Милан Обреновић
кнез (1868—82) и први нововековни краљ Србије (1882—89) / From Wikipedia, the free encyclopedia
Милан I Обреновић (Марашешти, 22. август 1854 — Беч, 29. јануар/11. фебруар 1901), пре крунисања за краља Милан Обреновић IV, био је кнез Србије (1868—1882), први нововековни краљ Србије (1882—1889) и командант активне војске Србије (1897—1900).
Милан Обреновић | |
---|---|
Датум рођења | (1854-08-22)22. август 1854. |
Место рођења | Марашешти, Кнежевина Молдавија |
Датум смрти | 11. фебруар 1901.(1901-02-11) (46 год.) |
Место смрти | Беч, Аустроугарска |
Узрок смрти | упала плућа потпомогнута срчаним слабостима |
Гроб | Манастир Крушедол |
Висина | испод 1,74m[1] |
Супружник | Наталија Обреновић рођ. Кешко (в. 1875 — р. 1888)[lower-alpha 1] |
Потомство | Александар Обреновић Сергеј Обреновић ванбрачни: Ђорђе Обреновић |
Родитељи | Милош Ј. Обреновић Елена Марија Катарџи |
Династија | Обреновићи |
краљ Србије | |
Период | 6. март 1882 — 6. март 1889. |
Претходник | функција успостављена |
Наследник | Александар Обреновић |
кнез Србије | |
Период | 10. јун 1868 — 6. март 1882. |
Претходник | Михаило Обреновић |
Наследник | функција укинута, прерасла у звање краља |
командант активне војске Србије | |
Период | 25. децембар (7. јануар) 1897(8)[2] — 8. (20.) јун 1900.[3] |
Претходник | Александар Обреновић |
Наследник | в. д. Димитрије Цинцар-Марковић |
Чин | армијски генерал |
Потпис | |
Монограм Милана, краља Србије Стандарта краља Србије |
Будући српски краљ је био син Милоша Обреновића, сина Јеврема Обреновића (рођеног брата кнеза Милоша), и Елене Марије Катарџи. Милан је имао тешко детињство у Молдавији, па је његов старатељ постао кнез Михаило Обреновић. После убиства кнеза Михаила, млади Милан је изабран за његовог наследника. Пошто је био малолетан, уместо њега управљало је трочлано намесништво у ком су главну улогу имали Миливоје Блазнавац и Јован Ристић. Власт је преузео 1872. године и током своје владавине ослањао се на војску. Под притиском јавности Милан је 1876. године објавио је рат Османском царству. Неспремна српска војска је поражена у Првом српско-турском рату, али је победила у Другом српско-турском рату. После овог рата Србији је на Берлинском конгресу призната независност, а у њен састав су ушли нишки, пиротски, топлички и врањски округ. Милан је био разочаран руском подршком за стварање санстефанске Бугарске, па се од тада у спољној политици ослањао на Аустроугарску, са којом је 1881. склопљена Тајна конвенција. Њоме је Милан стекао аустроугарску подршку за проглашење Србије y краљевину, што се десило 1882.
Иако је Србија добила независност и постала краљевина на Милана су извршена за кратко време три атентата (Теразијска бомба, Илкин атентат и Ивањдански атентат), чија је позадина била последица одвајања Србије и Босне и њихово потпадање под Аустроугарску, односно европску сферу утицаја. Постоји и још један случај могућег атентата на њега 1884. када је један воз, у коме је он са породицом требао да буде али је закаснио, искочио из шина у једном насељу поред Пеште. Краљ Милан није имао подршку у народу, па је од страха од народне побуне одлучио да се од народа покупи све оружје, што је био повод за избијање Тимочке буне у источној Србији. Побуна је угушена, а за њу су окривљени радикали. Тронедељни српско-бугарски рат који је 1885. почео краљ Милан Обреновић због припајања Источне Румелије Бугарској знатно је ослабио краљев положај у земљи. Краљ Милан је 1888. године донeо либералнији устав, познат као Радикалски устав. Затим је абдицирао и оставио власт сину Александру и напустио земљу. Упркос томе је и даље имао приметни незванични утицај на Србију. Конкретно је посредно сменио Лазара Докића на месту васпитача свог сина, и поставио Јована Мишковића, а организовао је и државни удар 1893. приликом кога се син Александар Обреновић прогласио пунолетним, и преузео власт директно у своје име.
У Србију се вратио 1897. године као командант активне војске Србије, коју је потпуно реформисао и модернизовао, што ће се показати значајним за српске победе у Балканским ратовима и Првом светском рату. На ту функцију га је син именовао 25. децембра 1897. године.[2] Поред тога је имао битну улогу у формирању владе Владана Ђорђевића, који је био познат као Лични режим и Октобарски режим, и који се одржао нешто мање од три године. Заувек је отишао из Србије 1900. године јер није подржавао Александров брак са Драгом Машин, што му је и образложио у једном писму које је напослетку отишло у јавност у целој Европи.[4]
Преминуо је 29. јануара/11. фебруара 1901. године, у Бечу, од упале плућа.[5] Једини је владар из династије Обреновић који није умро на власти, и једини који је преминуо у иностранству.
Слободан Јовановић је у својим делима која се баве Миланом, рекао да је у кратким цртама значај његове владавине то што је успео да отклони опасност Аустрије од Србије, у тренутку када је она могла бити врло опасна по њу, и то што је успео да види и да се избори за крупније државне циљеве за разлику од парламента који се више бавио локалним питањима. Као ману је истакао то што је превише подлегао у борби против парламентаризма, и то што је проневерио првенство Србије на Балкану након Српско-бугарског рата, али да не би било право да се због тога забораве предности његове владавине, којих је било и које нису мале.
Једна од занимљивијих аспеката његове владавине је и то што је био релативно млад кад је био на челу Србије. Службено је постао кнез са 14 година, добио је првог сина у 22 године, постао је краљ са 28, а абдицирао са непуних 35 година.