From Wikipedia, the free encyclopedia
Српска дијаспора је део свеукупног српског бића. Српску дијаспору треба и посматрати као интегрални део свеукупног српског корпуса. Степен његове кохезије увек је у сразмери са друштвено-економским приликама и политиком у Матици, односно са снагом њених конститутивних чинилаца.[1]
Кроз векове, од постања па до данашњих дана, Србе прати судбина сталних ратова, деоба и сеоба. У дугој српској историји није пронађена национална стратегија са којом би се обезбедио одржив мир, демографска стабилност и свеопшти напредак.[2]
Од почетка исељавања па до данашњих дана бележена су само масовна исељавања, а стихијска и појединачна исељавања остајала су и непримећена па нису ни записана. Српска дијаспора броји између 4 до 5 милиона Срба, и дели се у пет група.[3]
Народ чије се име први пут на тлу данашње Србије помиње још 622. године а у Грчкој још 610. године доселио се на Балкан са старим Словенима. Поражени у седмом веку Срби су остали да живе у околини Солуна. Како је забележио цар Константин Порфирогенит по једном народу, вероватно највећем и најјачем, из тог словенског братства, Србима, област око Солуна је и добила име Сервија.
Био је то први велики талас исељавања Срба са севера Европе на Балкан. Владарски син који је довео Србе на простор између Дунава и планине Балкан, записано је у историји, умро је пре 680. године. Том роду припадали су се први српски кнезови Вишеслав, Радослав, Присогој и Властимир, који су се покоравали царевима Византије.
Када су Срби у деветом веку примили хришћанство почела је њихова вера и када је кнез Властимир поразио бугарског кана Пресија, огласио је уједињење српских племена, стварање прве српске војске и државе на територији Рашке. И данас у Јудејској пустињи постоји манастир светог Саве Освећеног Јерусалимског, који је 130 година био под српском управом, захваљујући Светом Сави српском.
Продор Турака на Балкан и порази Срба у биткама са њима пред крај XIV века, покренули су други велики талас исељавања српског народа на север, у Срем и Арад. У историји је, међутим, остала највише упамћена сеоба 60.000 Срба у Угарску, коју је водио Патријарх Арсеније III Црнојевић у лето 1690. године. Сеоба је трајала четрдесетак дана, а Срби су населили Будим и Сентандреју.
На простору од Угарске до Грчке, српски народ, приморан да трага за голом егзистенцијом, крајем XIX и почетком XX века је опет кренуо у велику сеобу. Поред европских земаља трећи талас сеоба захватио је и Северну и Јужну Америку. Тада су се у САД преко Калифорније, на пример, усељавали понајвише Срби из западних крајева, пре свега, Боке, Херцеговине, Лике, Кордуна, Далмације, Босне и Војводине. Према неким проценама, пре балканских ратова само у САД је живело око 20.000 Црногораца. Ова миграција Срба трајала је најдуже, чак до почетка Другог светског рата.
За време Другог светског рата са српских територија протерано је 260.000 лица, а после рата по Европи је расуто 390.000 људи. Многи су се вратили кућама, док су многи одлучили да остану у иностранству. Већина ових других имала је статус политичких изгнаника. Био је то четврти талас исељавања Срба и Југословена. Њихова главна одредишта за емиграцију тада су биле прекоокеанске земље Аргентина, Аустралија, САД, Канада и Уједињено Краљевство. Овог пута Срби су у Америку улазили преко источне капије у Њујорку.
Средином шездесетих одласком српских радника на привремени рад у европске метрополе започиње пети талас и најмасовнија сеоба Срба. За само десетак година број југословенских тј. српских гастарбајтера у западној Европи попео се на скоро пола милиона. Тако су Срби нашли своја нова уточишта у Немачкој, Француској, Италији, Шведској, Аустрији, Швајцарској.
Осамдесете године су подстакле високе стручњаке, њих десетак хиљада, пословне људе, уметнике, врхунске спортисте и младе таленте да у већем броју напуштају отаџбину у намери да своје способности или усаврше или добро наплате на свим континентима света. Такви Срби, учесници шестог таласа сеоба, нашли су своје нове домовине у САД, Канади, Јужној Африци, Шпанији, Француској, Немачкој, Аустралији, Грчкој, Кипру, па и Совјетском Савезу.
Почетком деведесетих, почео је нови рат на Балкану, изазван распадом друге Југославије у којој је живело 9,5 милиона Срба и Црногораца. Криза је изазвала и масовни егзодус југословенских и српског народа. Седми талас исељавања захватио је 4,1 милиона Југословена и тиме и Србе из свих република некадашње СФРЈ, који да би избегли страдања у Словенији, Хрватској, Босни и Херцеговини одлазе у два правца - ка отаџбини и ка туђини.
Поред Србије, Црне Горе тј. треће Југославије и Републике Српске исељени Срби налазе своје уточиште у Аустралији, Новом Зеланду, САД, Канади, Јужној Африци, Немачкој, Аустрији, Мађарској, Норвешкој, Шведској, Данској, Италији. Санкције и економска криза потакли су тада и миграцију незапослених и младих људи који су своју бољу будућност тражили, такође, на Западу планете.
Према подацима Народне банке Србије 2009. дијаспора је у Србију слала добре 3,3 милијарде евра, шта је упркос глобалној рецесији 27% више него у 2008.[5] Према подацима Светске банке 2009. српска дијаспора слала је у Србију 5,5 милијарде долара, 10% више од године 2008.[6]
Држава | Званични подаци или процена | Чланак |
---|---|---|
Србија | 5,988,093 (2011),[7] КиМ 146,128 (2013)[8][9] | |
Босна и Херцеговина | 1,086,733 (2013)[10] | Срби у Босни и Херцеговини |
Црна Гора | 178,110 (2011)[11] | Срби у Црној Гори |
са статусом националне мањине | ||
Албанија | 30,000 - 100,000[12] | Срби у Албанији |
Мађарска | 10,000 | Срби у Мађарској |
Румунија | 23,000 | Срби у Румунији |
Северна Македонија | 35,939 (2002)[13] | Срби у Северној Македонији |
Хрватска | 186,633 (2011)[14] | Срби у Хрватској |
без статуса националне мањине | ||
Бугарска | 20,000[15] | Срби у Бугарској |
Словенија | 38,964 (2002)[16] | Срби у Словенији |
Информације о српској дијаспори широм света.[17]
Seamless Wikipedia browsing. On steroids.
Every time you click a link to Wikipedia, Wiktionary or Wikiquote in your browser's search results, it will show the modern Wikiwand interface.
Wikiwand extension is a five stars, simple, with minimum permission required to keep your browsing private, safe and transparent.