Дијецеза Исток

Дијецеза Исток или дијецеза Оријент (лат. , грч. ), је била дијацеза позног Римског царства, укључуивала је покрајине на из западног дела Блиског истока, између Средоземног мора и Месопотамије. Током касне антике, то је била један од главних комерцијалних, пољопривредних, верским и интелектуалним области царства, а њен стратешки положај окренут према Сасанидиском царству и немирна пустињска су племена јој дали изузетан војни значај.^[1]

Дијецеза Исток
314.—636.
Дијецеза Истока око 400. Године нове ере
Главни град	Антиохија
Регија	Мала Азија, Блиски исток, Северна Африка
Земља	Римско царство, Византијско царство
Догађаји
Статус	Бивша покрајина
Историја
• Успостављено	314.
• Укинуто	636.

Њен главни град је био у Антиохија, а њен гувернер имао је посебан назив комес Оријентис ("Управитељ Истока", ачин вир спектабилис и каснији вир Глориосус) уместо обичног "Викариус".Дијецеза је основана након реформи Диоклецијана (р. 284-305), и била је подређена преторијанском префектуре на истоку.^[1][2]

Дијецеза је укључени првобитно укључивала све блискоисточне покрајине Царства: Исаврија, Киликија, Кипар, Еуфратенсис, Месопотамија, Осроена, Сирија Коела, Феникија, Палестина Прима, Палестина Секунда, Арабија, и египатске провинције Аегиптус, Аугустамника, Тебаис, Либија Супериор и Либија Инфериор, које су груписане у одвојене Дијецезе Египта под Валенсом (р. 364-378).^[1] Током 4. века, неколико покрајине је подељено, што је резултирало појавом нових провинција Киликија I и II Киликија, Сирија I и Сирије II Салутарис, Феникије I и II Феникије Либаненсис (источно од планине Либана), Палестине I, Палестине II и Палаестине Салутарис (или Палаестина III). Последњи стварање нових покрајина било је у време владавине Јустинијана I (Р. 527-565), када је Теодорида, регион око Лаодикије, одвоји од Сирије I. Отприлике у исто време, Кипар је подељен и постало део нове супер-покрајине, у квестура Екеркитус.^[2]

Године 535, у оквиру својих административних реформи, Јустинијан I је укинуо Дијецезе, а комес Орјетнис постао је провинцијски гувернер Сирије I, задржавајући свој претходни чин вир спектабилис и његове приходе.^[3]

Цело подручје некадашње дијецезе дошао под Сасанидко-персијском окупацију током 610-тих и 620-тих година, током византијско-сасанидског рата 602-628. Убрзо након византијске победе у рату и опоравака региона, она је поново изгубиљена, овај пут трајно, у муслиманским освајањима: од 640-тих година, Киликија је формирала границу између Византије и новог арапског килафата, а Кипар је постао спорна територија. Од старих провинција Дијецезе Истока, само Исаврија и два дела Киликије остала су под византијском влашћу, груписани под новом Темом Анатоликом.^[2]

Листа Комеса Оријента

• Lollianus Mavortius (330–336)
• Felicianus (335–?)
• Nebridius (354–358)
• Domitius Modestus (358–362)
• Iulianus (362–363)
• Aradius Rufinus (363–364)
• Eutolmius Tatianus (c. 370)
• Tuscianus (381)
• Flavius Eparchius Philagrius (c. 382)
• Proculus (383–384)
• Icarius (c. 384)
• Irenaeus (431–435)
• Ephraim of Amida (c. 522–c. 525)
• Asterius (587–588)
• Bacchus (588–589)
• Bonosus (c. 609–610)

Галерија

• 
  Мапа римског царства са дијецезом коју је створио Диоклецијан.