клара [], Грци су дубоко познавање Хомеровог епа сматрали основом своје акултурације. Хомер је сматран за оног који је „поучио Грчку」 (стгрч. ), а његова поезија била је једноставно „Књига」.^[74]

Филозофија и мит

Платон у Атинској школи, дјелу Рафаела Сантија из 1511. године.

Након успона филозофије, историографије, прозе и рационализма у другој половини 5. вијека п. н. е, судбина мита постала је неизвјесна, а митолошке генеалогије уступиле су мјесто концепту историје која је настојала искључити натприродне елементе и каква се налази у Тукидидовој „Историји Пелопонеског рата []」.^[75] Док су пјесници и драматичари прерађивали митове, историографи и филозофи су их почели критиковати.^[7][76]

Неки филозофи су већ у 6. вијеку п. н. е. почели означавати пјесникове приче као богохулне лажи, нпр. Ксенофан говори су да су Хомер и Хесиод приписали боговима „све што је код људи срамотно и нечасно: крађу, прељубу и обострану превару」.^[77] Парменид, најистакнутијих представник елејске школе [], својом је темељом идејом о јединству и непромјенљивости бивствовања посредно довео у сумњу митске космогоније, а Хераклит, иако није одбацио божанства и хероје, сматрао је да Хомер и Хесиод о њима погрешно говоре, па су иза њега остали фрагменти у којима стоји „Хомер је заслужио батине」 и „[људи] вјерују да [Хесиод] највише зна, а он сам није разликовао дан и ноћ, а то је једно」.^[78] Алегоријска тумачења могу се наћи код Теагена из Регија [], који је у борби богова у „Илијади」 видио сукоб супротних природних елемената, нпр. ватре (Аполон, Хелије, Хефест) и воде (Посејдон, Скамандар), а у ликовима богова поједина физичка или морална начела (Артемида је Мјесец, Хера је ваздух, Атина је мудрост итд.); на трагу алегоријског тумачења мита налазе се и Емпедокле и Анаксагора. Утемељитељем историјске и упоредне методе у тумачењу мита може се сматрати Херодот,^[79] који на самом почетку своје Историје приче о Ији, Европи, Медеји и Хелени тумачи рационалистички, сматрајући их одјецима сјећања на отмице жена које су у давнини заиста вршили Феничани, Грци и Тројанци,^[80] а приповједајући обичаје разних народа уочава сличности са вјеровањима Грка, па је нпр. код старих Египћана Завс исто што и Амон, а Атина исто што је и Неитх.^[81]

Тукидит је мит у потпуности искључио из своје „Историје Пелопонеског рата」, док је, истовремено, у филозофији критика традиционалних митова свој најснажнији израз нашла у Платоновој „Држави」 и „Законима」. Платон је створио сопствене алегоријске митове (као што је визија Ера [] у „Држави」), нападао је традиционалне приче о божанствима, њиховим триковима, крађама и прељубама као неморалне и противио се њиховој средишњој улози у књижевности.^[7] Платонова је критика представљала први системски напад на хомерско предање^[74] и митове је назвала „бапским причама」 (стгрч. ).^[82] Ипак, чак ни Платон није успио ослободити друштво и самог себе од утицаја мита; начин на који он у својим дијалозима обликује лик Сократа, заснива се на хомерским и трагачким обрасцима, које Платон користи да би хвалио правдољубив живот свог учитеља:

Кастирање Урана, фреска Ђорђа Вазарија и Кристофана Герардија [] из око 1560. године.

Пад Титана [], дјело Корнелиса ван Харлема [] из 1588—1590. године

Али можда би ко рекао: „Е зар се ти не стидиш, Сократе, што си се предао таквом занимању с кога си сада у опасности да ћеш главу изгубити?」 Ја бих таквом човјеку правом ријечју одговорио: Не говориш мудро, човјече, ако мислиш да један човјек, ако нешто и мало има користи од њега, мора да рачуна са опасностима живота или смрти, а да у своме раду и дјелању не мора да гледа само на то да ли ради право или неправо, и да ли врши посао добра или зла човјека. Јер, бар по твоме суду, били би будале сви они од полубогова што су под Тројом погинули, и сви остали и син Тетидин, који је толико презрио опасност само да не би остао под каквом срамотом. Када је горио од жеље да убије Хектора, мати његова, богиња, овако му је некако, чини ми се, казала:

Сине, ако осветиш смрт другара свога Патрокла и убијеш Хектора, сам ћеш погинути, јер, каже она, послије Хектора одмах и тебе судбина чека.

Мада је он то чуо, ипак је мало пазио на смрт и опасност. Много више уплашио се од тога да живи као кукавица и не освети своје пријатеље, па је рекао:

Нека погинем одмах кад казним кривца, само да не боравим као срамота и да не сједим код лађа, залудно бреме земаљско!^[83]

Хансон и Хит процјењују да Платоново одбацивање хомерске традиције није добро примљено међу широм грчком публиком.^[74] Стари митови су и даље живјели у мјесним култовима, и даље су утицали на поезију и били су главна тема у сликарству и вајарству.^[75]

Аристотел је, са друге стране, критиковао пресократски полумитски филозофски приступ и нагласио да „Хесиод и теолошки писци занимали су се само оним што се њима чинило вјероватним и нису имали у виду нас […] Но не треба узимати за озбиљно писце који обилују митским причама; а што се тиче оних који настоје доказати своје тврдње, морамо их преиспитати」.^[75] Ипак, он је сматрао да мит у свом основу садржи праве истине и у својој „Метафизици []」 каже:

А предање, примљено из древне прошлости и као мит остављено будућности учи нас да су прве супстанце богови и да оно што је божанско обухвата читаву природу. Све остало у вези са овим предањем било је додато касније у виду мита, да би убиједило масе и да би послужило законима и општој користи: тако се боговима даје људски лик или се они приказују као да личе на неке животиње и овоме се додају сваковрсне појединости ове природе. Ако се од ових тумачења одвоји оно што представља њихову почетну основу и ако се оне размотре засебно, то јесте да су све супстанце богови, онда ће се помислити да је то заиста божанска тврдња. С друге стране, могућно је, као што изгледа, да су се разне умјетности и филозофија развијале у више махова у највећој могућој мјери и сваки пут се губиле, а ова мишљења су, у ствари, остаци древне мудрости које су се сачувале до нашег доба. С оваквим ограничењем ми прихватамо предања наших отаца и наших најстаријих претходника.^[84]

Занимљив је начин на који миту приступа Еурипид, атински трагичар из 5. вијека п. н. е. Он се често поиграва са старим предањима, исмијава их и кроз своје ликове у њих уноси дозу сумње. Ипак, све његове трагедије, без изузетка, за тему имају неку причу из грчке митологије, а многе су написане као реакција на начин на који су други пјесници обрадили исти или сличан мит. Еурипид углавном оспорава традиционалне митове о боговима и своју критику започиње примједбом сличном оној коју је претходно изнио Ксенократ: богови, како су традиционално представљени, превише су грубо антропоморфизовани.^[77]

Хеленистички и римски рационализам

Биста Цицерона из 1. вијека н. е. у Капитолским музејима у Риму. Он је видио себе као браниоца устаљеног поретка, упркос свом личном скептицизму према миту и склоности ка филозофским схватањима божанства.

Током хеленистичког доба, митологија је стекла престижних елитног знања, које обиљежавање њене посједнике као припаднике одређене класе. Истовремено, скепса која се почела развијати у класичном добу постала је још израженије.^[85] Епикур је сматрао народну вјеру у богове изразом страха од непознатог и, на крају, страха од смрти:^[86]

Прије свега, треба да бога сматраш непролазним и блаженим бићем, у сагласности с представом о богу која има општу важност, и не приписуј му ништа што се не слаже са бесмртношћу и што не одговара блаженству. Вјеруј о њему све оно што у вези с бесмртношћу може подржавати његово блаженство. Јер богови постоје; то сазнање је очигледно. Али они нису онакви као што их замишља гомила људи, јер такви богови уопште не могу да постоје. Није безбожан онај који одбацује богове, већ онај који им приписује мишљења гомиле о њима. Јер, оно што већина каже за богове ― не ослања се на поуздане представе о њима, него на лажне претпоставке. Одатле потиче вјеровање да богови наносе злим људима већу штету, јер људи су увијек склони својим сопственим врлинама, те зато онима који су им једнаки желе добро, а као страно одбацују све што није као што су они.^[87]

Након Епикура у антици више није било филозофа који су се озбиљније бавили односом мита према религијској и научној мисли, али занимање за мит није престало, па се у даљем историјату проучавања мита издвајају двије струје: једна која подужује старија тумачења и једна која се усредсређује на прикупљање и систематизацију митске грађе (митографија).^[86] Рационалистичком методом послужио се Палефат [], који је крајем 4. вијека п. н. е. у спису „О невјероватном」 тумачио митске приче сматрајући да су оне засноване на стварним историјским догађајима, који су затим преувеличани и заодјенути у рухо фантастике: имена хероја нису ништа друго до називи појединих мјеста или имена древних краљева; нпр. мит о Ниоби која се претворила у камен од боли за својом побијеном дјецом, наводно је био инспирисан једним обичним надгробним кипом.^[88] Исти рационалистички метод слиједи и грчки митограф Евхемер [], који је успоставио традицију тражења историјске основе за митска бића и догађаје.^[89] У свом дјелу „Свети списи」 (стгрч. ) разрадио је идеју по којој су неки смртници захваљујући својим врлинама и добрим дјелима уздигнути на ранг божанства [], па су тако и Уран, Хрон и Зевс некада били велики краљеви које је захвални народ прогласио боговима.^[88] Иако је његово оригинално дјело „Свети списи」 (стгрч. ) изгубљено, о њему се много зна из списа Диодора и Лактанција.^[89] Исти „плитки рационализам」 може се наћи и у савременом добу, нпр. у књизи „Грчки митови []」 Роберта Грејвса из 1955. године.^[88]

Друга митографска струја досегла је у хеленизму своје врхунце кад се почео користити богати материјал Александријске бибиотеке, при чему учени граматичари [] нису само састављали збирке митских прича из древних спјевова и трагедија, него су се нарочито занимали за слабо познате мјесне варијанте митова, што је за исход имало монографске збирке митова карактеристичних за поједине градове и области.^[90] Готово су сва та дјела изгубљена, али се о њиховој садржини може нешто закључити на основу сличних анонимних списа из римског доба, као и из онога што о таквим зборницима пише римски филозоф Сенека:

Дидим је написао 4000 књига; ја бих стварно жалио онога који би толико сувишних књига прочитао. У тим књигама се истражује гдје је била Хомерова домовина, у њима се расправља о правој Енејиној мајци […] и о много чему што би човјек требало да заборави и кад би знао […] Граматичар Апион [] […] тврдио је да је Хомер, тек пошто је завршио оба спјева, Илијаду и Одисеју, своме дјелу додао и почетак у коме је укратко обрадио тројански рат. Као доказ за то тврђење наводио је да је пјесник намјерно почео свој први стих са два слова која обиљежавају број његових књига.^[91]

Рационалистичка херменеутика стекла је велику популарност и у старом Риму, захваљујући физикалистичким [] теоријама стоичких и епикурејских филозофа. Стоици су богове и хероје објашњавали природним појавама, док су их евхемеристи [] рационализовали као историјске особе. Истовремено, стоици и новоплатонисти су заговарали етички значај митске традиције, често се користећи грчким етимологијама.^[92] Ширећи Епикурову филозофију, Лукреције је настојао људе ослободити празновјерја и страха од смрти.^[93] И Тит Ливије је скептичан према митолошкој традицији и тврди да не намјерава да доноси суд о таквим легендама (лат. ).^[94] Римљани су посједовали снажан и апологетски смисао за религијску традицију, па им је представљало изазов бранити ту традицију и истовремено признати да је она често плодно тло за развој празновјерја. Полихистор Варон, који је религију сматрао људском установом од велике важности за очување доброга у друштву, проучавао је поријекло и почетке религијских култова. У својим „Вјерским старинама」 (лат. ) — које нису сачуване, али се њихов општи концепт даје у Августиновом „Граду Божјем」 (лат. ) — Варон каже да се празновјеран човјек плаши богова, а онај истински религиозан поштује их као родитеље.^[93] Према њему, у римском друштву постојала су три приказа божанстава: митски приказ који су створили пјесници за позориште и забаву, грађански приказ који су људи користили, као и град, за поштовање, и природни приказ који су створили филозофи. Према њему, најбоља држава она гдје грађанска теологија спаја пјеснички митски приказ са филозофским.^[95]

Римски академик Гај Аурелије Кота [] исмијавао је и дословно прихватање мита и његова алегоријска тумачења, сматрајући да митовима нема мјеста у филозофији.^[96] И Цицерон уопштено показује презир према митском предању, али, као и Варон, снажно подржава државну религију и њене установе. Тешко је рећи колико је дубоко овај рационализам захватао ниже друштвене слојеве.^[94] Цицерон тврди да нико, чак ни дјечаци ни старице, нису тако глупи да би могли повјеровати у ужасе Хада или у постојање Сциле, Кентаура и сличних бића,^[97] али, с друге стране, на другом мјесту жали се на празновјерје и лаковјерност народа.^[98] Цицеронова виђења о религији су најпотпуније изложена у његовом дјелу „О природи богова []」.^[99]

Синкретизам

Види још: Римска митологија

Аполон (римска копија оригинала из 4. вијека п. н. е.), Лувр.

Старогрчки митови су црпјели надахнуће из фолклорних приказа Олимпских богова, као и дорских и јонских божанстава и народних прича везаних за њих.^[100]

У старом Риму митологија се развијала кроз синкретизам бројних грчких и других страних божанстава. До тога је дошло јер је домаћа римска митологија била доста оскудна, а снажним дјеловањем грчког митолошког предања најважнији су римски богови попримили обиљежја својих грчких еквивалената, као у примјер Зевса и Јупитера.^[94] Поред преплитања оба митолошка предања, веза Римљана са источним религијама произвела је додатне синкретистичке процесе.^[101] нпр. култ Сунца био је уведен у Рим након успјешног Аурелијановог похода [] на Палмирско царство. Источњачка божанства Митра (тј. Сунце) и Вал спојени су са Аполоном и Хелијем у јединствено Непобједиво Сунце (лат. ), са бројним обредима и сложеним својствима.^[102] У религији је Аполон све више поистовјећивао са Хелијем или чак Дионисом, али тај развој се ријетко уочава у списима који приповједају митове о њему. Књижевно митолошко предање све се више удаљавало од религијских обреда који су практиковани у свакодневном животу. Поштовање Сунца као личног заштитника цара и царства остало је главна царска религија, све док га није потиснуло хришћанство.

„Орфичке химне」 сачуване у једном зборнику из 2. вијека п. н. е. и Макробијеве „Сатурналије []」 из 5. вијека н. е, такође су прожете рационалистичким теоријама и синкретистичким настојањима. Орфичке химне су приписане грчком хероју Орфеју, али заправо их је саставило више пјесника и садрже доста корисних трагова о праисторијској европској митологији. Макробије, ипак, своје „Сатурналије」 пише како би представио хеленску културу онако како ју је доживио читајући античке ауторе, иако је његов приказ богова великим дијелом обојен египатском и сјеверноафричком [] митологијом и теологијом (чији се утицају налазе већ код Вергилија). У „Сатурналијама」 поново се налазе митографске опаске карактеристичне за сљедбенике евхемеризма, стоицизма и новоплатонизма.^[92]

Митолошка грађа је непрестано прикупљана и коментарисана у бројним приручницима, каталозима и схолијама, почев од 3. вијека п. н. е. (Калимах [], Филостефан, Аристофан), током позна антике (Хесихије) до дубоко у средњи вијек (Евстатије, Фотије, „Суда」), али у тој антикварској дјелатности није постојао метод са научном основном за проучавање мита.^[103]

С побједом хришћанства, црквени оци и други апологети нове религије поистовјетили су мит са паганском религијом и онда исмијавали њен свијет богова и хероја, а подударности које су увиђали између старих митова и библијских прича сматрали су доказом наслућивања Христовог доласка или су, ипак, настојали доказати (Василије Амасијски, Августин Хипонски) да паганство није ништа друго него хришћанство које је искварио ђаво.^[104] У наредним вијековима ове тврдње нису преиспитиване, а грчки мит је пјесницима и умјетницима понајвише служио као орнамент или се, ипак, тумачио на традиционални евхемеристички или алегоријски начин, па је такав случај и са Бокачовим дјелом „Родослови богова незнабожаца []」 (лат. ), које је вијековима служило као нека врста митолошке енциклопедије.^[105]

Савремена тумачења мита

За више информација погледајте: Савремено схватање грчке митологије

18. вијек

Генезу савремено схватања грчке митологије неки научници сматрају двоструком реакцијом крајем 18. вијека против „традиционалног става хришћанског анимозитета」, у којем је задржана хришћанска реинтерпретација мита као „лажи」 или басне.^[106] У Њемачкој је, око 1795, постојало све веће занимање за Хомера и грчку митологију. У Гетингену, Јохан Матијас Геснер [] је почео да оживљава грчке студије, док је његов насљедник, Кристијан Готлоб Хајне [], сарађивао са Јоханом Винкелманом и поставио темеље за митолошка истраживања, како у Њемачкој, тако и даље.^[107]

У 18. вијеку проучавање мита ослобађа се хришћанских догми и помјера у област науке, при чему се уочавају два различита приступа: просвјетитељски (који тежи демитологизацији) и романтичарски (који тежи ремитологизацији културе).^[105] Већ почетком 18. вијека Жозеф-Франсоа Лафито [] и Бернар ле Бовије де Фонтенел упозорили су на сличност грчких митова са вјероватно заосталим заједницама, а затим је Ђанбатиста Вико, који се сматра првим великим филозофом мита и утемељитељ свих савремених праваца у проучавању митологије, у свом дјелу „Нова наука」 (итал. ) из 1725. истакао је да се мит рађа из наслућивања божанства и умјетничке фантазије и стварање мита упоредио са „дјетињством」 човјечанства, проглашавајући мит трајном одликом људске културе.^[108] Пјесници и филозофи епохе романтизма одушевљавају се народним обичајима и умотворинама и своје занимање усмјеравају на праизворне људске културе, укључујући и грчке и источњачке митове, тако је Фридрих фон Шелинг, „највећи апологета мита」, као и Јохан Готфрид фон Хердер, сматрао да је митологија настала из поетске имагинације, али и да је супротстављеност мита и логоса само привидна.^[109] Поред оних који су некритички одушевљавају митом, у романтичарском добу јављају се и они који сасвим трезвено приступају митологији — Георг Вилхелм Фридрих Хегел у филозофији, Кристоф Мартин Виланд [] у поезији и Карл Отфрид Милер [] у филологији — и који су припремили терен истраживачима који ће од половине 19. вијека приступити проучавању мита помоћу метода позитивне науке, на основу историографских, филолошких, етнолошких и археолошких података.^[110]

19. и 20. вијек

Фридрих Макс Милер [] се сматра једним од оснивача компаративне митологије. У својој „Компаративној митологији」 из 1867. анализирао је „узнемирујућу」 сличност између митова „дивљих раса」 и митологија раних Европљана.

Око стотину година послије Хајнеа и Винкелмана, занимање за грчку митологију је још увијек било живо, када је Херман Штајдинг [] објавио своју књигу „Грчки и римски митови о боговима и херојима」 (њем. ) 1897. године.^[111][112] Развој компаративне филологије у 19. вијеку, заједно са етнолошким истраживањима у 20. вијеку, утемељио је науку о миту. Од романтичарског доба проучавање мита проучавање мита се темељило на компаративној методи. Вилхелм Манхарт [], Џејмс Џорџ Фрејзер и Стит Томпсон [] примијенили су компаративни приступа да би прикупили и класификовали теме са подручја фолклора и митологије.^[113] У 19. и 20. вијеку уочава се пет главних права у проучавању мита, зависно о томе објашњава ли се митологија појавама из природе (школа митологије природе), историје (историјско-филолошка школа), културе (етнолошко-антрополошка школа), друштва (социолошка школа) или људског духа (психолошко-филозофска школа).^[110]

Школа митологије природе своди мит на одраз небеских појава, а закључци се темеље на компаративном проучавању индоевропских језика и имена богова, за које се вјеровало да прецизно означавају праву бит мита; премда су се готово све етимологије ове школе показале погрешним, њен компаративни приступ проучавању индоевропских религија и митологија показао се дуговјечним.^[114]

За изучавање грчке митологије много су важнији резултати историјско-филолошке школе, која настоји утврдити поријекло, ширење и развој митолошких митова; темеље ове школе поставио је Карл Отфрид Милер, који је доказивао да је грчке митове створио сам грчки народ како би осмислио и овјековјечио своју историју, и да је мит, као историјска творевина, подложан промјенама, па чак и тенденциозним допунама и измјенама.^[115] Валтер Фридрих Ото [] је вјеровао да је хомерски свијет богова и хероја „далеко од времена кад се мит стварао」 и тврдио да од књижевног предања треба раздвојити праву митску ријеч, ону сирову митску грађу која је, према његовом мишљењу, иста као и митологија заосталих заједница.^[115]

Етнолошко-антрополошка школа, чије су темеље у 18. вијеку поставили Лафито и Шарл де Брос [], врло је хетерогена, а започиње са Едвардом Бернетом Тајлором [], који митове сматра фантазамама које настају у сновима, болестима и визијама, и заједно са Фрејзером, који је у свом монументалном дјелу „Златна грана: Студија компаративне религије []」 (енгл. )из 1890. прикупио етнолошку грађу из читавог свијета и доказивао да је људски дух истородан, да је магија старија од религије и да је мит тијесно повезан са ритуалом.^[116] Тајлор је своју књигу „Примитивна култура []」 (енгл. ) објавио 1871, у којој је настојао примијенио компаративни метод и настојао објаснити поријекло и еволуцију религије.^[117][118] Тајлеров поступак прикупљања података о материјалној култури, ритуалима и митовима далеко раздвојених култура, утицао је и на Карла Јунга и нарочито Џозефа Кембела. Фридрих Макс Милер [] је примијенио исти метод и у миту открио изобличене остатке аријског обожавања природе []. Бронислав Малиновски је истакао начине на које мит испуњава заједничке друштвене функције. Клод Леви-Строс и други стуктуралисти упоредили су формалне односе и обрасце у митовима широм свијета.^[113] До заокрета у оквиру ове школе долази 1926, када је њемачки етнолог Вилхелм Шмит [] објавио први том дјела „Поријекло идеје о Богу」 (њем. ), а британски антрополог Малиновски издао своју студију „Мит у примитивној психологији」 (енгл. ). Према Шмиту, на почетку религије у свим људским заједницама стоји идеја о једном богу, која се затим, под утицајем анимизма и магије, изопачила, а религијска схватања зависе о томе који је тип културе у одређеном временском тренутку у датој заједници доминантан — ловачки, земљораднички или сточарски, при чему се митологија развила тек у оквирима патријархалних сточарских култура.^[119] Малиновски напушта општи историјски развој и посматра мит у оквиру конкретних друштва и култура; према њему, мит је „саставни и активни дио примитивне културе」, који „настаје кад обред, церемонија или друштвено, односно морално правило захтијевају оправдање, потврду」; тако мит представља опис исконске, обимније и значајније стварности која одређује живот, он је мотив за ритуалне акције, који ништа не објашњава, али све оправдава.^[120] На трагу његових идеја налазе се Сергеј Токарев [], Мирча Елијаде и Клод Леви-Строс.^[121]

Бронислав Малиновски

Социолошка школа настаје у другој половини 19. вијека, кад је швајцарски правник Јохан Јакоб Бахофен [] искористио мит за реконструкцију развоја породице и друштвене структуре и, на основу мита о Оресту, у дјелу „Материнско право」 (њем. ) дефинисао матријархат као социолошки појам и развио идеју о матријархалним божанствима која су претходила патријархалним. Стварни социолошки приступ миту створио је почетком 20. вијека Емил Диркем, који тврди да је мит одраз човјековог друштвеног, а не индивидуалног искуства, да је он дио колективне свијести и обиљежје примитивног менталитета и да између логичког и митског мишљења постоји непремостива разлика.^[122] Жорж Димезил [] политеизам индоевропских народа види као затворени, статички систем, који одржава раслојеност друштва и у оквиру којег постоје јерархијски уређене функције богова — владарска, ратничка и земљорадничка.^[123]

Најутицајнија, најактуелнија и истовремено најхетерогенија и научно најутемељенија јесте психолошко-филозофска школа, која настанак мита објашњава природ људског духа.^[123] Сигмунд Фројд је увео транисторијски и биолошки концепт човјека и дефиницију мита као израз потиснутих идеја. Тумачење снова темељ је фројдистичке интерпретације мита, а Фројдов концепт мита признаје важност контекстуалних односа за тумачење сваког појединог елемента у једном сну. Та ће теза, по Фројдовом мишљењу, представљати важну тачку зближавања структуралистичког и психоаналистичког приступа миту.^[124] Јунг је додатно проширио овај трансисторијски, психолошки приступ својом теоријом о „колективно несвјесном」 и архетипима (насљеђеним „архајским」 обрасцима), често скривеним у миту, који из њега изничу.^[1] Према Јунгу, „структурални елементи за формирање мита морају бити присутни у несвјесном дијелу психе」.^[125] Упоређујући Јунгову методологију са Кампбеловом теоријом, Роберт Сегал закључује да „за тумачење мита Кампбел једноставно у њему идентификује архетипе. Тумачење 』Одисеје』, на примјер, показало би како се Одисејев живот уклапа у херојски образац. Насупрот томе, за Јунга идентификовање архетипа представља само први корак у тумачењу мита」.^[126] Карољ Керењи [], један од утемељитеља савремених студија грчке митологије, одустао је од својих старијих теза о миту, како би на грчки мит примијенио Јунгове теорије о архетипима.^[127]

Трагање за поријеклом

Види још: Микенска религија, Списак микенских божанстава и Interpretatio graeca

Макс Милер је настојао у миту открити трагове „изворних」 праиндоевропских [] (односно, у његово доба, „аријских」) вјеровања. Године 1891, тврдио да је да је „најважније откриће које је направљено током 19. вијека везано за древну историју човјечанства… био овај примјер једначине: санскритски [] Дјаус-питар [] = грчки Зевс = латински Јупитер = старонордијски Тир []」.^[128] Након Милера питање о мјесту грчке митологије у индоевропеистици [], подстакао је многе многобројне радове. Нпр. филолог Димезил упоређује грчког Урана са санскритским Варуном [], иако нема назнака да је он вјеровао у њихову изворну повезаност.^[129] У другим случајевима подударности у типу и функцији указују на заједничко насљеђе, али непостојање лингвистичког материјала отежава повлачење поуздане везе, као у случају грчких Мојра и нордијских Норна [].^[130]

Изгледа је микенска религија [] била мајка грчке религије^[131] и да је њен пантеон већ обухватао многа божанства која се могу наћи у класичној Грчкој.^[132] Међутим, уопштено се сматра да су на грчку митологију снажнији утицај имале прегрчке [] и блискоисточне културе, као и да обухвата мало важних елемената за реконструкцију праиндоевропске религије.^[133] Сходно томе, грчка митологија је добила минималну академску пажњу у контексту индоевропске компаративне митологије све до средине 2000-их година.^[134]

Археологија и митографија, с друге стране, откриле су да су Грци надахнуће пронашли и у неким цивилизацијама Мале Азије и Блиског истока []. Чини се, нпр. да је Адонис — више у култу, него у миту — грчки пандан блискоисточног „умирућег божанства」. Кибела има своје коријене у малоазијској култури [], док знатан дио Афродитине иконографије можда потиче од семитских богиња. Има и могућих паралела између најстаријих генерација божанских бића (Хаоса и његове дјеце) и Тиамата [] из вавилонског текста „Енума Елиш」, који говори о настанку свијета.^[135][136] Према Мајеру Рајнхолду [], „блискоисточни теогонијски концепти, у којима се божанства смјењују насиљем и сукобом генерација, нашли су свој пут […] у грчку митологију」.^[137]

Неки научници износе тезе и о томе да грчка митологија, осим индоевропских и блискоисточних, има коријене и у прегрчким друштвима на Криту, у Микени, Пилосу [], Теби и Беотији.^[138] Историчаре религије фасцинирао је већи број очито древних митских конструкција повезаних са Критом, међу којима су, нпр. божанству у облику бика, Зевс и Европа, Пасифаја која се предаје бику и рађа Минотаура итд. Мартин П. Нилсон [] је закључио, на основу представа и опште функције богова, да су многи минојски богови и религијски концепти били спојени у микенској религији^[139] и да су сви велики класични грчки митови били повезани са средиштима микенске културе и да су укоријењени у праисторијском добу.^[140] Ипак, како примјећује Буркерт, критска иконографија из доба палата [] није дала готово никакве доказе за ове теорије.^[141]

Утицај на умјетност и књижевност

За више информација погледајте: Класична митологија у култури

Види још: Списак филмова заснованих на класичној митологији и Грчка митологија у популарној култури

Рођење Венере, дјело Сандра Ботичелија из око 1484. године. Оживљена за нов поглед на паганску антику — често се сматра сажетим визуелним приказом духа ренесансе.^[2]

Ширење хришћанства није умањило популарност митова. С оживљавањем интересовања за класичну антику у ренесанси Овидијево пјесништво је постало један од главних извора надахнућа за пјеснике, драматичаре, композиторе и умјетнике. Већ од почетка ренесансе умјетници као што су Леонардо да Винчи, Микеланђело Буонароти и Рафаело Санти, приказивали су паганске теме из грчке митологије заједно са конвенционалним хришћанским темама.^[2][142] Путем латинског језика и Овидијевих пјесама, грчки мит је утицао на хуманистичке и ренесансне пјеснике, као што су Франческо Петрарка, Ђовани Бокачо и Данте Алигијери у Италији.^[2]

Оплакивање Икара [], дјело Херберта Џејмса Дрејпера [] из 1898. године.

На сјеверу Европе присутно мотива из грчке митологије у визуелној умјетности никада није досегао такав ниво, али је зато утицај грчког мита на књижевност био снажан.^[143] Тај утицај почиње са Џефријем Чосером и Џоном Милтоном, наставља се преко Виљемa Шекспирa до Роберта Бриџиза [] у 20. вијеку. Жан Расин у Француској и Јохан Волфганг Гете у Њемачкој оживјели су грчку драму прерађујући грчки мит.^[2][142] Иако се у добра просвјетитељства у 18. вијеку реакција против грчког мита ширила Европом, митови су и даље пружали обиље сирове грађе драматичарима, укључујући и оне који су писали либрета за многе од Хендлових и Моцартових опера.^[142]

Крајем 18. вијека романтизам је побудио огромно занимање за све што је било везано за Грчку, укљујучући и грчку митологију. У Великој Британији нови преводи грчких трагедија и Хомера, надахнули су тадашње пјеснике (као што су Алфред Тенисон [], Џон Китс, Џорџ Гордон Бајрон и Перси Биш Шели) и сликаре (као што су Фредерик Лејтон и Лоренс Алма-Тадема []).^[144] Кристоф Вилибалд Глук, Рихард Штраус, Жак Офенбах и многи други су стварали музику према грчким митолошким темама.^[2] У 19. вијеку амерички аутори, као што су Томас Булфинч и Натанијел Хоторн, сматрали су проучавање класичне митологије кључним за разумјевање енглеске и америчке књижевности.^[145] У новије вријеме обрадом тема из класичних митова бавили су се драматичари Жан Ануј, Жан Кокто и Жан Жироду [] у Француској, Јуџин О』Нил у Сједињеним Државама, Томас Стернс Елиот у Уједињеном Краљевству, као и романописци Џејмс Џојс и Андре Жид.^[2]