Оперета је музичко-сценско дело где се драмска радња приказује свирањем, певањем, глумом и говором.[1][2] Оперета је лакша од опере по својој музици, величини оркестра, дужини дела и по номиналној вредности по теми.[3] Осим краће дужине, оперета је обично лаганог и забавног карактера.[4] Оперета је настала из француског облика комичне опере која се звала "Опера комик" средином 19. века (1839. године) у Паризу. После Париза оперета убрзо осваја и Беч. Оперета је била много краћа од опере, састављена од једног, до два чина и најчешће комичног, површног, ласцивног и забавног садржаја.[5] Као творац оперете се често помиње Жак Офенбах мада је прву оперету написао Флориман Ерве (певач, композитор, диригент, либретиста и позоришни сликар). Врло брзо је овај позоришни жанр прихватила и бечкапублика, којој је у свом суграђанину Јохану Штраусу Млађем нашла најпопуларинијег представника оперете свих времена. Његова најпознатија оперета је Слепи миш. У току свог развоја, од око сто година оперета се развијала у два велика музичка центра-Паризу и Бечу. Прва оперета је изведена у Паризу 1853. године, а њен развојни пут завршен је 1954. године оперетом Калмана Аризона „Леди“.
„Оперета“ је италијански деминутив од „опера“ и првобитно је коришћен за описивање краћег, можда мање амбициозног дела од опере.[6] Оперета представља алтернативу оперским представама у приступачној форми која циља другачију публику. Оперета је постала препознатљив облик средином 19. века у Француској, а њена популарност је довела до развоја многих националних стилова оперете.[6] Посебни стилови су се појавили у земљама укључујући Аустроугарску, Немачку, Енглеску, Шпанију, Филипине, Мексико, Кубу и Сједињене Државе.[7] Преношењем оперете између различитих земаља, културни космополитизам се појавио у претходном веку.[8] Оперета је као жанр изгубила наклоност 1930-их и уступила место модерном музичком позоришту.[9] Важни композитори оперета су Јохан Штраус, Жак Офенбах, Франц Лехар и Франсиско Алонсо.
Термин оперета настаје средином осамнаестог века у Италији и први пут је признат као самосталан жанр у Паризу око 1850. године.[3]Kастил-БлејзовDictionnaire de la musique moderne модерне тврди да овај термин има дугу историју и да је Моцарт био један од првих људи који је омаловажавајуће употребио реч оперета,[7] описујући оперете као „одређене драматичне абортусе, те минијатурне композиције пуне смећа у којима се налазе само хладне песме и двостихови из водвиља“.[10] Дефиниција оперете се мењала током векова и креће се у зависности од историје сваке земље са жанром.[9] Често се користи да се односи на комаде који подсећају на Офенбахове једночинке у супротности са његовим композицијама у пуној дужини, „опера-буфе“.[3] Офенбах је измислио ову уметничку форму као одговор на репресивне законе француске владе у вези са инсценацијама дела која су била већа од једног чина или су садржала више од четири лика.[5]
Оперета је постала призната као музички жанр око 1850. године у Паризу. Године 1870. центар за оперету се померио у Беч када је Париз пао у руке Пруса.[3] Форма оперете је наставила да се развија током Првог светског рата.[3]
Постоје неке заједничке карактеристике међу оперетама које су цветале од средине 1850-их до раних 1900-их, почевши од француске опере-буфе.[11] Они садрже говорне дијалоге испреплетене између музичких нумера, а често су главни ликови, као и хор, позвани да учествују, иако је музика у великој мери изведена из оперских стилова 19. века, са нагласком на мелодијама које се могу певати.[6] Оперета у двадесетом веку је сложенија и достигла је свој процват у Аустрији и Немачкој.[7]
Оперета је претеча модерног музичког театра или „мјузикла“.[12] У првим деценијама 20. века, оперета је наставила да постоји упоредо са новијим мјузиклима, при чему је свака музичка форма утицала на другу.
Grout, Donald Jay; Williams, Hermine Weigel (2013). A Short History of Opera. Columbia University Press. стр.378. ISBN978-0231507721. Приступљено 2. 5. 2015.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
Scott, Derek B. (29. 12. 2016). „Early Twentieth-Century Operetta from the German Stage: A Cosmopolitan Genre”. The Musical Quarterly: gdw009. doi:10.1093/musqtl/gdw009.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
Sorba, Carlotta (септембар 2006). „The origins of the entertainment industry: the operetta in late nineteenth-century Italy”. Journal of Modern Italian Studies. 11 (3): 282—302. S2CID144059143. doi:10.1080/13545710600806730.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
Bordman, Gerald (1981) American Operetta. New York: Oxford University Press.
Clarke, Kevin (2007) Glitter and be Gay: Die authentische Operette und ihre schwulen Verehrer. Hamburg: Männerschwarm Verlag.(German)
Ganzl, Kurt (2001) The Encyclopedia of Musical Theatre (3 Volumes). New York: Schirmer Books.
Goulet, Charles (1981) Sur la scène et dans la coulisse. Québec, Qc.: Ministère des Affaires culturelles. 2-551-04178-3.
Linhardt, Marion (2006) Residenzstadt und Metropole. Zu einer kulturellen Topographie des Wiener Unterhaltungstheaters (1858–1918). Berlin: Max Niemeyer Verlag. (German)
Traubner, Richard (1983) Operetta: A Theatrical History. Garden City, New York: Doubleday.
Viagrande, iccardo (2009) Tu che m'hai preso il cuor. Un viaggio nel mondo dell'operetta. Monza: Casa Musicale Eco. (Italian)
Wollman, E. L. (2006). The Theater Will Rock: a History of the Rock Musical: From Hair to Hedwig. Michigan: University of Michigan Press. ISBN0-472-11576-6.