Дубровачки србокатолички покрет

Дубровачки србокатолички покрет је био културни и политички покрет Дубровчана који су се, иако су били католици, изјашњавали као Срби, док је Дубровник у 19. и почетком 20. вијека био дио Краљевине Далмације под хабзбуршком влашћу. У почетку су покрет предводили интелектуалци који су заступали снажна просрпска осјећања, а покрет је имао двије истакнуте особине: рана пансловенска етапа под Матијом Баном и Медом Пуцићем која је одговарала Илирском покрету и каснија, више српска националистичка етапа која је дјеловала од 1880-их до 1908, укључујући велики број дубровачких интелектуалаца тога времена.

Споменик српском католику Балтазару Богишићу у Цавтату

Позадина

Главни чланак: Дубровачка република

Дубровник су у 7. вијеку основале избјеглице из Епидаура, римског града који се налазио око 15 км јужно, када га уништили Словени и Авари. Током првих вијекова постојања, град је био под византијском влашћу.^[1] Био је један од далматинских градова-држава. У 12. и 13. вијеку, Дубровник је прерастао у олигархијску републику, а био је од велике користи као трговачко упориште за српску државу у успону.^[2] Након крсташких похода, Дубровник је пао под млетачку врховну власт (1205—1358). Задарским миром 1358, Дубровник је постигао релативну независност као вазал Угарске. Од 14. вијека до 1808, Дубровник је био слободна држава, иако је био трибутар Османског царства од 1382. до 1804. и плаћао годишњи данак султану.^[3] Војска Француског царства је 27. маја 1806. окупирала неутрални Дубровник. Маршал Огист Мармон прогласио укидање Дубровачке републике, а њена територија је придружена наполеонској Краљевини Италији, француској клијентској држави. На Бечком конгресу, град Дубровник и територија бивше републике постале су дио Краљевине Далмације, крунске земље Аустријског царства и касније Аустроугарске монархије, чији ће бити дио све до 1918. године.

Већина извора из касног средњег вијека и раног савременог доба једноставно назива словенске становника Дубровника генерички „Словенима”, а њихов језик „словенским”.^[4] Првобитно, латински језик се користио у званичним документима Републике. Италијански је ушао у употребу 1420-их. Оба језика су кориштен у званичним препискама Републике. Да би се супротставили демографским промјенама усљед повећаног досељавања Словена са Балкана, старосједелачко романског становништво Дубровника, које је чинило олигархијску власт Републике, покушало је да забрани употреби било ког словенског језика у званичним засједањима. Док је Дубровник био дио наполеонске Италије, италијански је и даље био у званичној употреби. Словенски се обично говорио међу нижим класама, а италијански међу вишим. Дубровчани су углавном били двојезични, говорећи словенски у свакодневним пословима, а италијански у званичним приликама или мијешајући оба. Такође, постојали су дубровачки аутори морлакизма, првенствено дио италијанског и млетачког књижевног покрета.^[5]

Хрватски назив за језик ријетко се среће код старих Дубровчана, али се ипак може наћи. Налази се, на примјер, у писму Мавра Ветрановића упућеном Петру Хекторовићу 1539, писму Николе Наљешковића Ивану Видалију Корчуланском 1564. и Хортензију Бертучевићу Хварском. Хрвати су износили тврдње да је дубровачко подручје, укључујући и јужне крајеве, првобитно било чакавско. Срби су доказе српства Дубровника видели у употреби ћирилице. Биограф Иве Војновића, Мирко Жежељ наводи да Иво није знао да пише ћирилицом. Иво Банац наводи да је Анђело Маслач, учени доминиканац и учитељ Матије Бана, „словио као једини Дубровчанин тог времена који је знао ћирилицу”.^[6] Стјепо Обад наводи да је средином 19. века само парох Иво Зафрон знао ћирилицу у Цавтату.^[7][8]

Прије 19. вијека, тешко је утврдити тачан број становника Дубровника који су се изјаснили као Срби. С повећаним наглашавањем етничке разлике у 19. вијеку, све је више помињања Срба и Хрвата као посебних народа Дубровника. Дубровачка република је наметнула католицизам као државну религију, прије него што је Република укинута 1808. године.^[9] Еписко далматински Јосиф именовао је Ђорђа Николајевића 1833, за првог православног пароха дубровачког.^[10] Православље је изједначено са католицизмом тек 1848, до када је у граду било стотине православних досељеника из Херцеговине, који су задржали своју приврженост православној вјери.^[9]

Рани 19. вијек

У 19. вијеку, политика Дубровника почела је да обухвата питање припадности града — појавом романтичког национализма, попут Илирског покрета и настанком Краљевине Србије, као и отпором укључењу града у састав Краљевине Далмације. Град, иако католички, имао је вјековне историјске везе са својим углавном православним залеђем, које су истицале и кроз пропаганду савремене Србије, као и кроз бројне контакте градске интелигенције са Србијом и Црном Гором.^[11]

Културни и политички покрет Срба у Дубровнику настао је отприлике у то вријеме, нарочито Николајевићевим чланком из 1838. у новинама Српско-далматински магазин (које је издавао Божидар Петрановић у Задру), у којем је цјелокупан дубровачки књижевни корпус навео као дио српске књижевности.^[12]

Медо Пуцић, писац из старо католичке племићке породице, упознао је 1841. панслависте Јана Колара и Павла Јозефа Шафарика и почео да се залаже за српску националну ствар.^[13] Пуцић је био прва особа која се јавно изјаснила као Србин, док је истовремено вјеровала да је хрватски назив за језик којим је говорио само синоним за српски назив, па је заправо био присталица словинства, панславистичког погледа на јужнословенске народе. ^[11] Књижевни часопис Словинац, који су Пуцић и други основали 1878, одражавао је такве ставове.^[14]

Матија Бан, још један католик из Дубровника, био је под утицајем панслависта и романтичких националиста Михаља Чајковског и Франтишека Заха у Инстанбулу, толико да се преселио у Београд 1844. покушавајући да промовише идеју ширења српског родољубља изван Срба православаца и граница Кнежевине Србије.^[15] У Србији је Банова група ентузијаста сарађивала са српски министром унутрашњих послова Илијом Гарашанином, аутором Начертанија, како би ушла у више током српског политичког живота.^[15] Међутим, нису наишли на једногласно прихватање, Јован Стерија Поповић и други, уз помоћ Православне цркве, протествовали су против њихових идеја, а самим тим и против идеје Вука Стефановића Караџића да се српски језик и народност протежу изван православља.^[16] У дјелу „Срби сви и свуда” тврди да су сви штокавци Срби, сви кајкавци Словенци, а само чакавци Хрвати.^[6]

Српско гимнастичарско друштво „Душан Силни” са др Матом Грацићем у центру, Дубровник, 1910. године.

Током револуција од 1848. до 1849. у Аустрији, српска влада је била укључена на страних Јужних Словена у Српској Војводини, а у исто вријеме Матија Бан је путовао у хрватске земље и заговарао како пансловенске, тако и просрпске идеје, тврдећи да Краљевине Далмација треба да се уједини са Краљевином Хрватском и Славонијом, али такође описао језик Дубровника као српски.^[17] До 1850, револуцио је окончана и Бан, посебно зато што је стекао српско држављанство 1844, постао је сумњичав аустријској полицији у Дубровнику, која је почела да га прати.^[18] Истовремено, позван је у Београд гдје је Гарашанин обуставио све његове операције и наредио му да се тајно врати у Београд.^[18] Оклијевао је, али су кнез Александар и други убиједили да се повинује. Ипак, оставио је породицу у Дубровнику и објавио још два број часописа Дубровник у издавачкој кући Људевита Гаја у Загребу 1851. и 1852. године.^[18]

Крај 19. и почетак 20. вијека

Политичка стварност Дубровника у другој половини 19. вијека била је прилично суманута, историјски град је сведен на безначајну периферију Аустроугарске монархије, што је имало значајан утицај на мјесну политику и појаву србокатоличког покрета.^[19]

Три деценије након Бана и Пуцића, током 1880-их, значајна група дубровачких интелектуалаца независно је развила идентитет Срба католика, али у том тренутку то је био политички покрет који је био отворено непријатељски настројен према Хрватима и чији су челници сарађивали са проиталијанском Аутономистичком странком (тј. покрет није био пансловенски).^[20]

Након Берлинског конгреса 1878, Аустроугарска је окупирала Босански вилајет и успоставила окупаторску власт, што је изазвало сукоб између српске и хрватске националне идеологије, а нови круг Срба католика у Дубровнику све више је одбацивао пансловенску традицију својих оснивача, Пуцића и Бана.^[21] Исте године, Србија је стекла независност.

У припреми за изворе за Рајхсрат 1879, Српска народна странка у Приморју прекинула је везе са Народном странком, што је означило значајан помак у политици Далмације у то вријеме. Након тога, колиција Аутономистичке странке и Српске народне странке побиједила је на општинским изборима у Дубровнику 1890, гдје су аутономаши сматрани „Србима католицима”.^[22] На изборима 1899, мјесни Хрвати су увидјели своју грешку и на власт је дошла коалиција Народне стране (од 1899. нови назив Народна странка у Далмацији) и Странке права.^[23]

Откривање споменика Ивану Џиви Гундулићу 1893. изазвало је контроверзе, јер су хрватске политичке странке настојале да доведе што више Хрвата из разних хрватских крајева како би догађају дали хрватски национални и политички карактер, док је Српска народна странка настојала да окупи што више Срба католика како би прослави дала српско одличје.^[24] Дубровачки новинар и публициста Антун Стражичић у писму бискупу босанско-сријемском Јосипу Јурју Штросмајеру 1893. говори о српској пропаганди у Дубровнику и како су се дубровачки Хрвати одупирали тој пропаганди.^[25]

Дубровачка књижевност”, аутора Ивана Стојановића из 1900. у издању Српске дубровачке академске омладине.

Друштво „Хрватски и српски народни дом” у Цавтату заговарало је пансловенске идеје 1904. и 1905. године.^[26]

Послије анексијом Босне и Херцеговине 1908, аустријске власти су затвориле и забраниле све српске синдикате, друштва и новине у граду, што је довело да истакнути Срби, укључујући интелектуалце и трговце, напусте Дубровник.^[27] Дубровачка Матица српска основана је 1909. као задужбина трговца Константина Вучковића.^[28]

Покрет се постепено угасио јер је процес општег политичког зближавања Хрвата и Срба који се догодио почетком 20. вијека уклонио разлог постојања покрета, пошто је проглашењем Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца остварена веза са Србијом.^[29]

Насљеђе

Послије Првог свјетског рата, у Краљевству Срба, Хрвата и Словенаца, Срби који су остали у Дубровнику опредијелили су се за југословенско национално јединство,^[29] за разлику од Хрвата који су се опредијелили за очување аутономног статуса Хрватске у новоствореној држави и уједињења Далмације са Хрватском и Словенијом.^[30]

Епископ далматинско-истријски Никодим је у својим мемоарима негативно писао о покрету у контексту касних 1890-их, наводећи да су „мислили да ће његов програм прихватити сви либерални Хрвати, те претворише се и они у ’Србе католике’; а нијесу знали, да све то ’католичко Српство’ састављају десетак ако не и мање, амбициозних писмених Дубровчана, који су уза се имали можда још стотинак неписмених или полуписмених Дубровчана, које су они овако или онако новчано помагали, а за које амбициозне писмене Дубровчане ’католичко Српство’ није друго било, као што није ни данас, него пуста реклама”.^[31]

У личној преписци са аутором и критичарем др Миланом Шевићем 1932, Марко Мурат се жалио да православни Срби не признају католичку српску заједницу због њихове вјере.^[32]

Српска и хрватска историографија нису неутрално обрађивале овај феномен — велики број српских радова био је субјективан и националистички, покушавајући да претјерано истакну, док су хрватски радови, супротно, тежили да га умање.^[11] Маћеј Червински навео је да србокатолички покрет имао недосљедности и недостатке у језичком, културном и етничком доказивању српског идентитета Дубровника.^[33] До априла 2011. покрет није детаљно разрађен, када је објављена исцрпна анализа дубровачког србокатоличког покрета, на 711 страница. Никола Тоља, социолог из Дубровника, објавио је књигу Дубровачки Срби католици – истине и заблуде.^[34]

Организације

Српска дубровачка штампарија

Програм концерта Дубровачке грађанске музике у част оснивања Матице српске у Дубровнику, 1. августа 1909. године.

• Задруга Српкиња Дубровкиња — основана 1887. године
• Српска дубровачка академска омладина — основана 1900. године
• Српска Зора — основана 1901. године
• Гимнастичко-соколско друштво Душан Силни — основано 1907. на челу са Матом Грацићем
• Дубровачка Матица српска — основана 1909. године
• Пасарићева штампарија
• Штампарија Мата Грацића
• Савез српских земљорадничких задруга
• Српска штедионица

Познати чланови

• Матија Бан (1818—1903), књижевник^[35]
• Медо Пуцић (1821—1882), дубровачки племић^[13]
• Никша Гради (1825—1894), књижевник
• Иван Стојановић (1829—1900), католички свештеник^[36]
• Константин Војновић (1832—1903), политичар
• Франо Геталдић—Гундулић (1833—1899), политичар
• Валтазар Богишић (1834—1908), правник и социолог^[34]
• Перо Будмани (1835—1914), писац^[34]
• Вицко Адамовић (1838—1919), педагог и историчар
• Луко Зоре (1846—1906), филолог
• Антон Пуљези (1858—1927), политичар
• Марко Цар (1859—1953), писац
• Милан Решетар (1860—1942), лингвиста и историчар
• Антун Фабрис (1864—1904), писац
• Марко Мурат (1864—1944), сликар
• Лујо Војновић (1864—1951), политичар и књижевник^[34]
• Лујо Адамовић (1864—1935), ботаничар
• Мато Грацић (1865—1944), правник
• Мелко Чингрија (1873-1949), политичар
• Стијепо Кобасица (1882—1944), књижевник
• Петар Колендић (1882—1969), писац и књижевни историчар

Види још

• Дубровачки молитвеник
• Срби католици
• Српски језик Дубровчана