Велики амерички роман

Велики амерички роман (понекад скраћено ГАН/GAN) јесте канонски роман за који се сматра да отелотворује суштину Америке и који се на неки начин бави питањем америчког националног карактера.

Чича Томина колиба (1852) Харијет Бичер Стоу се обично наводи као велики амерички роман — де Форест га је видео као најближи могући роман великом америчком роману.

Термин је креирао Џон Вилијам де Форест у есеју из 1868. Иако је де Форест поменуо Чича Томину колбу (1852) Харијет Бичер Стоу као могућег кандидата. Приметио је да велики амерички роман највероватније још није написан. Писац Хенри Џејмс употребио је скраћени израз, ГАН, 1880.

Практично, многи интелектуалци користе овај термин да означе мали број књига које су историјски биле чвориште дискусија и које су оствариле велики успех, укључујући Мобија Дика (1851), Авантуре Хаклбери Фина (1884) и Великог Гетсбија (1925). Међутим, не постоји консензус о томе који роман, или романи, заслужују титулу великог америчког романа.

Идеја је еволуирала и наставила се у модерно доба, иако је амерички национални развој довео до тога да су је неки одбацили као више неприменљиву. Почетком 1900-их концепт великог америчког романа је сматран „изумрелим као додо“. Идеја је полако ревитализована од 1920-их па надаље. Клајд Брајон Дејвис и Филип Рот написали су романе о великом америчком роману.

Од настанка концепта низ романа је проглашен великим америчким романом, од Последњег Мохиканца (1826, до Невидљивог човека (1952). Писци и академици су коментарисали прагматику термина, различите типове великих америчких романа и однос концепта према раси и роду. Предложени су еквиваленти великом америчком роману, као што су велика америчка слика, серија и песма.

Историја

Док је књижевна фикција писана и објављивана у Британској Америци још у 17. веку. Тек се у 18. веку појавио посебан идентитет Сједињених Држава, када су се први пут појавила дела која се сматрају америчком књижевношћу. Идентитет САД као нације развијао се упоредо са развојем њене књижевности.^[1] Средином века, идеја да америчка књижевност превазилази европске књижевности почела је да настаје.^[2] Поједини аутори наводе да велики амерички роман није у потпуности постао концепт све до краја грађанског рата у Америци.^[3] Лоренс Бјуел је 1840. видео као почетак писања романа који ће се касније сматрати великим америчким романом.^[4]

Израз Велики амерички роман настао је у есеју из 1868. писца из периода Америчког грађанског рата Џона Вилијама де Фореста.^[5] Он је критиковао роман Последњи Мохиканац (1826) и коментарисао да не заслужује да се назива великим америчким романом. Изразио је своје дивљење ка делима Вашингтона Ирвинга и Натанијела Хоторна, али и тврдио да нису достојни титуле ГАН.^[6] На крају је закључио да велики амерички роман тек треба да буде написан.^[3] Године 1880, писац Хенри Џејмс је поједноставио термин са иницијализмом „ГАН“.^[7]

Развој

Термин је убрзо постао популаран, његова свеприсутност је сматрана клишеом и омаловажавана од стране књижевних критичара.^[8] Буел је навео да је концепт виђен као део веће националне, културне и политичке консолидације.^[5] Према Шрву, како је концепт растао, појавили су се критеријуми за велики амерички роман:

• Мора да обухвати целу нацију и да не буде превише заокупљено одређеним регионом
• Мора бити демократски по духу и форми.
• Аутор мора да је рођен у Сједињеним Државама или да је натурализовани грађанин који доживљава САД као своју државу.
• Права културна вредност дела не сме бити призната по објављивању^[3]

Навод Џорџа Нокса из 1969. у American Quarterly тврди да су на прелазу века многи критичари оклевали да се позивају на идеју великог америчког романа, због могућег исмевања.^[9] Ово се наставило до средине двадесетог века, када су академије почеле да одбацују велики амерички роман као „наивно аматерски сан из доба реализма“.^[5] Бернард Ф. Рогџерс је 1974. приметио да „ГАН“ заиста припада деветнаестом веку, а не двадесетом.^[2] Едит Вортон се 1927. пожалила да концепт великог америчког романа има уски поглед и да се „увек односи на мејнстрим, географски, друштвено и интелектуално“. Такође је сматрала да су тврдње о великом америчком роману изношене пречесто; некада иронично измишљајући велики амерички роман месеца.^[9] У то време, такође је постало повезано са мушким вредностима.^[10]

Упркос овом критичком занемаривању, многи писци су, према Максин Хонг Кингстон, желели да створе следећи велики амерички роман; Аптон Синклер и Синклер Луис су настојали да створе велики амерички роман са Џунглом (1906) и Бебит (1924).^[11] „Шаблони“ и „рецепти“ за велики амерички роман настали су у нади да ће помоћи писцима.^[3]

Седамдесетих година прошлог века дошло је до општег оживљавања концепта, при чему је Њујорк тајмс највише користио фразу, укупно 71 пут.^[12] Том Перин, у књизи American Literature in Transition, 1970–1980 из 2018. године, спекулише да је ово оживљавање било последица „значајних забринутости током деценије“.^[12]

У 21. веку, концепт је добио нови, проширенији облик; мимо, пре свега, бриге научника и ка популистичком ставу.^[13] Шрв је то назвао „метом за свет интернета опседнут списковима“; о његовој релевантности и остваривости се често расправља.^[3][14] Адам Кирш је 2013. године тврдио да „тешко да неко ових дана говори о великом америчком роману без ироније“. Иако је Кирш признао да књиге као што је Ротова Америчка пасторала (1997) указују на то да су писци и даље заинтересовани за стварање великог америчког романа.^[15] Коментаришући место великог америчког романа у 21. веку, Стивенс Шапиро је рекао да је „Можда ГАН тема за коју расте интересовање када је постојећи светски систем усред трансформације, док америчка величина на свим пољима брзо бледи“.^[4] Тони Тулатимут је одбацио концепт као „утешни романтични мит, који погрешно претпоставља да је заједничко значајнија од индивидуалног“.^[16]

Анализа

Расни и родни коментари

Према британском писцу Мартину Амису, имигранти или „неамериканци“ били су кључни у еволуцији великог америчког романа. Он је указао на чињеницу да су многи аутори великих америчких романа били странци или имигрантског порекла, попут Владимира Набокова. Према Луси Сколс, у чланку за Би-Би-Си онлајн, на еволуцију великог америчког романа у великој мери су утицали „разни таласи имиграције који су запљуснули америчку обалу.^[14][17]

Аника Баранти Клајн је изјавила у чланку за Book Riot да је „еклатантан проблем де Форестовог концепта његова неподношљива белина”.^[18] Ригоберто Гонзалес је приметио да „ГАН сматра велике животе тих људи које је америчка књижевност маргинализовала“.^[19] Кирш је тврдио да су кандидати за велики амерички роман често покушавали да „премосте расне поделе“.^[15] Неколико критичара и теоретичара је приметило да су 70-их Јевреји постали део ГАН. Перин је рекао да је то била деценија процвата за оно што је Хоберек назвао јеврејски ГАН. Соломон је 1972. био болестан од „лепих јеврејских синова који пишу ГАН“. Арон Латам је у чланку из 1971. године истакао Рота и Мејлера као Јевреје који су желели да напишу следеће ГЈН и ГАН.^[12]

Однос великог америчког романа према мушкости, поједини писци су видели као проблем. Гертруда Стајн се једном жалила да, као лезбијка и Јеврејка, неће моћи да напише велики амерички роман. Џојс Керол Оутс је на сличан начин сматрала да би „жена могла да напише такво дело, али онда то не би био ГАН“.^[10] Вијет Тан Нгујен је навео да је један од прећутаних аспеката великог америчког романа претпоставка да га могу написати само бели људи“.^[20] Лора Милер је написала, у чланку у Салону, да су „претпоставка и ратоборност оличене у овом идеалу одвратиле многе америчке списатељице“. Такође је приметила да су многи ликови у кандидатима за велики амерички роман мушкарци: „представа да би женска фигура могла да служи истој сврси подрива сам концепт великог америчког романа“.^[21]

Тумачења

Постоји неколико различитих тумачења онога што чини велики амерички роман. Неки кажу да осликава разнолику групу која се суочава са питањима која представљају „јавне догађаје или кризе које дефинишу епоху“.^[7] Џон Скалци је сматрао да роман мора да буде свеприсутан, значајан и да анализира Америку кроз морални контекст, да би роман био велики амерички роман.^[22] Де Форест је на сличан начин сматрао да велики амерички роман мора да ухвати „суштину“ Америке, а њен квалитет је небитан.^[23]

Писац А. М. Хоумс је рекао да специфична употреба велики не би требало да буде изјава о квалитету, већ пре, о експанзији; у овом контексту, сматрала је да је написала велики амерички роман са „Нека нам буде опроштено“ (2012).^[10] Норис је делио слична осећања, рекавши да "то све зависи од тога шта подразумевате под великим, шта мислите под америчком“. Мислио је да размишљања о томе шта се квалификује као „велико“ или „америчко“ показују патриотску несигурност.^[9]

Коментатори су наводили да је концепт искључиво америчке природе.^[23] Новинар Џон Волш понудио је националног равног у виду Рата и мира руског писца Лава Толстоја (1869); Бјуел је сматрао да је Аустралија једина земља која је поновила америчку потрагу за концептом.^[4][14] Сколс је рекао да се велики амерички роман одувек сматрао сродним европској књижевности^[14] Роџерс је сматрао да ГАН не мора да има америчке протагонисте или да се одвија у Америци и да не треба да подржава патриотизам или национализам.^[2]

Бјуел идентификује више типова великих америчких романа. Први је онај који је подложан мистицизму и издржава тест времена.^[24] Други је „романтика поделе“, која замишља националне расцепе у „облици породичне историје и/или хетеросексуалне љубавне везе“ — раса често игра улогу.^[3][24] Треће, онај који обухвата амерички сан и види како се његов протагонист издиже из мрака.^[12] Четврто, романи који се састоје од разноликог састава ликова „замишљених као друштвени микрокосмос или авангарде ” и који су смештени у догађаје и кризе који служе да „конституишу слику ’демократског’ обећања или нефункционисања”. Бјуел је такође рекао да спекулативна научна фантастика може бити основа за могући пети тип.^[4]

Спекулишући о де Форестовим намерама приликом осмишљавања идеје великог америчког романа и коментаришући њен развој, Шерил Стрејд је написала: Што се тиче недостатка консензуса, критичар А. О. Скот га је упоредио са Јетијем, чудовиштем из Лох Неса и Бигфутом, јер су многи људи — „[тврдили] да су то видели“.^[25]

Еквиваленати у другим медијима

Ноћне птице Едварда Хопера (1942) је цитирала Кели Гровијер као слику која ће вероватно бити укључена у ужи списак потенцијалних кандидата за „Велику америчку слику“^[26]

Предложени су еквиваленти великом америчком роману у другим медијима. На пример:

„Велика америчка слика“^[26]

• Америчка готика (1930) ― Грант Вуд
• Кравља лобања: црвена, бела и плава (1930) ― Џорџија О’Киф^[27]
• Ноћне птице (1942) ― Едвард Хопер

„Велика америчка серија“

• Породица Сопрано (1999–2007) ― Дејвид Чејс^[28]
• Људи са Менхетена (2007–2015) ― Метју Вајнер

„Велики амерички филм“^[29]

• Прохујало са вихором (1939) ― Виктор Флеминг
• Чаробњак из Оза (1939) ― Виктор Флеминг

„Велика америчка песма“^[30]

• Гетисбуршка адреса (1863) ― Абрахам Линколн

Де Форест је тврдио да се „Велика америчка песма“ може створити тек након што су Сједињене Државе искусиле стотине година демократије; међутим, веровао је да бивелики амерички роман могао бити написан много раније.^[7] Џес Зафарис је сугерисао да Марвелови стрипови Џека Кирбија и Стена Лија одговарају термину.^[6]

Значајни кандидати

Table containing possible Great American Novels

Година	Насловница	Роман	Портрет	Аутор	Реф.
1826		Последњи Мохиканац		Џејмс Фенимор Купер	[31][32]
1850		Скерлетно слово		Натанијел Хоторн	[33][34]
1851		Моби Диk		Херман Мелвил	[5][15]
1852		Чича Томина колиба		Харијет Бичер Стоу	[35]
1884		Авантуре Хаклбери Фина		Марк Твен	[17][36][37]
1895		Црвени знак храбрости		Стивен Крејн	[38]
1899		McTeague		Френк Норис	[39]
1925		Велики Гетсби		Ф. Скот Фицџералд	[40][41][42]
1925		Мушкарци више воле плавуше		Анита Лос	[43][44]
1936		Авесаломе, Авесаломе!		Вилијам Фокнер	[15][45]
1939		Плодови гнева		Џон Стајнбек	[46][47]
1951		Ловац у житу		Џером Дејвид Селинџер	[48][49]
1952		Невидљиви човек		Ралф Елисон	[50][51]
1953		Доживљаји Огија Марча		Сол Белоу	[14]
1955		Лолита		Владимир Набоков	[17]
1960		Убити птицу ругалицу		Харпер Ли	[22][52]
1973		Дуга гравитације		Томас Пинчон	[53][54][55]
1985		Крвави меридијан или Вечерње црвенило на запад		Кормак Макарти	[56][57]
1987		Вољена		Тони Морисон	[25][58]
1991		Амерички психо		Брет Истон Елис	[59][60]
1996		Бескрајна лакрдија		Дејвид Фостер Волас	[61][62]
1997		Подземље		Дон Делило	[14][63][64]
2010		Слобода		Џонатан Францен	[14][65]
2012		Телеграфска авенија		Мајкл Шејбон	[66][67]