Сардинци

From Wikipedia, the free encyclopedia

Сардинци
Remove ads
Сарди преусмерава овде. За насеље у Италији, погледајте страницу Сарди (Венеција).

Сардинци,[13] такође познати и као Сарди[14] (итал. ; сард. , Sardus; кат. , Sardos), су аутохтони народи и етничка група[15][16] италијанске аутономне регије Сардиније[17][18].

Укратко Региони са значајном популацијом, Језици ...
Remove ads

Демографија

Са густином насељености од 69 km², нешто више од трећине националног просека, Сардинија је четврти најмање насељени регион у Италији. Расподела становништва је неуобичајена у поређењу са осталим италијанским регионима који се налазе на мору. Заправо, супротно општем тренду, урбано насеље се није одвијало првенствено дуж обале, већ према центру острва. Историјски разлози за то укључују поновљене Сараценске рације у средњем веку чинећи обалу небезбедним. Експанизијом приморског туризма, ситуације се мења и данас се сви велики градови у Сардинији налазе се близу обале, док је унутрашњост острва веома ретко насељена.

Сардинија је регија Италије са најнижим укупним стопом фертилитета[19][20][21] (1.087 рођених по жени) и регион са другом најнижом стопом наталитета. Стопа фертилитета у Сардинији је заправо најнижа на свету[22]. Ипак, становништво на Сардинији се повећало последњих година због масивне имиграције, углавном са италијанског копна, али и из источне Европе (посебно Румуније), Африке и Кине.

2013. године било је 42.159 страних држављана (оних који се нису пријавили за држављанство Италије)и они су чинили 2,5% укупног становништва[23].

Просечни животни век је нешто више од 82 године (85 жене и 79,7 мушкарци[24]).

Сардинија је прва откривена демографска и географска област света где људи живе дуже од светског порека[25]. Кључни фактори високе концентрације стогодишњака идентификовани су у генетици Сардинаца[26][27][28], начину живота односној њиховој исхрани и социјалној структури[29].

Демографски показатељи

Популација кроз историју

Више информација Год., Поп. ...

Подела према полу и старосној доби

Укупна популација по годинама

Remove ads

Географска распрострањеност

Већина Сардинаца је рођена на острву, али велики број људи се населио изван Сардиније. Процењено је да је између 1955. и 1971. године 308.000 Сардинаца емигрирало на италијанско копно[37]. Значајне сардинске заједнице налазе се у Пијемонту, Лигурији, Ломбардији, Тоскани и Лацију. Сардинци и њихови потомци су такође бројни у Немачкој,Француској, Белгији и Швајцарској. У Северној Америци Сардинци су мигрирали на јужни део континента, нарочито у Аргентину (између 1900. и 1913. године око 12.000 Сардинаца живело је у Буенос Аиресу и околним насељима)[38] и у Уругвају (у Монтевидеу 1870. године живело је 12.500 Сардинаца). Између 1876. и 1903. године 92% Сардинаца који су се кретали према Јужној Америци населили су се у Бразилу[39]. Између 1876. и 1925. године 34.190 Сардинаца је мигрирало у Африку, а нарочито према француским колонијама Алжиру и Тунису[39]. Мале заједнице са прецима са Сардиније, око 5000 људи, такође се налазе у Бразилу (углавном у градовима Бело Хоризонте, Рио де Жанеиро и Сао Пауло)[40], а има их и у Великој Британији и Аустралији.

Више информација Сардинциу Европи (2008) ...

За разлику од остатка италијанске емиграције, у којој су мигранти били углавном мушкарци, између 1953. и 1974. године једнак број жена и мушкараца емигрирао је са Сардиније на италијанско копно.

Remove ads

Култура

Језик

Thumb
Распрострањеност традиционалних језика и дијалеката на Сардинији

Поред италијанског језика, који је први пут уведен на острву по закону у јулу 1760. године[42][43] и постао је службени језик Пијемонтског краљевства, сардински језик[13][44] је други најраспрострањенији на острву и њиме се служе аутохотни Сардинијанци[45][46]. Међутим, због прилично крутог модела стандардизованог образовног система који обесхрабрује сардинску омладину да не учи и не говори свој језик[47], број људи који задржавају сардински језик као њихов матерњи постепено се смањује на овом острву. Као резултат тога, сардински језик се тренутно суочава са сличним изазовима као и други језици мањина широм Европе[48], а дијалекти овог језика дефинисани су као угрожени од стране Унеско-а[49]. Сви остали језици на Сардинији, осим италијанског су угрожени.

Застава

Такозвана застава Четири Мура је историјска и званична застава Сардиније. Застава је састављена од крста Светог Георгија и четири Мурове главе у белој бандани у свакој четвртини. Њено порекло се у основи не зна, али се претпоставља да је идеја за заставу настала у Арагону[50] током битке у Алкоразу.

Национални празник

Празник (Sa die de sa Sardigna) је празник који се прославља сваког 28. априла у знак обележавања побуне која се десила у периоду од 1794. до 1796. године, против феудалних повластица и извршења и протеривања династије Савоја из Сардиније 28. априла 1794. Побуна је подстакнута краљевим одбијањем да острву одобри аутономију коју су локални становници тражили[51][52][53]. Празник је формално признат од стране Сардинског савета 14. септембра 1993. године[54]. Неколико јавних догађаја се годишње одржавају у знак обележавања овог празника, док су школе затворене.

Религија

Већина Сардиниаца су рикоматолици, међутим, присуство цркве је најмање у целој Италији (21,9%). [96] Госпа од Бонарије је заштитница Сардиније[55].

Галерија

Сардинци на Викимедијиној остави.
Remove ads

Референце

Литература

Loading related searches...

Wikiwand - on

Seamless Wikipedia browsing. On steroids.

Remove ads
Remove ads