Вођеница
насељено мјесто у Босни и Херцеговини, у општини Босански Петровац From Wikipedia, the free encyclopedia
Remove ads
Вођеница је насељено мјесто у Босни и Херцеговини, у општини Босански Петровац, које административно припада Федерацији Босне и Херцеговине. Према прелиминарним подацима пописа становништва 2013. године, у насељу је живјело 184 становника, од чега су апсолутна већина били Срби.
Remove ads
Географија
Вођеница се налази на планини Грмеч, у близини врха Жељезник, на путу Босански Петровац - Босанска Крупа. Земљиште је јако каменито, па вода често понире, о чему свједочи и Вођенички поток који понире на многим мјестима на свом путу од извора до ушћа.
Вођеница се дијели на два дијела:[1]
- Доњу Вођеницу;
- Горњу Вођеницу.
Историја
Турски период
Вођеница се први пут помиње у турским изворима 1574. као нахија Воденица.[2]
Етнограф Петар Рађеновић у свом дјелу "Бјелајско поље и Бравско" (1923), наводи да је у Вођеници 1803. било девет српских и седам беговских кућа.[1] Бегови су били настањени у Горњој Вођеници и држали су највећи дио земље.[1] У то вријеме српске породице настањене у Вођеници су биле: Јокићи, Латковићи, Ступари, Ћургузи, Керкези, Тешићи, Јеличићи, Драгићи и Попадићи.[1] Српске породице су биле у феудалном положају у односу на бегове, и читава Вођеница је била у феудалном поседу Куленовића и Ибрахимпашића.[3]
Рађеновић наводи да је број српских кућа 1860. порастао на 17, а да је до највећег пораста броја српских породица дошло након Устанка у Босанској Крајини (1875-1878), када се у Вођеницу насељава велики број српских породица из Лике.[1]
Према Рађеновићу, седам година прије Устанка у Босанској Крајини, бегови из Горње Вођенице су саградили џамију, и наводи да су 1923. још увијек биле видљиве њене рушевине.[1] Свештеник Коста Ковачевић, 1887. у часопису "Дабро-босански источник" наводи да су беговске куће спаљене у устанку, и да су се бегови преселили у Босански Петровац и Кулен Вакуф.[4]
Аустроугарски период
Феудалне привилегије су сачуване и након анексије Босне и Херцеговине од стране Аустроугарске, и феудална земљопосједничка класа остаје битан ослонац аустроугарске власти у Босни и Херцеговини.[3]
Према аустроугарским пописима, у Вођеници није било слободних сељака, и сви сељаци су били у кметском односу према беговима.[5]
Прва школа у Вођеници саграђена је 1879-1880. донацијом британске добротворке Паулине Ирби.[6] Међутим локално становништво је школу убрзо почело да употребљава као импровизовану цркву.[6]
Црква у Вођеници је саграђена у периоду 1912-1913. прилозима становника Вођенице, Скакавца и Брестовца, а по пројекту градитеља Милоша Миладиновића.[6]
Вођеница је приликом пописа становништва 1910. била сједиште истоимене Општине Вођеница, која је према попису имала 1453 становника (689 мушкараца и 764 жене).[5]
Краљевина Југославија
Успостављањем Краљевине СХС, спроводи се аграрна реформа и елиминишу се дотадашњи беговски феудални посједи у Вођеници.[3]
Вођеница је била средише истоимене општине све до 1938. када је указом спојена са општином Босански Петровац, и названа "Општина босанско-петровачка".[7]
Други свјетски рат
Након окупације Краљевине Југославије од стране Сила осовине, Вођеница се нашла у саставу НДХ.
У Вођеници, 27. јула 1941. долази до оснивања Вођеничке чете која је била састављена од бораца из Вођенице, Суваје, Скакавца и Брестовца.[8]
Једна од првих акција коју је Вођеничка чета извршила, био је напад на усташки камион који је превозио заробљене цивиле из Крњеуше за Босански Петровац, када је ослобођено шест талаца.[9] Вођеничка чета је учествовала и у нападу на Крњеушу, која се до тада налазила под контролом усташа, а приликом напада је коришћена и хаубица коју су претходно устаници заробили у Врточу.[10]
Први командант Вођеничке чете је био Здравко Челар, све до почетка 1942. када је био унапријеђен у команданта новооснованог Пролетерског батаљона Босанске крајине.[8] Челара замјењује Марко Јокић, и чета наставља да самостално дјелује у петровачком крају све до љета 1942. када је интегрисана у састав Треће крајишке пролетерске ударне бригаде.[8]
Марко Јокић је погинуо 25. маја 1944. у борби са њемачким падобранцима код Дрвара и након рата је проглашен за народног хероја.[11] Здравко Челар је такође проглашен за народног хероја, и по њему је названо Челарево, мјесто у Војводини које су након 1945. населили колонисти из Босанске Крајине.[12]
Црква у Вођеници саграђена 1913. бива запаљена 2. августа 1941. од стране усташа.[6]
Социјалистички период
Током 1950-их, поред школе у Вођеници бива подигнут споменик посвећен страдалим борцима Народноослободилачке војска Југославије са подручја Мјесне заједнице Вођеница (из Вођенице и Брестовца).[8] Током седамдесетих недалеко од старог споменика подигнут је бетонски споменик у бруталистичком стилу погинулим борцима и жртвама фашистичког терора са подручја бивше Општине Вођеница (из Вођенице, Брестовца, Суваје и Скакавца, са засеоком Марјановића До, који је био посебно означен на споменику).[8][13]
Висина споменика је 6 метара, а са спољне стране су се налазиле мермерне плоче са именима палих бораца НОВЈ, док су са унутрашње стране биле плоче са именима убијених цивила.[8][13] Једино је сачуван дио плоче са именима убијених цивила из Суваје.[8]
Рат у Босни и Херцеговини
Током рата у Босни и Херцеговини (1992—1995), Вођеница се налазила у саставу тадашње територије Републике Српске. Током септембра 1995. године у здруженој операцији хрватских и бошњачких снага под називом Маестрал, Босански Петровац долази под контролу 5. корпуса Армије РБиХ, и Вођеница коју је прије тога напустило локално српско становништво бива спаљена и опљачкана.[14][15]
Црква у Вођеници, чија је обнова започета 1991. поново је била спаљена 1995.[6] Тужилаштво БиХ за спаљивање цркве сумњичи генерала Атифа Дудаковића.[16]
Споменици палим партизанским борцима су такође оштјећени, са бруталистичког споменика су уклоњене мермерне табле са именима палих бораца, а плоча са именима убијених цивила из Суваје је разбијена.[8]
Након рата 2002. у дворишту запаљене старе школе, недалеко од цркве пронађена је гробница са посмртним остацима четири мјештана Вођенице.[17] За њихово убиство сумњиче се припадници 2. батаљона Петог корпуса Армије РБиХ.[16]
Прије тога 1999. пронађени су посмртни остаци старца Јове Ступара (1922—1995), и посмртни остаци једне неидентификоване особе, пронађени 2000. године на сеоском гробљу у Горњој Вођеници.[18][19]
Remove ads
Знаменитости
- Црква Успења Пресвете Богородице у Вођеници
- Споменик становницима Вођенице који су страдали током рата у БиХ
- Споменик у Вођеници, споменик посвећен палим партизанским борцима.[8]
Становништво
| Националност[20] | 2013. | 1991. | 1981. | 1971. | 1961. | 1910.[21] |
| Срби | 178 | 509 | 651 | 882 | 969 | 1453 (као општина) |
| Хрвати | 3 | 1 | 2 | 1 | 7 | 8 |
| Муслимани | 4 | |||||
| Југословени | 6 | 7 | ||||
| остали и непознато | 3 | 46 | 3 | 1 | 5 | |
| Укупно | 184 | 562 | 663 | 884 | 981 | 1465 |
Remove ads
Знамените личности
- Хризостом Јевић, митрополит дабробосански Српске православне цркве.[22]
- Марко Јокић, командант Дрварско-петровачког партизанског одреда и народни херој Југославије.[8]
- Душан Керкез, српски фудбалер и фудбалски тренер, отац из Вођенице.
- Горан Радаковић, српски глумац, отац из Вођенице.
- Марко Ступар, српски сликар.
- Љубиша Ћургус (Ћургуз), генерал ЈНА, учесник Народноослободилачке борбе и носилац Партизанске споменице, рођен у Рисовцу (отац из Вођенице).
Remove ads
Галерија слика
Сеоско имање у Вођеници
Референце
Спољашње везе
Wikiwand - on
Seamless Wikipedia browsing. On steroids.
Remove ads