Тоше Проески
македонски певач From Wikipedia, the free encyclopedia
македонски певач From Wikipedia, the free encyclopedia
Тодор Проески (Прилеп, 25. јануар 1981 — Нова Градишка, 16. октобар 2007) био је македонски вишежанровски пјевач, текстописац и композитор цинцарскога поријекла. Сматрана врхунским чином мјесне македонске и балканске музичке сцене, Тошетова музика била је популарна у многим земљама југоисточне Европе. га је назвао „балканским Елвисом Преслијем”. Био је познат по свом хуманитарном раду и публика га памти као човјека анђеоског лика чија љубав према другима није познавала границе. Погинуо је у саобраћајној несрећи на аутопуту Брегана—Липовац, код Нове Градишке у Хрватској, ујутру 16. октобра 2007. у 27. години живота.[1][2]
 | Овај чланак садржи списак литературе (штампане изворе и/или веб-сајтове) коришћене за његову израду, али његови извори нису најјаснији зато што има премало извора који су унети у сам текст. Молимо вас да побољшате овај чланак тако што ћете додати још извора у сам текст (инлајн референци). |
| Тоше Проески | |
|---|---|
 Проески на свом посљедњем концерту у Скопљу 5. октобра 2007. | |
| Име по рођењу | Тодор Проески |
| Друга имена | Тодор Проја |
| Датум рођења | 25. јануар 1981. |
| Место рођења | Прилеп, СР Македонија, СФР Југославија |
| Датум смрти | 16. октобар 2007. (26 год.) |
| Место смрти | Нова Градишка, Хрватска |
| Религија | Православни хришћанин |
| Занимање | певач и текстописац |
| Активни период | 1997—2007. |
| Жанр |
|
| Инструмент | |
| Издавачка кућа |
|
Тоше Проески је рођен у Прилепу, а одрастао је у Крушеву[3] у цинцарској породици.[4][5] Његово презиме пре македонизације је гласило Проја, које је он желео да поново врати.[6] Након што је његов музички таленат откривен у његовој 12. години, изабран је да наступи на популарном фестивалу дјечије пјесме Златно славејче (срп. ) у Скопљу са пјесмом „Јас и мојот дедо” (срп. ) на цинцарском језику.[7][8][9] То је био његов први јавни музички наступ; међутим, његова каријера почела је 1997. када је учествовао на тинејџерском музичком фестивалу Мелфест у Прилепу, на којем је побједио са пјесмом од Битлса. Исте године учествовао је на Макфесту са пјесмом „Пушти ме” 1997. Проески је сарађивао са једним од најпознатијих македонских композитора и текстописаца Григором Копровим, који је аутор два од његових највећих хитова Усни на усни и Сонце во твоите руси коси. Већ 1999. објавио је први албум „Некаде во ноќта” са једанаест песама. У лето исте године одржао је први солистички концерт.[10]
Године 2000. учествовао је на „Скопје Фесту” (од када се бира македонски представник на Песми Евровизије) са песмом „Солзи прават златен прстен” која је, и поред тога што је имала највише гласова гледалаца, на крају освојила треће место, иза Каролине Гочеве и победника XXL. У овом периоду је почео да снима песме за други албум Синот Божји који је објављен у јуну 2000. Албум је донео велики број хитова, међу којима су Немир (дует са Каролином Гочевом), „Во коси да ти спијам”, „Излажи ме уште еднаш”, као и „Илузија” и „Тајно моја”, две песме које је компоновао Кире Костов, (са потоњом је освојио друго место на фестивалу „Сунчане скале” у Херцег Новом).
Српска продукцијска кућа „BK Sound” је откупила права за издавање његовог следећег албума на простору бивше Југославије, што му је донело Оскар популарности на простору бивших југословенских република за 2000. као и распродате карте за концерте у Скопљу и Београду. Године 2001, са неколико македонских певача, отпочео је турнеју по Аустралији.
Након што је успоставио сарадњу са новом менаџерком Љиљаном Петровић, у Атини је снимио трећи по реду албум. Албум „Ако ме погледнеш во очи” објављен је на македонском и српском језику. Уследио је период интензивне промоција у Македонији, Србији, Босни и Херцеговини и Бугарској. У априлу 2003. победио је на фестивалу „Беовизија” са песмом „Ледена” (обрадом песме Деспине Ванди ) која је постала велики хит у балканским државама [тражи се извор].
Сарадници на албуму су били Григор Копров, , Жељко Јоксимовић, Леонтина Вукомановић, Марина Туцаковић, Бора Ђорђевић, Миро Буљан, Антонија Шола и др. На Беовизији 2003. победио је са песмом Чија си Леонтине Вукомановић, са којом је постигао и знатан комерцијални успех [тражи се извор].
На фестивалу у Бихаћу, 2003. године, односи апсолутну победу са песмом Никада.[11]
Био је представник Македоније на Песми Евровизије 2004. у Истанбулу, Турска и освојио је 14. место са песмом ( у изворној македонској верзији).
Године 2004. именован је за регионалног Амбасадора добре воље UNICEF-а. Тим поводом издао је песму (македонски) и (енглески).
Албум , многи сматрају једним од најуспешнијих албума балканске музичке сцене [тражи се извор]. Синглови са овог албума су се месецима пласирали на највишим местима на музичким врх листама [тражи се извор] у Македонији, Србији, Хрватској, Црној Гори, Словенији и Босни и Херцеговини.
Албум је компилација од 14 изабраних традиционалних македонских песама, а на албуму га прати симфонијски оркестар.
Последњи албум је назван „Игре без граница” и песме су озбиљније него на претходним албумима [тражи се извор]. Од препева на овом компакт-диску налазе се песме , „Несаница” и „Остала си увијек иста”. Већину нових песама написала је глумица и певачица из Хрватске Антонија Шола. Поред Шоле, на овом албуму Тоше сарађује са истакнутим музичарима и композиторима попут Мирослава Руса, Мире Буљана и Никше Братоша. Албум је у продају пуштен 1. августа 2007.
Погинуо је у саобраћајној несрећи у раним јутарњим часовима 16. октобра 2007. на ауто-путу Е70 Загреб—Липовац, близу места Нова Градишка, око 150[12] километара југоисточно од Загреба.[13][14] Према непотврђеним информацијама, узрок несреће је била неприлагођена брзина возила. У возилу су се налазили Георгиј Георгијевски, Тоше Проески и његова менаџерка Љиљана Петровић. Верује се да је Тоше Проески од силине ударца у камион преминуо на лицу места. Возач Георгијевски је прошао са тежим телесним повредама, док је Љиљана Петровић имала лакше телесне повреде.
Влада Северне Македоније послала је специјалан хеликоптер који је пренео посмртне остатке Тошета Проеског, а среда, 17. октобар, проглашен је Даном жалости. Тоше Проески је сахрањен у Крушеву уз највеће државне почасти.
Тошету Проеском је постхумно додељена титула почасног грађанина Северне Македоније. Македонска пошта је у Крушеву 15. децембра 2007. представила поштанске маркице са ликом Тошета Проеског.
На Беовизији 2008. додељена му је постхумно награда за животно дело, а затим је публика у центру Сава уз инструменталну пратњу Тошетовог састава отпевала песму „Чија си”, првог победника овог фестивала и један од највећих његових хитова.
После спора Северне Македоније са Грчком око историјског наслеђа античке Македоније, Грци су забранили Македонцима да се служе историјским личностима која нису северномакедонска, већ старогрчка. Македонци су морали да промене име арене „Филип II Македонски”, а донета је одлука да арена носи име по Проеском — национална арена „Тоше Проески”.
Тоше Проески је цинцарскога порекла, а презиме његове породице је пре реформе гласило Проја. Једна од жеља Проескога је да врати његово право презиме које је присилно наметнуто у СФР Југославији (слично као Бошко Ђуровски).[6]
1999, 60,000
2000: 60,000
2002: 100,000
2004: 200,000
2005: 200,000
2006: 150,000
2007:200,000
2009: 350,000
2010: 350,000
2011: 350,000
Seamless Wikipedia browsing. On steroids.
Every time you click a link to Wikipedia, Wiktionary or Wikiquote in your browser's search results, it will show the modern Wikiwand interface.
Wikiwand extension is a five stars, simple, with minimum permission required to keep your browsing private, safe and transparent.
