Владимир Набоков
руско-амерички књижевник From Wikipedia, the free encyclopedia
Remove ads
Владимир Владимирович Набоков (рус. ,[1][2][3][4][5] Санкт Петербург, 22. април 1899 — Монтре, 2. јул 1977) био је руско-амерички књижевник.[6]
Емигрирао је у Берлин 1919. где је, након студија у Енглеској, деловао као књижевник, спортски инструктор, преводилац и новинар. У САД одлази 1940, где живи пишући на енглеском језику. Под утицајем класичне руске и модерне европске књижевности пише романе у којима уз обиље фантазије и хумора супротставља традиционални и модерни систем вредности.
Набоковљева Лолита (1955) заузела је четврто место на листи 100 најбољих романа модерне библиотеке у 2007. години;[7] Дело Бледа ватра (1962) заузела је 53. место на истој листи; а његови мемоари, Говори, сећање (1951), стављени су на осмо место на листи највећих нефикционих дела 20. века, издавача Рандом Хаус.[8] Он је био седмоструки финалиста Националне награде за белетристику.
Remove ads
Биографија
 |
Набоков је рођен 10. априла 1899. године у Санкт Петербургу. Одрастао је у једној од најбогатијих аристократских породица у царској Русији, где је добио изузетно кућно образовање. Од раног детињства је путовао и учио језике. Године 1910. уписује Тењишчевску велику школу, једну од најцењенијих школских установа у Петербургу. Истовремено се бави шахом, спортом, ентомологијом. Са седамнаест година објављује прву збирку песама, 1916. године. Након Октобарске револуције, породица Набоков се склонила на Крим, да би 1919. заувек напустили Русију. Живели су две године у Великој Британији, где је Владимир Набоков наставио школовање, изучавање романских и словенских језика на Тринити колеџу у Кембриџу. Од 1922. до 1937. године живео је у Берлину у врло неизвесним материјалним условима, издржавајући се давањем часова, састављањем шаховских комбинација за новине, а понекад је глумио и у филмовима. Оженио се Вером Слоним и родио им се син, али је опет био присиљен да бежи. Напушта Хитлерову Немачку и живи са породицом у Паризу до 1940. године када напушта Европу и одлази у Сједињене Америчке Државе.
Живот у САД
Након доласка у Сједињене Америчке Државе, захваљујући великој помоћи руског композитора Рахмањинова, Набоков са породицом прво живи у Бостону, постаје предавач најпре на Велсли колеџу, а касније и на Корнелу. Ни долазак у Америку, ни стална потрага за изгубљеним домом нису утицале на љубав коју је Владимир открио као дечак на породичном сеоском имању у царској Русији, а то је љубав и интересовање за лептире које је наставио да лови и изучава. Колекција од 4324 лептира која му је припадала налази се у Музеју упоредне зоологије [] на Универзитету Харвард, где је дуго радио као кустос лепидоптера. У знак поштовања за ту његову склоност и текстове које је написао о лептирима и који имају научну вредност, род лептира [] носи његово име. Његов верни животни пратилац, упркос брачним кризама, била је његова супруга, Вера Слоним Набоков, која га је несебично подстицала и помагала у свему што је радио. Многи сматрају да је пресудно утицала и на његову литературу, јер је био склон малодушности и одустајању.
Болест и смрт
Набоков умире 2. јула 1977. године од вирусне инфекције плућа, изазване прекомерним пушењем.
Remove ads
Књижевни рад
.jpg)
Једина званично објављена књига у Русији за живота Владимира Набокова је збирка Песме (68 песама). У Берлину ће 1922. године објавити прво приче, а затим уз помоћ руске емиграције и свој први роман Маша (1926). Док је боравио у Берлину Владимир Набоков је написао осам романа на руском језику: Човек из СССР, Краљ, краљица, пуб, Лужинова одбрана, Повратак Чорба, Камера обскура, Подвиг, Очајање, Позив на погубљење, Дар, Стварни живот Себастијана Најта… Касније ће своје романе, заједно са сином, Дмитром Набоковим превести на енглески. Први роман који је Набоков написао на енглеском је У знаку незаконито рођених који је тематски врло близак роману Позив на погубљење јер у њему се на гротескан начин бави механизмима насиља у тоталитарним полицијским државама.
Још одмалена Набоков је знао енглески језик, говорио је да га је научио пре руског, те је тако превео на руски Алису у земљи чуда, а затим на енглески Пушкиновог Јевгенија Оњегина, Љермонтовљевог Јунака нашег доба и др. Његова прва књига која се појавила на енглеском био је роман Стварни живот Себастијана Најта, али планетарну славу и интересовање овом писцу донеће Лолита. Овај роман прво је објављен у Европи, тачније 1955. у Паризу, 1958. у Америци. Прича о љубави између зрелог мушкарца и дванаестогодишње девојчице представљала је кршење табуа чак и у књижевним круговима, и због провокативности роман је означен између осталог и као порнографски. Идеја за роман Лолита зачета је још у Паризу 1940. године, Владимир Набоков је написао на руском, чак прочитао групи пријатеља “једне замрачене ратне ноћи“, да би након пресељења у Америку уништио ту верзију Лолите и написао је поново. Провокативна прича донела је аутору мноштво различитих неприлика, почев од одбијања америчких издавача да објаве роман, па до оптужби за плагијат које су настављене и након ауторове смрти. Требало је да прође неко време па да у први план избију уметничке вредности овог романа и сложена слика душевних стања кроз које пролази главни јунак. Стенли Кјубрик је откупио права и по сценарију Владимира Набокова, који је прилично изменио, снимио 1962. године Лолиту, касније, 1997. године и Андријан Лајн је по овом роману снимио филм. Поред Лолите екранизована су и следећа дела Владимира Набокова: Смех у тами, Краљ, краљица, пуб, Разочарење, Машењка, Госпођица О., Одбрана…
Remove ads
Дела
Референце
Литература
Додатна литература
Спољашње везе
Wikiwand - on
Seamless Wikipedia browsing. On steroids.
Remove ads