Фруктоза
From Wikipedia, the free encyclopedia
Фруктоза је угљени хидрат.[8] Спада у групу кетозних моносахарида. Позната је под називом и воћни шећер. Слађа је од сахарозе односно од белог шећера која је најкоришћенија у корекцији укуса у индустрији, али и домаћинствима. Има енергетску вредност, па не би требало да га користе гојазне особе, а захтева знатно мању количину инсулина од количине која је потребна за разградњу сахарозе (шећер који се користи у домаћинству), па се често препоручује особама које су оболеле од дијабетеса.[9] Особама које болују од дијабетеса се препоручује и коришћење и других заслађивача који не захтевају инсулин као што су сорбитол, манитол, ксилитол и аспартам.
| |||
Хејвортова пројекција β--фруктофуранозе | |||
Модел кугле и штаба -фруктозе | |||
Називи | |||
---|---|---|---|
назив
()-1,3,4,5,6-Пентахидроксиксихексан-2-он | |||
Други називи | |||
Идентификација | |||
| |||
3Д модел () |
|||
| |||
100.000.303 | |||
број | 200-333-3 | ||
KEGG[3] |
| ||
UNII | |||
Својства | |||
6126 | |||
Моларна маса | 180,16 g·mol−1 | ||
Густина | |||
Тачка топљења | 103 °C (217 °F; 376 K) | ||
~4000 g/L (25 °C) | |||
Магнетна сусцептибилност | −102.60×10−6 cm³/mol | ||
Термохемија | |||
Стд енталпија сагоревања (298) |
675,6 kcal/mol (2.827 kJ/mol)[6] (Већа грејна вредност) | ||
Фармакологија | |||
V06DC02 (WHO) | |||
Опасности | |||
Смртоносна доза или концентрација (): | |||
50 (средња доза) |
15000 mg/kg (интравенозно, зец)[7] | ||
Уколико није другачије напоменуто, подаци се односе на стандардно стање материјала (на 25°C [77°F], 100 kPa). | |||
Y верификуј (шта је YН ?) | |||
Референце инфокутије | |||
Фруктоза је у биљкама обично везана за глукозу у виду дисахарида сахарозе. То је један од три дијететска моносахарида, заједно са глукозом и галактозом, који се апсорбују директно у крв током варења. Фруктозу је открио француски хемичар Oгaстин-Пјер Дубрaфo 1847. године.[10][11] Назив „фруктоза“ сковао је 1857. године енглески хемичар [William Allen Miller[|Вилијам Ален Милер]].[12] Чиста, сува фруктоза је слатка, бела, кристална чврста супстанца без мириса и највише је растворљива у води од свих шећера.[13] Фруктоза се налази у меду, воћу дрвећа и винове лозе, цвећу, бобицама и већини коренског поврћа.
Комерцијално, фруктоза се добија од шећерне трске, шећерне репе и кукуруза. Кукурузни сируп са високим садржајем фруктозе је смеша глукозе и фруктозе у облику моносахарида. Сахароза је једињење са једним молекулом глукозе ковалентно повезаним са једним молекулом фруктозе. Сви облици фруктозе, укључујући воће и сокове, обично се додају јелима и пићима због побољшања укуса, као и ради давања смеђе боје неким типовима хране, попут пекарских производа. Годишње се произведе око 240.000 тона кристалне фруктозе.[14]
Прекомерна конзумација фруктозе (посебно из шећером заслађених напитака) може допринети инсулинској резистенцији, гојазности, повишеном холестеролу и триглицеридима, што доводи до метаболичког синдрома.[15] Европска агенција за безбедност хране изјавила је да фруктоза може бити пожељнија од сахарозе и глукозе у шећерно заслађеној храни и пићима због нижег ефекта на ниво шећера у крви након оброка, уз напомену о потенцијалним недостацима јер „висок унос фруктозе може довести до метаболичких компликација као што су дислипидемија, инсулинска резистенција и повећана висцерална адипозност“.[16] Научно-саветодавни одбор за исхрану Уједињеног Краљевства оспорио је тврдње да фруктоза изазива метаболичке поремећаје 2015. године, наводећи да „нема довољно доказа који показују да унос фруктозе, у нивоима који се конзумирају у уобичајеној исхрани у Великој Британији, доводи до неповољних здравствених резултата независно од било каквих ефеката повезаних са њеним присуством као компонента укупних и слободних шећера“.[17]