Источнословенски језици
From Wikipedia, the free encyclopedia
Remove ads
Источнословенски језици су језици којима говоре источнословеснки народи. Заједно са јужнословеснким и западнословеснксим језицима, сачињавају породицу словенских језика. Говоре се највећим делом у Русији, Украјини и Белорусији, а такође и у дијаспори. У источнословенске језике спадају: руски, украјински, белоруски и русински језик.[2][3]
Remove ads
Историја
Историја источнословенских језика представља саставни део опште историје словенских језика. Почевши од 2. миленијума пре нове ере, у склопу индоевропског језичког корпуса на просторима источне Европе развио се прабалтословенски језик, из кога се током 1. миленијума п. н. е. издвојио прасловенски језик као најстарији језик којим су говорили првобитни Словени.[4]
Услед каснијих словенских сеоба у периоду између 6. и 8. века нове ере, словенски језички корпус се постепено поделио на три групе: источну, западну и јужну. Током 9. и 10. века, у време развоја словенске глагољичке и ћириличке писмености обликован је старословенски језик као први књижевни језик Словена, који је био у општој употреби широм словенског света. Током времена, под од утицајем регионалних језичких посебности настале су специфичне редакције старословенског језика.[5]
Међу источним Словенима на просторима Кијевске Русије развила се специфична руска редакција старословенског језика, која је представљала књижевну и језичку норму у периоду до 14. века. Та рана фаза у историји источнословенског језичког корпуса обележена је развојем староруског језика (рус. ) на подручјима Кијевске Русије и њених удеоних кнежевина. Захваљујући одликама руске редакције старословенског језика, позната су и кључна својства тадашњег говорног, односно народног језика у источнословенским областима.[2][3]
Развојем књижевног језика, у источнословенски језички корпус су посредством превода грчких дела на старословенски језик доспели и разни појмови из грчког језика, који су се временом одомаћили, првенствено у црквеној употреби, поставши саставни део источнословенског језичког фонда.[6]
Упоредо са слабљењем политичког једиства Кијевске Русије, регионалне посебности народних говора почеле су знатније да утичу и на развој књижевног језика. Тај процес је био интензивиран почевши од 14. века, када су разне западноруске области постепено потпале под политичку власт суседних држава, Велике кнежевине Литваније и Краљевине Пољске, односно Пољско-литванске уније, чиме су додатно подстакнути процеси културне и језичке диференцијације.[2][3]
У наредном периоду, од 14. до 17. века, услед специфичних историјских околности дошло је до постепене поделе говорног језика на два основна огранка: североисточни (на просторима Московске кнежевине, односно Руског царства) и југозападни (на просторима под влашћу Пољско-литванске уније). Први огранак је постао познат као старовеликоруски језик (рус. ),[7] док је други постао познат као западноруски језик (рус. ).[8] Почевши од 18. века, из прве групације се развио савремени руски језик, док су из друге групације настали савремени језици: белоруски, украјински и русински језик.[2][3]
Remove ads
Види још
Референце
Литература
Спољашње везе
Wikiwand - on
Seamless Wikipedia browsing. On steroids.
Remove ads