Социјалистички савез радног народа Југославије

Социјалистички савез радног народа Југославије (скраћено: ССРНЈ; мак. Социјалистички сојуз на работниот народ на Југославија, словен. ) био је масовна друштвено-политичка организација која је од 1945. до 1991. деловала у Социјалистичкој Федеративној Републици Југославији.

Социјалистички савез радног народа Југославије Народни фронт Југославије
Амблем Социјалистичког савеза
Основана	5. август 1945.
Распуштена	16. јануар 1991.(1991-01-16) (45 год.)
Претходник	Јединствени народноослободилачки фронт Југославије
Наследник	Савеза социјалистичких партија Југославије
Седиште	Булевар Лењина 2, Београд  СФР Југославија

Настао је 5. августа 1945. под називом Народни фронт Југославије (НОФ), трансформацијом Јединственог народноослободилачког фронта (ЈНОФ), организације која је за време Народноослободилачког рата окупљала организације и појединце који су помагали Народноослободилачки покрет (НОП). На Четвртом конгресу, фебруара 1953. променио је назив у Социјалистички савез радног народа.

Као и остале друштвено-организације у СФР Југославији, налазио се под контролом и доминацијом Савеза комуниста Југославије. Био је састављен из шест републичких и две покрајинске организације, а на његовом челу налазио се најпре Савезни одбор, а потом Савезна конференција ССРН. Лист Борба био је од 9. јуна 1954. званични лист ССРН Југославије.

С радом је престао јануара 1990. након распада Савеза комуниста и увођења вишепартијског система. Неке његове републичке организације трансформисале су се у политичке партије социјалистичке оријентације, од којих је најпознатија Социјалистичка партија Србије (настала уједињењем СК Србије и ССРН Србије). Званично је угашен 16. јануара 1991. након формирања Савеза социјалистичких партија Југославије (ССПЈ), који су формирале наследнице републичких организација ССРН из Босне и Херцеговине, Македоније и Црне Горе.

Историјат

Народни Фронт Југославије настао је на темељима политике народног фронта, коју је у Краљевини Југославији, непосредно пред Другог светског рата, започела тада илегална Комунистичка партија Југославије (КПЈ), окупљајући демократски и антифашистички расположене појединце и организације у циљу борбе против фашизације друштва и за одбрану демократских права, слободе и економских права грађана. Након окупације Југославије и почетка Народноослободилачке борбе, којом је од лета 1941. руководила КПЈ, створен је Јединствени народноослободилачки фронт (НОФ) који је био основна политика база окупљања група и појединаца у борби против окупатора и његових сарадника. Већ на самом почетку устанка добио је организационе облике стварањем одбора и организација Фронта на ослобођеним и неослобођеним територијама. У Словенији је на иницијативу Комунистичке партије Словеније још крајем априла 1941. створен Ослободилачки фронт (Освободилна фронта), који је представљао коалицију комуниста, хришћанских социјалиста, дела организације „Соко” и још неких политичких група, које су још пре рата сарађивале са КП Словеније.^[1]

У току Народноослободилачки рата, масовну основу Народноослободилачког фронта чиниле су антифашистичке организације омладине и жена, које су брзо од локалних израсле у опште југословенске организације — Уједињеног савеза антифашистичке омладине и Антифашистичког фронта жена.

Наследнице

Политичке партије настале трансформацијом републичких организација Социјалистичког савеза радног народа:^[2]

• Социјалистички савез радног народа Босне и Херцеговине трансформисао се јуна 1990. у Демократски социјалистички савез Босне и Херцеговине
• Социјалистички савез радног народа Македоније трансформисао се 22. септембра 1990. у Социјалистичку партију Македоније
• Социјалистички савез радног народа Словеније трансформисао се 9. јуна 1990. у Социјалистичку странку Словеније
• Социјалистички савез радног народа Србије ујединио се са Савезом комуниста Србије и 17. јула 1990. формирао Социјалистички партију Србије
• Социјалистички савез радног народа Хрватске трансформисао се 26. јуна 1990. у Социјалистичку странку Хрватске
• Социјалистички савез радног народа Црне Горе трансформисао се 1. августа 1990. у Демократски социјалистички савез Црне Горе, али је 31. октобра исте године променио назив у Социјалистички савез Црне Горе^[3]

Конгреси

• Први конгрес Јединственог народноослободилачког фронта Југославије — одржан у Београду од 5. до 7. августа 1945.^[4]
• Други конгрес Народног фронта Југославије — одржан у Београду од 26. до 28. септембра 1947.^[5]
• Трећи конгрес Народног фронта Југославије — одржан у Београду од 9. до 11. априла 1949.^[6]
• Четврти конгрес Народног фронта Југославије — одржан у Београду од 22. до 25. фебруара 1953.^[7]
• Пети конгрес Социјалистичког савеза радног народа Југославије — одржан у Београду од 18. до 22. априла 1960.^[8]
• Шести конгрес Социјалистичког савеза радног народа Југославије — одржан у Београду од 7. до 10. јуна 1966.^[9]

Лидери организације

Преглед руководећих личности Социјалистичког савеза радног народа Југославије
број	име и презиме	назив функције		напомена
		почетак мандата	крај мандата
1	Јосип Броз Тито	Председник Народног фронта Југославије 1945—1953.
		5. август 1945.[4]	28. септембар 1947.
		28. септембар 1947.[5]	11. април 1949.
		11. април 1949.[6]	25. фебруар 1953.
		Председник Савезног одбора Социјалистичког савеза радног народа Југославије 1953—1967.
		25. фебруар 1953.[7]	22. април 1960.
		22. април 1960.[10]	28. јун 1963.
2	Лазар Колишевски	28. јун 1963.	10. јун 1966.
		10. јун 1966.[11]	30. јун 1967.
3	Ратко Дугоњић	Председник Савезне конференције Социјалистичког савеза радног народа Југославије1967—1991.
		30. јун 1967.	14. јул 1969.
4	Вељко Милатовић	14. јул 1969.	15. јун 1974.
5	Душан Петровић Шане	15. јун 1974.	21. јула 1977.	преминуо
6	Тодо Куртовић	26. мај 1978.	21. март 1980.
		21. март 1980.	27. мај 1981.
7	Кољ Широка	27. мај 1981.	24. мај 1982.
8	Марин Цетинић	24. мај 1982.	23. мај 1983.
9	Јован Дејановић	23. мај 1983.	24. мај 1984.
10	Марјан Рожич	24. мај 1984.	24. мај 1985.
11	Александар Грличков	24. мај 1985.	23. мај 1986.
12	Ненад Бућин	23. мај 1986.	20. мај 1987.
13	Милојко Друловић	20. мај 1987.	23. мај 1988.
14	Божидар Чолаковић	23. мај 1988.	23. мај 1989.
15	Јелена Милојевић	23. мај 1989.	24. април 1990.
16	Јосип Хорватин	24. април 1990.	28. јун 1990.	поднео оставку
17	Војислав Мићовић	3. јул 1990.	16. јануар 1991.	вршилац дужности

Види још

• Народни фронт
• Јединствени народноослободилачки фронт Југославије