Етнократија
облик владавине / From Wikipedia, the free encyclopedia
Етнократија је врста политичког режима у којем државним апаратом управља доминантна етничка група (или више њих) да би остварила своје интересе, стекла моћ и повећала ресурсе. Етнократски режими обично представљају комбинацију „танке” демократске фасаде која прикрива дубљу етничку структуру, у којој је етничност (или раса, или религија) — не држављанство — кључна за долазак до моћи и ресурса. Етнократски режим олакшава етнизацију државе од стране доминантне групе, и то кроз ширење сопствених центара за управљање и контролу, често кроз сукоб са мањинама и суседним државама.
У 20. веку, неколико држава је донело или покушало да донесе законе о националности, кроз напоре који су слични по многочему. Сви процеси су се одвили у земљама са најмање једном националном мањином која је тражила пуну равноправност у држави или на територији која је постала део државе и у којој је та мањина живела генерацијама. Закони о националности су усвојени у друштвима која су се осећала угроженим по питању намера ових мањина, начина на који су желеле да се интегришу и захтева за равноправношћу, што је резултовало режимима у којима је ксенофобија постала свакодневна тема за расправу. Ови закони су усвојени у државама које су већ биле утемељене на једном етничком идентитету, дефинисаном наспрам осталих идентитета, што је довело до прогона и кодификовало дискриминацију мањина.[1]
Свеобухватан модел етнократског режима је први пут формулисао политички и правни географ, професор Орен Јифтачел. У серији чланака и књига објаснио је кључне принципе режима и његове типичне механизме суочавања са проблемима имиграције и развоја, потраживања територије, решавања правних проблема, развијања културе и осигуравања безбедности. Јифтачел се као главним примером водио случајем Израелско-палестинског сукоба, постављеног у поредбене оквире са другим недавним етнократијама као што су Северна Ирска, Естонија, Летонија, Србија, Хрватска, Либан, Кипар, Шри Ланка и Малезија. Јифтачелов рад се такође реферира на Израел као „насељеничку етнократију” која се на историјском плану може поредити са насељеничким друштвима као што су она у Аустралији, Јужној Африци и Канади.
Истраживања показују да је више сфера контроле режима од виталног значаја за етнократске режиме, укључујући оружане снаге, полицију, земљишну администрацију, имиграцијску контролу и економски развој. Ови владини инструменти моћи обезбеђују дугорочну доминацију водећих етничких група, као и раслојавање друштва у „етнокласе”, што се погоршало недавном фазом капитализма тј. његовом типичном неолибералном политиком. Етнократије често успевају да у кратком раздобљу одрже етнички сукоб под контролом, и то ефективном контролом над мањинама те ефикасном (зло)употребом „танке” процедуралне демократске фасаде. Међутим, ови режими постану нестабилни након дужег временског периода, углавном услед изнемоглости од сталног решавања сукоба и криза које се понављају; проблем се тада решава или материјалном демократизацијом, или цепањем државе, или децентрализацијом режима споразумима о консоцијационализацији. Ако се ово пак не деси, етнократије које не успеју да реше своје унутрашње сукобе на други начин углавном се гуше у налетима дугорочних унутрашњих раздора и институционализације структурне дискриминације или чак апартхејда.
У етнократским државама влада је обично представник одређене етничке групе која је на огромном броју положаја, непропорционално великом у односу на проценат укупног становништва. Доминантна етничка група (или групе) представља и користи ове положаје за побољшавање статуса своје одређене етничке групе (или група) на штету других.[2][3][4][5]
Остале етничке групе се систематски дискриминишу и онемогућавају самим радом државе и често суочавају са потискивањем или кршењем људских права која би требало да су свакоме загарантована, али која су етнократским режимима у рукама државних органа. Етнократија такође може да буде политички режим који је успостављен на основу ограничених права на држављанство, са нагласком на етничку припадност (права дефинисана узимајући у обзир првенствено расу, порекло, религију и/или језик) као главно начело за разликовање.[6] Генерално говорећи, етнократске владе је да се осигура да најважнији инструменти државне моћи буду у рукама одређеног етничког колектива. Сва остала питања везано за расподелу моћи су у коначници подређена овом основном принципу.
Етнократије су карактеристичне по свом систему управљања (контроле) — правни, институционални и физички инструменти моћи сматрају се неопходним за осигуравање етничке доминације. Степен системске дискриминације варира од случаја до случаја и од ситуације до ситуације. Ако доминантна група (она за чије интересе систем и служи и чији идентитет индиректно заступа) представља малу мањину (обично 20% или мање) популације унутар државне територије, значајни степени институционализоване репресије вероватно ће бити неопходни да поменута доминантна група одржи своју контролу (надмоћ) или је пак реч о олигархији ако је проценат оних који су у поменутој мањинској доминантној групи веома мал.