Опијум (макове сузе; научни назив: ) супстанца је која се добија засецањем зелених чахура посебне врсте мака (лат.) из којих цури као млечни сок, а затим се суши на ваздуху док се не добије смеђа маса.[5] Садржи преко 20 алкалоида од којих су неки присутни као слободни док су други везани за сумпорну или меконску киселину. Највећу практичну примену нашла су 4 алкалоида опијума: морфин, кодеин, папаверин и наркотин (носкапин). Приближно 12 процената опијума чини аналгетичкиалкалоидморфијум, који се хемијски прерађује у хероин и друге синтетичке опиоиде за медицинску употребу и за илегалну трговину дрогом. Латекс такође садржи уско повезане опијатекодеин и тебаин и неаналгетичке алкалоиде као што су папаверин и носкапин. Традиционални, радно интензиван метод добијања латекса је ручно гребање незрелих махуна (плодова); латекс исцури и осуши се до лепљивог жућкастог остатка који се касније струже и дехидрира. Реч „меконијум“ (изведена из грчког „опијуму сличан“, мада се сада односи за столице новорођенчади) у прошлости се односила на сродне, слабије препарате направљене од других делова опијумског мака или различитих врста мака.[6]
Први писани подаци о употреби опијума потичу из најстарије људске историје, односно из 3. века п. н. е. Методе производње нису се значајно промениле од древних времена. Селективним оплемењивањем биљке , садржај фенантренских алкалоида морфина, кодеина и у мањој мери тебаина је знатно повећан. У модерно доба, већи део тебаина, који често служи као сировина за синтезу оксикодона, хидрокодона, хидроморфона и других полусинтетичких опијата, потиче из екстракције или .
За нелегалну трговину дрогом, морфин се екстрахује из опијумског латекса, смањујући масу материјала за 88%. Затим се претвара у хероин који је готово двоструко снажнији,[7] и повећава вредност за сличан фактор. Редукована тежина производа олакшава шверц.[8]
У Краљевини Југославији, мак је сејан и опијум произвођен у Јужној Србији (Македонији) - нпр. принос 1935. је износио 57.051 кг, а 1935/36 засејано је 8.008 хектара у 14 срезова, највише у жеглиговском (крај око Куманова).[9] Према закону из 1939, приватна лица су била дужна пријавити и продати Призаду (Привилегованом извозном друштву) сав опијум који поседују - тада се пријавило 867 лица са 56.844.405 килограма (?) старог опијума.[10]
Медитеранска регија садржи најраније археолошке доказе о људској употреби опијума; најстарија позната семена потичу из више од 5000 година пре нове ере из неолитског доба[11] кад су кориштена у сврхе као што су храна, анестетици и обреди. Евиденција из древне Грчке указује на то да се опијум конзумирао на неколико начина, укључујући удисање пара, супозиторија, медицинских облога и у комбинацији са кукутом за самоубиство.[12]Сумерска, Асирска, Египатска, Индијска, Минојска, Грчка, Римска, Персијска и Арапска империја су широко користиле опијум, који је тада био најмоћнији облик ублажавања болова, омогућавајући древним хирурзима да изводе дуже оперативне захвате. Опијум се помиње у најважнијим медицинским текстовима древног света, укључујући Еберски папирус и списе Диоскорида, Галена и Авицене. Широка медицинска употреба непрерађеног опијума наставила се током Америчког грађанског рата пре него што је уступила место морфину и његовим наследницима, који су могли да се убризгавају у прецизно контролисаним дозама.
Древна употреба (пре 500. године)
Опијум се активно сакупља од око 3400. п. н. е.[13] Горњи азијски појас Авганистана, Пакистана, северне Индије и Бурме и даље чине највећу залиху опијума на свету.
Извештено је о најмање 17 налаза из неолитских насеља широм Швајцарске, Немачке и Шпаније, укључујући постављање великог броја капсула маковог семена на местима сахране (Куева де лос Мурциелагос, или „Пећина слепих мишева“, у Шпанији) ), које су угљеником-14 датиране на 4200. п. н. е. Објављени су и бројни налази или из насеља бронзаног и гвозденог доба.[14] Први познати узгој опијумског мака су у Месопотамији, отприлике 3400. п. н. е., обављали су Сумери, који су биљку називали хул гил, „биљком радости“.[15][16] Плочице пронађене у Нипуру, сумерском духовном центру јужно од Багдада, описивале су сакупљање сока од мака ујутру и његову употребу у производњи опијума.[1]
Paul L. Schiff, Jr. (2002). „Opium and its alkaloids”. American Journal of Pharmaceutical Education. Архивирано из оригинала 21. 10. 2007. г. Приступљено 8. 5. 2007.
Sawynok J (јануар 1986). „The therapeutic use of heroin: a review of the pharmacological literature”. Canadian Journal of Physiology and Pharmacology. 64 (1): 1—6. PMID2420426. doi:10.1139/y86-001.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
Ahmad, Diana L (2007). The Opium Debate and Chinese Exclusion Laws in the Nineteenth-century American West. University of Nevada Press.. Drugs and Racism in the Old West.
Armero and Rapaport (2005). The Arts of an Addiction. Qing Dynasty Opium Pipes and Accessories. privately printed.
Auerbach, Sascha. Race, Law and 'The Chinese Puzzle' in Imperial Britain. New York: Palgrave-Macmillan Press, 2009.
Booth, Martin. Opium: A History. London: Simon & Schuster, Ltd., 1996.
Derks, Hans: History of the Opium Problem: The Assault on the East, ca. 1600–1950. Sinica Leidensia, 105. Leiden: Brill, 2012. ISSN0169-9563. 978-90-04-22158-1
Martin, Steven (2007). The Art of Opium Antiques. Chiang Mai: Silkworm Books. Photographs and history of Chinese and Vietnamese opium-smoking paraphernalia.
McCoy, Alfred W.The Politics of Heroin: CIA Complicity in the Global Drug Trade. New York: Lawrence Hill Books, 1991.