Србољуб Митић (Црљенац код Малог Црнића, Стиг, 11. април 1932 — Црљенац, 28. јул 1993) био је српски уклети песник.[1]
Кратке чињенице Србољуб Митић, Датум рођења ...
Затвори
Рођен је на селу у коме је провео цео свој живот. Завршио је четири разреда основне школе и у поезији је самоук.
Прву песму је објавио у листу „Задруга“, 1953. године, када је имао 21 годину.[1] Потом објављује песме у часописима у Београду. Пре но што ће се појавити антологија песника са села Драгише Витошевића „Орфеј међу шљивама“, 1962, он је већ објавио своју прву збирку песма у Матици српској „Велики ружан коњ“, 1961. Уживаће велику подршку Драгише Витошевића у свом поетском развоју.
У годинама потом осамљенички се предао језичким трагањима на фону „наше лирске народне поезије и, уопште, мудрости уграђене у фолклор. Пример усамљеника који другује са језиком, да би га довео у савез са једном дисциплинованом маштом која би хтела да на свој начин изрази трагичност људског постојања“.[2].
Општина Мало Црниће установила је годишњу песничку награду Србољуб Митић.
- Велики ружан коњ, Матица српска, Нови Сад, 1961,
- Војнички крајпуташи, Браничево, Пожаревац, 1964,
- Озарење Сизифа, Браничево, Пожаревац, 1967,
- Људске речи, Нолит, Београд, 1967,
- Каменовање певача, Браничево, Пожаревац, 1969,
- Черга на утрини, Браничево, Пожаревац, 1973,
- Пети јахач, Радивој Ћирпанов, 1977,
- Орфички цртежи, Браничево, Пожаревац, 1977,
- Расап пустињака, Матица српска, Нови Сад, 1978,
- Муке, Просвета, Београд, 1979,
- Фрула у црној свили (избор), Вук Караџић, Београд, 1983,
- Алин зјап, Браничево, Пожаревац, 1984,
- МРТВАЦ СРБИЈОМ ОДИМ
- 1.
- Ето ја самртник опет рукама
- Као кукама
- Као чакљама
- Као бакљама божијим
- Ја црник земни
- Ја тица разјаћена
- Ја мукама вично пцето
- Опет разапет
- Опет избоден лето челом милујем
- Ето ја опет зубима стење дробим
- Сунац једем
- Сред Србије пободен прут сам зелен
- Као врба жилорастан
- Као чемер као пелен горак и мирисав
- Пуст сам јелен али јелен
- Али ричем
- Али сија око моје
- Ја огубан
- Ја окрастан
- Али златан у грудима
- Самац уклет али вичем сред Србије
- Међ брдима
- Међ глувима
- Звук сам јасан
- То ли бесно срце бије
- То ли грми мозак смуњен
- То завијам ко пас гладник
- Ко вук рањен
- Ал урличем
- Ал не цвилим
- Али звони бешња моја
- Срџби дајем да извали моје зубе
- Да оглуви моје уши
- Да развали моју главу
- Ето лајем сред Србије
- Пце дозивам да ме љубе
- Мени сличне пце по души
- Мени сличне пце по срцу
- И по крви
- И по чежњи
- Ја последњи или први
- Или стоти пас по скитњи
- Пас по сили да је веран
- Свом племену
- Пас одметник
- Да је нада у чопору
- Пас самотник ал пас душом
- И костима
- Само с пцима
- Само с пцима
- 2.
- Ето ја самртник опет руком воштаном
- Као фрулом коштаном
- Црна свирам слова
- Грозну цртам слику
- Ружно мислим време
- Сред Србије сињи сам камен
- Лубања гола
- Ћеле-кула жива
- Очи ми купине суве ал сјајне
- Вилице сиве зуба ми пунане
- Зуби ми од биљојеђе равни равни
- Од српске проје зуби ми тупи
- Али за шкргут потаман
- Али за угриз љути потаман
- И за смеј љуцки
- Сред Србије сињи сам камен
- Али стамен
- Али кремен сам
- Гребен сам смеђи понад жита
- Глава сам бесна сред Србије
- Над травом костур бео сам
- Велика нога боса међ мравима
- Ево сам самац сред Србије
- Као колац
- Као колац глогов
- Као мрзни опсов Богов
- Сред Србије самац уклет
- Али заклет
- Ето ја самртник
- Опет оком ко поскоком.
- 1971.
|
- Семе, Просвета, Београд, 1985,
- Једанаеста заповест, Нолит, Београд, 1988,
- Стилити, Браничево, Пожаревац, 1994. (постхумно),
- Нови кључеви, Просвета, Београд, 2000. (постхумно),
- Лична карта (избор), Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2001. (постхумно),
- Столпник и укун, 2011.(постхумно),
- Јака крв, 2011.(постхумно),
- Раша Перић: Споменица Србољуба Митића, 2011
- Крстивоје Илић: У присенку смрти (Разговор са песником Србом Митићем), “Зум репортер”, Београд, 29. април 1982.
- Поезија Србољуба Митића
- Биографија и поезија
- Архивирано на сајту (30. октобар 2020) Сећања на Србољуба Митића
- Архивирано на сајту (31. децембар 2013) Писмо Живораду Берисављевићу