Сибница (Сопот)

За другу употребу, погледајте страницу Сибница.

Сибница је насеље у Градској општини Сопот у Граду Београду. Према попису из 2011. било је 573 становника.

Сибница
Административни подаци
Држава	Србија
Град	Београд
Градска општина	Сопот
Становништво
— 2011.	573
Географске карактеристике
Координате	44° 27′ 33″ С; 20° 27′ 08″ И
Временска зона	(), лети ()
Сибница Сибница на карти Србије
Остали подаци
Поштански број	11454
Позивни број	011
Регистарска ознака

Историја

Сибница се налази југозападно од Сопота. Сибница је старо насеље. У близини цркве је старо гробље, које се у народу зове „маџарским“. Са овог гробља је узиман камен, који је употребљен за зидање цркве и школе. По предању је код Сеоне, у атару овога села, постојало село Сеоница, које је уништено. У близини Сеонице постојао је манастир који је пропао, по предању због тога што су калуђери заклали једно дете које су хајдуци ту склонили. Због тога су хајдуци поубијали калуђере, манастир је опустео, а затим је и село Сеоница уништено. Место манастира се зове Манастирине. Ту се и данас виде трагови темеља зграде, а ископавани су и старински новац и други предмети.

По предању село није одувек било на данашњем месту. Сибница је раније била на месту, које се зове Селиште, имеђу Паун-потока и Дубоке јаме. Због Турских зулума ово место је напуштено. Тадашњи становници, којих је било само четири куће, „изместили“ су се на данашње место. Данас су у Селишту њиве и ливаде, и при орању се понекад налази на вериге, ватраље и др. Поред друма, у близини чесме и механе, постојао је за време Турака хан, који је, чим је плануо Први устанак, био упаљен.

Прве писани податци о Сибници су из првих деценија 18. века. На једној аустријској карти с почетка осамнаестог века унето је насељено место . Године 1732. село је имало 14 кућа и стару цркву са дуваваровима од дасака, шиндром покривеном. Првих деценија 19. века Сибница је припадала Катићевој кнежини и имала је 1818. године 58, а 1822. године 58 куће. Године 1846. Сибница је имала 86 кућа и била је среско место за срез Туријски. По попису из 1921. године село је имало 234 куће са 1266 становника.

За најстарије породице сматрају се: Иванковићи (који су се раније презивали Оџаковићи), Обрадовићи (и од њих касније издвојени Поп Лазићи), Мандићи (данас са разним презименима), Скорупановићи и Јаковљевићи, непознатог порекла. За остале породице познато је оддакле су досељене. У изводу из писма капетана Катића од 28. децембра 1832. године у „Списку новограђених цркава у капетанији туријској“ помиње се црква сибничка, грађена 1821. године (подаци крајем 1921. године).^[1][2] Најстарије породице које насељавају село Сибницу су ту дошле почетком 18. века, највероватније за време Аустријске Србије. Ове породице су дошле највећим делом из области Косова и Старе Рашке, али и из Херцеговине.

У Сибници је у време Српске деспотовине била изграђена црква Светог Николе са зидинама које су је опасивале. Средином 30-их година 20. века, црква је због своје дотрајалости и недовољне пространости да прими све вернике срушена. На њеном месту је изграђена нова у моравском стилу. Бедеми из доба деспота Стефана Лазаревића су остали и до дан данас. У порти цркве се такође налази и меморијално гробље мештана Сибнице, војника који су погинули у Првом светском рату и чије се право место покопа не зна.

Село Сибница је имало врло важну улогу и у стварању модерне Србије. Након што је убио Турке у Орашцу, Карађорђе је 15. фебруара 1804. дошао у оближње шумадијско село Сибницу и са њеним мештанима побио локалне Турке и спалио њихов хан. Овај део историје села Сибнице је опеван у епској песми Почетак буне против дахија коју је испевао Филип Вишњић, а записао Вук Стефановић Караџић.

Овде се налази Манастир Сибница и црква Светог Николе.

Демографија

У насељу Сибница живи 569 пунолетних становника, а просечна старост становништва износи 48,2 година (47,7 код мушкараца и 48,6 код жена). У насељу има 270 домаћинстава, а просечан број чланова по домаћинству је 2,53.

Ово насеље је у великим делом насељено Србима (према попису из 2002. године), а у последња три пописа, примећен је пад у броју становника.

График промене броја становника током 20. века

Демографија[3] Година Становника 1948. 1.567 1953. 1.546 1961. 1.346 1971. 1.144 1981. 960 1991. 754 736 2002. 686 715

Етнички састав према попису из 2002.‍[4]
Срби			679	98,97%
Хрвати			1	0,14%
непознато			0	0,0%

Становништво према полу и старости^[5]

	м			ж
?	0			0
80+	18			11
75—79	13			28
70—74	32			31
65—69	30			48
60—64	36			31
55—59	19			16
50—54	26			21
45—49	23			13
40—44	27			23
35—39	24			10
30—34	18			22
25—29	11			14
20—24	7			10
15—19	21			11
10—14	23			23
5—9	8			19
0—4	10			9
Просек :	47,7			48,6

Број домаћинстава према пописима из периода 1948—2002. Година пописа 1948. 1953. 1961. 1971. 1981. 1991. 2002. Број домаћинстава 318 325 346 320 294 262 270

Број домаћинстава по броју чланова према попису из 2002. Број чланова 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 и више Просек Број домаћинстава 87 88 29 28 16 15 5 1 1 0 2,53

Домаћинства

Пол	Укупно	Неожењен/Неудата	Ожењен/Удата	Удовац/Удовица	Разведен/Разведена	Непознато
Мушки	305	67	188	31	19	0
Женски	289	21	171	80	16	1
УКУПНО	594	88	359	111	35	1

Становништво старо 15 и више година по брачном стању и полу

Пол	Укупно	Пољопривреда, лов и шумарство	Рибарство	Вађење руде и камена	Прерађивачка индустрија
Мушки	159	65	0	14	14
Женски	73	50	0	0	3
УКУПНО	232	115	0	14	17
Пол	Производња и снабдевање	Грађевинарство	Трговина	Хотели и ресторани	Саобраћај, складиштење и везе
Мушки	2	16	13	1	17
Женски	0	0	6	0	1
УКУПНО	2	16	19	1	18
Пол	Финансијско посредовање	Некретнине	Државна управа и одбрана	Образовање	Здравствени и социјални рад
Мушки	2	3	4	1	3
Женски	0	3	0	4	3
УКУПНО	2	6	4	5	6
Пол	Остале услужне активности	Приватна домаћинства	Екстериторијалне организације и тела	Непознато
Мушки	4	0	0	0
Женски	1	1	0	1
УКУПНО	5	1	0	1

Становништво по делатностима које обавља

Референце

1. Подаци су узети из: „Насеља“ књ.26 (др. Б. М. Дробњаковић. Косамј) и из „Летописа“ општине Сибнице, Бр.573.
2. Литература „Летопис Подунавских места“(Беч 1998) период 1812 – 1935 г. Летописа, по предању, Подунавских места и обичаји настанак села ко су били Досењеници чиме се бавили мештани
3. „Књига 9”. Становништво, упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991, 2002, подаци по насељима (PDF). webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. мај 2004. ISBN 86-84433-14-9.
4. „Књига 1”. Становништво, национална или етничка припадност, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-00-9.
5. „Књига 2”. Становништво, пол и старост, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-01-7.

Литература

• Извор Монографија Подунавске области 1812-1927. објавјено (1927 г.)„Напредак Панчево,,
• „Летопис“: Подунавска места и обичаји M. Марина (Беч 1999 г.). Летопис период 1812 – 2009 г. Саставио од Писаних трагова, Летописа, по предању места у Јужној Србији, места и обичаји настанак села ко су били Досељеници чиме се бавили мештани
• Напомена

У уводном делу аутор је дао кратак историјски преглед овог подручја од праисторијских времена до стварање државе Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.

Спољашње везе

• Мапе, аеродроми и временска ситуација локација ()
• Сателитска мапа ()^{[мртва веза]}
• Гугл сателитска мапа ()
• План насеља на мапи ()