Раде Драинац

Радојко Јовановић (уметничко име Раде Драинац; Трбуње код Блаца, 4. или 26. август 1899 — Београд, 1. мај 1943) био је српски песник.^[1] Драинац је представник космополитске струје у српској поезији између Првог и Другог светског рата. Стварао је као део модернистичних тежњи (Apoliner, Sendrar). Укупно је написао око 20.000 страница.

Раде Драинац
Раде Драинац, боем и песник
Пуно име	Раде Драинац
Надимак	Рака
Датум рођења	(1899-08-26)26. август 1899.
Место рођења	Трбуње код Блаца, Краљевина Србија
Датум смрти	1. мај 1943.(1943-05-01) (43 год.)
Место смрти	Београд, Окупирана Србија

Биографија

Посвета Радета Драинца Стевану Бешевићу. Налази се у Удружењу Адлигат у Београду.

Насловница првог издања дела „Афродитин врт” Радета Драинца, део збирке Удружења Адлигат

Драинац је рођен у сиромашној породици^[2] у селу Трбуњу у Топлици,^[3] учио је школу у Крушевцу и Француској.^[4] Прву књигу песама под називом `Афродитин врт` штампао је 1921. године у Прокупљу у само три примерка.^[5][6] Године 1922. покренуо је часопис Хипнос.^[7]

Од 1926. живео је у Паризу, где је свирао виолину као пратња уз неме филмове.^[4] Услед болести, вратио се у Србију. У међуратном периоду био је новинар.^[1] Као новинар листа Правда путовао је и писао из већине држава Балкана, Русије, Француске, Пољске, Грчке, Румуније, Летоније, Шведске и са Блиског истока.^[8]

Његове новинарске путописне репортаже реализоване између два светска рата садрже естетске интенције у жанру.^[9]

По мобилизацији, учествовао је у борбама око Ужица. Под оптужбом да је комуниста,^[2] крајем 1941. су га ухапсили четници, али био је пуштен на молбу виђенијих Топличана.^[10]

Од 1942. боравио је у санаторијуму код Соко Бање, где га је повремено посећивао Иво Андрић. Са туберкулозом у поодмаклом стадијуму, вратио се у Београд, у Државну општу болницу, где је умро 1. маја 1943.^[11][12]

Драинац је био познат и као боем.^[7] Говорио је француски језик.^[13]

Као сиромах, сахрањен је о државном трошку, на Новом гробљу, уз рецитацију његове песме „Нирвана” од стране глумца Миливоја Живановића.

Наслеђе

У Прокупљу се налази биста Драинца.^[14] У Удружењу књижевника Србије у Београду (Француска 7), постављен је барељеф са његовим ликом, септембра 2013. године.^[15] По њему су названи Народна библиотека „Раде Драинац“ Прокупље и Награда Драинац.^[16][17]

Књижевник Иван Ивановић је написао две књиге посвећене Драинцу. По њему је названа ОШ „Раде Драинац” Београд.^[18]

Историчар књижевности и универзитетски професор Јован Деретић описао је Драинца као ”градског песника” и са критичког становишта је писао позитивно о његовом раду.^[7]

Дела

• 1920. Модри смех, Београд^[19]
• 1921. Афродитин врт, Прокупље^[20]
• 1923. Еротикон, Београд^[21]
• 1923. Воз одлази, Београд^[22]
• 1926. Две авантуристичке поеме (са Мони де Булијем), Београд^[2]
• 1926. Лирске минијатуре, Скопље^[2]
• 1928. Бандит или песник, Београд^[2]
• 1929. Срце на пазару, Београд^[2]
• 1930. Шпански зид и наша љубав, Београд^[2]
• 1930. Банкет, Београд^[2]
• 1934. Расветљење, Београд^[2]
• 1935. Драгољуб Јовановић или сељачки Наполеон, Београд^[2]
• 1938. Улис, Београд^[2]
• 1938. Осврти, Београд^[2]
• 1938. Човек пева, Београд^[2]
• 1940. Дах земље, Београд^[2]

Постхумно објављена

• 1925. Азил за бескућнике или универзална радионица мртвачких сандука^[23]
• 1963. Црни дани, Београд, приредио Р. Пешић^[2]
• 1993. Пламен у пустињи, Београд^[24]
• 1999. Дела Радета Драинца 01 - 10, Београд, Приредио Г. Тешић^[25]