Радослав Светозаревић

За другa значења, погледајте страницу Летопис Попа Дукљанина.

Радослав (лат. ) је личност из Летописа попа Дукљанина и ране дубровачке историографије, о коме нема помена у примарним историјским изворима. Обликовани у позним изворима из 15. и 16. века, наративи о краљу Радославу смештају његову владавину у давна времена, односно у широки распон од 5. до 10. века, за шта не постоји упориште у историјској стварности, нити потврда у изворима првог реда. Стога се употреба имена Радослав у тим изворима сматра одразом нејасних локалних представа о старијој прошлости, које су могле настати накнадним обликовањем старијих предања о стварним историјским личностима које су носиле исто име, а то се у првом реду односи на српског краља Стефана Радослава (1227-1233) или на старијег српског кнеза Радослава Вишеславића са почетка 9. века.^[1][2][3]

Казивање у Летопису попа Дукљанина

Према слову Летописа попа Дукљанина, Радослав је био јужнословенски краљ и син краља Светозара. За време његове владавине побунила се Хрватска, а непосредно након сламања побуне дошло је до спора и сукоба између краља Радослава и његовог сина Часлава, који се побунио против оца, збацивши га са власти. Радослав је потом побегао у Италију, настанивши се у Риму, где се оженио римском племкињом, са којом је имао сина Петрислава. Умро је у Риму, а сахрањен је у Цркви Светог Јована Латеранског. Његов унук, по сину Петриславу, био је Павлимир Бело, коме се у истом Летопису приписује оснивање Дубровника.^[4][5][6]

Казивање у дубровачким летописима

Према раним дубровачким летописима, који су настали током 15. и 16. века, Радослав је био краљ у Босни око 457. године. Имао је сина Берислава који се побунио против оца, збацивши га са власти око 458. године. Радослав је потом побегао у Рим, где се оженио римском племкињом, са којом је имао три сина. Један од њих био је Стефан Бело, који је у Риму службовао као капетан. Радославов унук, по сину Стефану, био је Радослав Бело, коме рани дубровачки летописи приписују оснивање Дубровника.^[7]

То казивање су током 16. века прерадили тадашњи дубровачки историчари Лудовик Цријевић Туберон (†1527) и Никола Рањина (†1582), који су податке из ранијих дубровачких летописа спојили са казивањем из Летописа попа Дуљанина, чиме је настао трећи (комбиновани) наратив о краљу Радославу.^[8] Сви ти наративи сматрају се одразом нејасних локалних представа о старијој прошлости и накнадних прерада и дорада, о чему сведочи и неосновано смештање поменутих догађаја у прадавни 5. век.