Војислав Кецмановић

Војислав Кецмановић Ђедо (Читлук код Приједора, 1881 — Сарајево, 26. децембар 1961) био је лекар, учесник Балканских ратова и Народноослободилачке борбе и председник Земаљског антифашистичког вијећа народног ослобођења Босне и Херцеговине (ЗАВНОБиХ).

војислав кецмановић
Војислав Кецмановић (рад Бранка Радуловића, 1909-11)
Датум рођења	1881.
Место рођења	Читлук код Приједора, Аустроугарска
Датум смрти	26. децембар 1961.(1961-12-26) (79/80 год.)
Место смрти	Сарајево, НР БиХ, ФНР Југолавија
Професија	лекар
Члан КПЈ од	1943.
Учешће у ратовима	Балкански ратови Народноослободилачка борба
Председник Предеседништва Народне скупштине БиХ
Период	26. април 1945 — новембар 1946.
Претходник	функција установљена
Наследник	Ђуро Пуцар

Биографија

Рођен је 1881. године у Читлуку код Приједора. Отац му је био свештеник. Као ђак, Војислав се образовао код народног трибуна, хуманиста и социјалиста Васе Пелагића.^[1] Гимназију је похађао у Сарајеву, Рељеву и Сремским Карловцима. Студирао је медицину од 1905. до 1911. године у Прагу где је и дипломирао. У Прагу се упознао са револуционарним политичким идејама Томаша Масарика и остао им привржен током читавог живота. Као лекар радио је у Тузли, одакле је за време Балканског рата прешао у Србију и учествовао у њему као добровољац.

После рата вратио се у Тузлу, а затим живео у Сарајеву, где се укључио у револуционарни раднички покрет. Током учешћа у Првом светском рату, због свог бунта против Аустро-Угарске био је осуђен неко време на робију. У бањалучком велеиздајничком процесу осуђен је на пет година робије, коју је издржавао у Бањој Луци и Зеници.^[1]

Године 1918. преселио се с породицом у Семберију и био лекар у Бијељини. Био је председник културно-просветног друштва, један од оснивача читаонице „Филип Вишњић「 и истакнути културни радник у граду. На иницијативу КПЈ, 1938. године појавио се на изборима као кандидат Самосталне демократске странке.^[1]

Одмах од почетка оружаног устанка 1941. године, прихватио је платформу КПЈ о народноослободилачкој борби и активно подржавао НОП.

Укључивши се у Народноослободилачку борбу, пребацио се јуна 1943. године на ослобођену територију. Исте године био је изабран за члана Антифашистичког већа народног ослобођења Југославије и за председника Земаљског антифашистичког вијећа народног ослобођења Босне и Херцеговине на Првом заседању у Мркоњић Граду 25. новембра.

Од 26. априла 1945. до новембра 1946. године био је председник Предесдништва Народне скупштине Босне и Херцеговине.

Умро је 26. децембра 1961. у Сарајеву, где је и сахрањен на Партизанском гробљу.^[2][3]

Сарајевско „Ослобођење」 издало је његову књигу 「Забиљешке из ратних дана」 1980. године.^[1]

Његов брат био је Душан Кецмановић (1876—1942) православни свештеник и политичар.

Галерија

• 
  На народном збору
• 
  Споменик у Бијељини