Интеркосмос

Свемирски програм Интеркосмос (рус. ) био је међународни совјетски свемирски програм осмишљен да промовише сарадњу међу социјалистичким земљама у изучавању и истраживању свемира.^[1] Програм је формиран у априлу 1967. године у Москви, предводио га је Совјетски Савез и првенствено је укључивао савезничке или пријатељске земље из Источног блока и Покрета несврстаних, којима је пружана обука и техничка подршка за свемирске мисије са и без посаде.^[2][3]

Амблем Интеркосмоса

Интеркосмос је основан на врхунцу „свемирске трке“ Хладног рата између Совјетског Савеза и Сједињених Држава, које су се такмичиле у постизању супериорних могућности свемирских летова. Успеси су обе стране искористиле у пропагандне сврхе, а циљ Интеркосмоса је био да демонстрира солидарност и јединство између Совјета и земаља које су симпатизерке или су симпатизерке.^[4]

Сви чланови Интеркосмоса из СССР-а одликовани су Орденом Хероја Совјетског Савеза или Орденом Лењина. Програм је укључивао чланове Варшавског пакта и Савета за евидентност, као и друге социјалистичке државе попут Авганистана, Кубе, Монголије и Вијетнама. Учествовале су и несврстане земље попут Индије и Сирије,^[5][6] као и капиталистичке државе попут Уједињеног Краљевства, Француске и Аустрије.^[7][8] Већина мисија са посадом састојала се од несовјетских космонаута који су били смештени на рутинске летове са искусним совјетским космонаутима.^[9]

Историја

Почевши од априла 1967. године са мисијама истраживачких сателита без пилота, прва мисија Интеркосмос са посадом догодила се у фебруару 1978. године.^[8] Заједнички летови са посадом омогућили су 14 несовјетских космонаута да учествују у свемирским летовима Сојуза између 1978. и 1988. године.Интеркосмос је био одговоран за многа прва достигнућа у историји свемирских летова, укључујући првог грађанина земље која није САД или СССР (Владимир Ремек из Чехословачке)^[7], првог црнца и хиспањолца (Арналдо Тамајо Мендез са Кубе) и првог азијца (Фам Туан из Вијетнама). Од земаља које су учествовале, само је Бугарска послала два космонаута у свемир, иако други није летео у оквиру програма Интеркосмос, а француски космонаут Жан-Лу Кретјен је летео у два лета.^[10]

Совјетски Савез је такође понудио комерцијалне заједничке мисије људских летова у свемир Уједињеном Краљевству и Јапану, што је резултирало првим британским и јапанским космонаутима. Почетком 1980-их, Финској је упућена понуда, а пробни пилот Јирки Лауканен је поменут као потенцијални кандидат. Пилоти пробног лета (Koelentue) су одбили уз образложење да учешће не би користило лету или активности пробног пилота ни на који начин; Финској нису упућене никакве даље понуде.^[11][12]

Мисије са посадом

  Пружалац људских свемирских летова

  учесници

  одбили понуду

Датум	Слика	Астронаут	Резервни астронаут	Држава	Мисија	Значка	Свемирска станица
2. март 1978.		Владимир Ремек[13]	Олдрих Пелчак	Чехословачка	Сојуз 28		Саљут-6
27. јун 1978.		Мирослав Хермашевски	Зенон Јанковски	Пољска	Сојуз 30		Саљут-6
26. август 1978.		Зигмунд Јен	Еберхард Келнер	Источна Немачка	Сојуз 31		Саљут-6
10. април 1979.		Георги Иванов	Александр Панајотов Александров	Бугарска	Сојуз 33		Саљут-6 (неуспешно спајање)
26. мај 1980.		Берталан Фаркаш	Бела Мађари	Мађарска	Сојуз 36		Саљут-6
23. јул 1980.		Фам Туан	Буи Тан Лијем	Вијетнам	Сојуз 37		Саљут-6
18. септембар 1980.		Арнолдо Тамајо Мендез	Хосе Лопез Фалкон	Куба	Сојуз 38		Саљут-6
23. март 1981.		Џугдердемидин Гурагча	Мајдарјавин Ганзориг	Монголија	Сојуз 39		Саљут-6
14. мај 1981.		Думитру Прунариу	Думитру Дедиу	Румунија	Сојуз 40		Саљут-6
24. јун 1982.		Жан Луп Кретјен	Патрик Баудри	Француска	Сојуз Т-6		Саљут-7
2. април 1984.		Ракеш Шарма	Равиш Малхотра	Индија	Soyuz T-11		Саљут-7
22. јул 1987.		Мухамед Фарис	Мунир Хабиб Хабиб	Сирија	Сојуз ТМ-3		Мир
7. јун 1988.		Александр Панајотов Александров	Красимир Михајлов Стојанов	Бугарска	Сојуз ТМ-5		Мир
29. август 1988.		Абдул Ахад Мохманд[14]	Мохамед Даурам Гулам Масум	Афганистан	Сојуз ТМ-6		Мир
26. новембар 1988.		Жан Луп Кретјен	Мишел Тоњини	Француска	Сојуз ТМ-7		Мир
2. децембар 1990.		Тојохиро Акијама	Риоко Кикучи	Јапан	Сојуз ТМ-11		Мир
18. мај 1991.		Хелен Шарман	Тимоти Мејс	Уједињено Краљевство	Сојуз ТМ-12		Мир
2. октобар 1991.		Франц Вибек	Клеменс Лоталер	Аустрија	Сојуз ТМ-13		Мир

Мисије без посаде

• 28. новембар 1970. — Вертикал-1 мисија за аерономију/јоносферу/соларно зрачење.
• 20. август 1971. — Вертикал-2 мисија за соларно ултраљубичасто/суларно рендгенско зрачење.
• 7. април 1972. — Интеркосмос 6 - Истраживање примарног космичког зрачења и метеоритских честица у близу Земљином свемиру.
• 4. април 1973. — Интеркосмос 9 "Коперник-500" - сателит сарадње Пољске Народне Републике и Совјетског Савеза за проучавање Сунца и јоносфере. Орбита око 200–1550 км.
• 1975. 3. јун — Интеркосмос 14
• 1975. 2. септембар — Вертикал-3 мисија соларног ултраљубичастог/суларног рендгенског зрачења.
• 1976. — Мисија тестирања возила за повратни улазак у атмосферу.
• 1976. јун — Интеркосмос 15. Тестирање нових система и компоненти сателита у условима свемирског лета.
• 1977. 29. март — Истраживање горње атмосфере и свемира.
• 1977. 17. јун — Потпис 3 - Двадесет француских стручњака радило је на сателиту.
• 1977. 30. август — Вертикал-5 мисија соларног ултраљубичастог/суларног рендгенског зрачења.
• 1977. 24. септембар — Интеркосмос 17 - Истраживање енергетски наелектрисаних и неутралних честица и флукса микрометеорита у околоземном простору.
• 1977. 25. октобар — Вертикал-6 мисија јоносфера/соларна мисија.
• 24. октобар 1978. — Интеркосмос 18 - Спровођење сложених истраживања о интеракцији између магнетосфере и јоносфере Земље. Сарадња са Чехословачком Социјалистичком Републиком, Немачком Демократском Републиком, Мађарском Народном Републиком, Пољском Народном Републиком и Социјалистичком Републиком Румунијом.
• 1978. 24. октобар — Магион 1 - Чехословачки сателит МАГИОН лансиран је у орбиту совјетском летелицом Интеркосмос 18.
• 1978. 3. новембар — Вертикал-7 мисија у јоносферу/соларно зрачење.
• 1979. 27. фебруар — Интеркосмос 19 - Сарадња са Народном Републиком Бугарском, Чехословачком Социјалистичком Републиком, Мађарском Народном Републиком и Пољском Народном Републиком.
• 1979. 26. септембар — Вертикал-8 мисија соларног ултраљубичастог/суларног рендгенског зрачења.
• 1979. 1. новембар — Интеркосмос 20. (Чехословачка Социјалистичка Република, Немачка Демократска Република, Мађарска Народна Република и Социјалистичка Република Румунија).
• 1981 — Мисија тестирања возила за повратак у атмосферу.
• 6. фебруар 1981. — Интеркосмос 21 - (Чехословачка Социјалистичка Република, Немачка Демократска Република, Мађарска Народна Република и Социјалистичка Република Румунија)
• 7. август 1981. — Интеркосмос 22 „Бугарска-1300“ (Народна Република Бугарска).
• 28. август 1981. — Мисија Вертикал-9 за соларно ултраљубичасто/суларно рендгенско зрачење.
• 21. септембар 1981. — Ореол 3 - Развијен од стране совјетских и француских стручњака у оквиру заједничког совјетско-француског пројекта „Аркад-3“.
• 26. април 1985. — Интеркосмос 23 - Развијен од стране научника и стручњака СССР-а и Чехословачке Социјалистичке Републике.
• 18. децембар 1986. — Космос 1809
• 28. септембар 1989. — Магион 2 - Део научног програма Интеркосмоса 24 (пројекат Активниј) Извршење научног програма пројекта „Активни“ у вези са Интеркосмосом-24, омогућавајући истовремена просторно раздвојена истраживања плазма процеса у околоземном простору.
• 28. септембар 1989. — Интеркосмос 24 - Учешће САД, у сарадњи са Бугарском, Чехословачком, Немачком Демократском Републиком, Мађарском, Пољском и Румунијом (међународни научни пројекат под називом „Активни“). Ношење чехословачког сателита Магион-2.
• 18. децембар 1991. — Интеркосмос 25 - Експерименти из уједињене Немачке, Румуније, Бугарске, Пољске, Мађарске. Свеобухватна студија ефеката вештачког утицаја модулисаних електронских токова и плазма снопова на јоносферу и магнетосферу Земље (део међународног научног пројекта Apex, спроведеног заједно са Бугарском, Чехословачком, Немачком, Мађарском, Пољском и Румунијом.)
• 28. децембар 1991. — Магион 3.

Наслеђе

Након мисије Аполо-Сојуз, током 1970-их вођени су разговори између НАСА-е и Интеркосмоса о програму „Шатл-Саљут“ за летове спејс шатловима до свемирске станице Саљут, а каснији разговори током 1980-их чак су разматрали летове будућег орбитера класе Буран до будуће америчке свемирске станице.^[15] Иако програм Шатл-Саљут никада није реализован током постојања совјетског програма Интеркосмос, након распада Совјетског Савеза, програм Шатл-Мир ће кренути тим стопама средином 1990-их и на крају отворити пут ка Међународној свемирској станици.

Види такође

• Програм Бион, серија сателита за биолошка истраживања од 1966. до 1996. – учешће Сједињених Држава од 1975. до 1996.
• Вега 1 и Вега 2, две сонде Сунчевог система, у заједничком програму Вега. Програм је водио Совјетски Савез, а учествовали су Аустрија, Бугарска, Мађарска, Пољска, Чехословачка, Француска, Немачка Демократска Република („Источна Немачка“) и Савезне Републике Немачке („Западна Немачка“) у децембру 1984.