Уједињени савез антифашистичке омладине Југославије

Уједињени савез антифашистичке омладине Југославије (скраћено: УСАОЈ; словен. , мак. Обединетиот сојуз на Антифашистичката младина на Југославија) био је масовна омладинска друштвено-политичка организација која је радила на окупљању и организовању омладине Југославије и њиховом укључивању у Народноослободилачки покрет (НОП), у циљу ефикасније борбе против окупатора, као и политичког и просветног уздизања младих.

Уједињени савез антифашистичке омладине Југославије
Амблем УСАОЈ
први председник	Иво Лола Рибар
последњи председник	Ратко Дугоњић
Основана	27. децембар 1942.
Распуштена	19. децембар 1948.
Наследник	Народна омладина Југославије
Седиште	Београд  ФНР Југославија
Број чланова (1945)	1.500.000
Национално чланство	Народни фронт Југославије

Основан је у току Народноослободилачког рата (НОР) 27. децембра 1942. у Бихаћу, када је ујединио све до тада постојеће антифашистичке омладинске организације. Представљо је јединствену омладинску организацију, која је окупљала и деловала међу омладином, а у њеном саставу био је и Савез пионира Југославије, основан истовремено када и УСАОЈ. На територији Словеније деловао је под називом Савез словеначке омладине (словен. ), а у Македонији под називом Народноослободилачки омладински савез Македоније (мак. Народноослободителен младински сојуз на Македонија). Руководећу улогу у раду УСАОЈ имао је Савез комунистичке омладине Југославије (СКОЈ) који је развијао политичко јединство и револуционарну свест широких омладинских маса. Уз Антифашистички фронт жена (АФЖ), био је један од најважнијих фактора у оквиру Народноослободилачког покрета, као и борби за његово омасовљење и ангажовање свих друштвених група у борбу за ослобођење. Активности УСАОЈ концентрисане су на организовање омладине и њено активно прикључивање јединицама Народноослободилачке војске (НОВЈ), као и деловање у позадини помажући помоћ органима народне власти, организовању омладинских радних акција, развијању братства и јединства међу младима, културно-просветном уздизању младих и др.

Након ослобођења Југославије, омладина се активно укључила у послове обнове и изградње земље, спровођења првог петогодишњег плана, а омладински полет и стваралаштво снажно су испољени и у областима економског, политичког и културног живота. УСАОЈ се после ослобођења знатно омасовио и организационо и идејно-политички оформио у јединствену омладинску организацију, па је у складу са тим на Трећем конгресу, одржаном маја 1946. у Загребу променио назив у Народна омладина Југославије (НОЈ). Одлукама Петог конгреса КПЈ, одржан је 15. децембра 1948. заједнички Конгрес СКОЈ и НОЈ на коме је донета резолуција о спајању ове две организације у јединствену Народну омладину Југославије. У току постојања одржана су три конгреса УСАОЈ, а његови председници били су Иво Лола Рибар, Стане Кавчич и Ратко Дугоњић.

Омладина Југославије дала је велики допринос победи у Народноослободилачком рату, а у редовима партизанских јединица борило се више стотина хиљада младих, од чега је њих преко 100.000 погинуло. До маја 1946. за ратне заслуге одликовано је преко 70.000 омладинаца, који су у току рата извели безбројне примере јунаштва. Највећи број од укупно 1.322 народних хероја Југославије били су омладинци, а њих 82^[а] били су млађи од 18 година. Око 85% носилаца Партизанске споменице 1941. били су такође омладинци, као и 90% носилаца Ордена за храброст. У току рата УСАОЈ је израстао у масовну организацију антифашистичке омладине која је крајем 1944. имала око 827.000, а у првој половини 1945. око 1.500.000 чланова.^[1] За велики допринос омладине у рату Уједињени савез антифашистичке омладине је 18. новембра 1944. одликован Орденом народног ослобођења.

Револуционарна активност омладине

Од оснивања априла 1919. Комунистичка партија Југославије (КПЈ) усмеравала је своју пажњу на тада маргинализоване друштвене групе, пре свега на жене и омладину. Иако је радничка омладина представљала окосницу социјалдемократских странака на подручју Југославије, она није имала сопствену политичку организацију. Након победе Октобарске револуције у Русији, 1917. и завршетка Првог светског рата, 1918. дошло је до пораста револуционарне акције, нарочито код радничке омладине, која је под утицајем Конгреса уједињења, на коме је уједињењем свих радничких и социјалдемократских странака створена јединствена Социјалистичка радничка партија, донела одлуку о уједињавању свих социјалистичких и комунистичких омладинских клубова, као и локалних удружења у јединствени Савез комунистичке омладине Југославије (СКОЈ), чија је Оснивачка конференцији одржана у Загребу 10. октобра 1919. године.^[2]

Обућар комсомолац, рад белоруског сликара Јехуда Пена из 1925.

Својим првим прогласима, ставовима омладинског листа Црвена застава, практичним деловањем организација, као и документима свог Првог конгреса, одржаног у Београду од 10. до 14. јуна 1920, СКОЈ је као члан Комунистичке омладинске интернационале (КОИ), пошао путем револуционарне борбе за остваривање циљева класне борбе пролетеријата. Као „помоћнику” Комунистичке партије, забрањено му је легално деловање, доношењем Обзнане и Закона о заштити државе, услед чега је прешао на илегално деловање и борбу против владајућег режима Краљевине СХС. Одлукама Другог (1923), а нарочито Трећег конгреса (1926), као и оним донетим у међувремену на земаљским конференцијама и пленумима Централног комитета СКОЈ, даљи рад руководства и чланства илегалних скојевских организација усмерен је на тактику комбиновања илегалних са легалним облицима рада, усавршавањем илегалне организације, уз истовремено коришћење легалних упоришта у постојећим или стварање нових културно-просветних, политичких и нарочито спортских организација. Тако је СКОЈ продирао у радничке синдикате, спортска и културна друштва, ђачке дружине и студентска удружења, а у периоду од 1922. до 1924. обједињавао је легално деловање левичарских омладинских организација у Савезу радничке омладине Југославије (СРОЈ), који је био под руководством СКОЈ. У овом периоду изадавни су омладински раднички листови — Млади радник, Омладинска борба, Искра, Пролетерска омладина и др. Након непуне две године рада, који је био ометан честим полицијским забранама, СРОЈ је коначно забрањен јула 1924. године.^[2]

Развој Савеза комунистичке омладине, подвргнутог сталним полицијским прогонима, отежавале су и фракцијске борбе у КПЈ, које су се одражавале и на руководство СКОЈ. Недовољна помоћ од стране КПЈ, као и њена премала пажња на рад са омладином, ускост организационих форми и секташки принципи, који су били карактеристични за организације у оквиру Комунистичке омладинске интернационале, које су претворене у „партије младих”, довели су до слабости у организационом развоју СКОЈ, па је он дуго година био је затворена, малобројна организација која је варирала до пар стотина до три хиљаде чланова. Упркос илегалним условима деловања издавао је листове Млади бољшевик и Млади лењинист. У време Шестојануарске диктатуре, од 1929. до 1931, Савез комунистичке омладине је заједно са Комунистичком партијом, поднео најтеже ударце прогона владајућег режима. Велики број његових руководилаца и припадника био је убијен или отеран на робију, а већина организација разбијена. Поред осталих, током диктатуре страдала су седморица секретара Централног комитета СКОЈ — Златко Шнајдер, Паја Маргановић, Мијо Орешки, Јанко Мишић, Перо Поповић, Јосип Колумбо и Јосип Дебељак.^[2]

Комунистичка партија и Савез комунистичке омладине активно су радили на укључивању ширих народних маса, као и напредне студентске омладине, у борбу против режима Краљевине Југославије. Укључивањем својих чланова у рад стручних удружења, културних и економских организација, они су предводили масовне акције против режима и одбране аутономије универзитета, као и за економска и политичка права и интересе студената. Активношћу студената-комуниста, акционо јединство студената прерасло је у политичко, добијајући разне организационе облике, кроз стручна и културна, завичајна и покрајинска студентска удружења, акционе одборе и друго. Генерални студентски штрајк, априла 1936. током кога је погинуо студент Жарко Мариновић, показао је акционо јединство студентске омладине, а две године касније, на конгресу 30 удружења студената Универзитета у Београду, створена је Уједињена студентска омладина, што је био резултат дугогодишње борбе студената-комуниста за јединство младе генерације.^[3]

Иво Лола Рибар секретар ЦК СКОЈ 1937—1943. и члан Политбироа ЦК КПЈ

Процес учвршћивања и консолидације СКОЈ био је привремено ометен покушајем његовог распуштања као самосталне организације, које је 1936. покушало руководство КПЈ предвођено Миланом Горкићем, а у циљу спровођења одлука Шестог конгреса Коминтерне о реорганизацији комунистичких омладина и стварања јединствених широких легалних омладинских организација, по угледу на Народни фронт. Мерама новог руководства КПЈ и генералног секретара Јосипа Броза Тита, који је 1937. на чело Омладинске комисије при Централном комитету КПЈ поставио Иву Лолу Рибара, упоредо са сређивањем и јачањем организација КПЈ, у периоду 1937—1938. постигнуто је обнављање и реорганизовање СКОЈ, чиме је отпочео период успона револуционарног омладинског покрета. Уз сталну помоћ и под руководством КПЈ, СКОЈ је на широкој платформи борбе против фашизма и рата, за демократију и одбрану независности земље и боље радне и животне услове младих, упркос све већем прогону од стране полиције, успео да кроз уједињавање снага свих слојева југословенске младе генерације и омладине разних идеолошких опредељења, ради на стварању јединственог омладинског покрета.^[3]

Чланови СКОЈ преузимали су руководеће позиције у масовним омладинским организацијама, чиме су свакодневно кординисали борбу омладинских маса против владајућег режима. Преузели су и издавали многе омладинске новине, попут листова: Глас омладине, Младост, Млада култура, Студент, Словенска младина, Зора, Нови средњошколац и друге. На Шестој земаљској конференцији СКОЈ, одржаној септембра 1940. у Загребу, изабран је нови Централни комитет СКОЈ чији су чланови^[б] били — Вељко Влаховић, Јожа Влаховић, Иван Делгало, Ратко Дугоњић, Ђорђе Зличић, Илија Јакимовски, Неда Маровић, Ратко Митровић, Јован Стојсављевић, Мира Светина, Будо Томовић, Слободан Шкеровић, Мика Шпиљак и секретар Иво Лола Рибар. У време Шесте конференције СКОЈ је имао око 17.800 чланова, али је услед масовног пријема младих током 1940. порастао на 30.600 чланова.^[4]

Поред борбе за животне интересе, револуционарна омладина је у духу пролетарског интернационализма развијала осећање солидарности са борбом других народа и омладине — популисани су победа тековина Велике октобарске социјалистичке револуције и успеси Совјетског Савеза, као прве земље социјализма; вођена је борба против растућег фашизма и десних идеологија, пропагирањем борбе шпанских левичара и интернационалних добровољаца у Шпанском грађанском рату (1936—1939), међу којима је било и око 1.700 добровољаца из Југославије, као и заговарањем одбране Чехословачке (1938), за шта је изразило спремност више хиљада младих доборовољаца. СКОЈ се идејно и организационо повезао са комунистичком и осталом демократском омладином других земаља, а његови представници су уочи почетка Другог светског рата учествовали на међународним омладинским и студентским скуповима у Бриселу, Женеви, Паризу и Њујорку.^[4]

Стварање организације

Након окупације Југославије, априла 1941. Комунистичка партија Југославије (КПЈ) почела је припреме за оружани устанак против окупатора. У раду на организацији устанка, главну базу Народноослободилачког покрета (НОП) чинила је углавном омладина. Савез комунистичке омладине, са око 30.000 чланова, успео је већ на самом почетку окупације да ширењем свог утицаја на радничку, сеоску, средњошколску и студентску омладину створи базу антифашистичке омладине, која је била усмерена на борбу против окупатора. У циљу ангажовање омладине у борби, већ у лето 1941. почели су се широм земље стварати савези антифашистичке омладине, чији су први организациони облици били основне организације и одбори у селима, општинама, срезовима и окрузима, који су касније уједињавани у покрајинске савезе. Због различитог темпа устанка, развој омладинских антифашистичких организација није био исти у свим крајевима Југославије.^[2][5]

Борци омладинске чете у Дивоселу, код Госпића, у пролеће 1942.

На првим ослобођеним територијама у лето 1941. постигнути су успеси у организовању омладине и стварања првих антифашистичких омладинских организација. У току октобра и новембра 1941. на слободној територији „Ужичке републике“ одржане су конференције омладине у Ужицу и Чачку на којима је основан Народноослободилачки омладински савез Србије. На Покрајинској конференцији одржаној 30. новембра 1941. у Пиперима створена је Црногорска народна омладина, у којој је тада било окупљено око 15.000 омладинаца. У току јесени 1941. формирани су и омладински савези на Мајевици и Романији, у Фочи и Калиновику, као и срески и окружни одбори на ослобођеној територији Херцеговине, а нешто касније и у Босанској Крајини. Уједињењем ових организација на подручју Босне и Херцеговине створен је Народноослободилачки омладински савез Босне и Херцеговине. На територији Хрватске већ се на почетку устанка развијало борбено јединство омладине, услед чега је формиран Савез младе генерације Хрватске. До краја 1942. на Банији, Кордуну и у Лици одржане су среске и окружне омладинске конференције, у Далмацији је формиран Иницијативни одбор, а омладинске организације стваране су и на територији Славоније, Хрватског приморја, Горског котара и Хрватског Загорја и других крајева. У Словенији је октобра 1941. основан Омладински ослободилачки фронт, као део Ослободилачког фронта (ОФ), који је у током 1942. прерасато у масовну организацију, која је почетком 1943. променила назив у Савез словеначке омладине. Услед кашњења устанка у Македонији, организације савеза антифашистичке омладине почеле су се стварати нешто касније, а размахом ослободилачке борбе 1943. убрзан је развој Народноослободилачког омладинског савеза Македоније.^[5]

Омладинска радна бригада на раду у Саничкој долини, у лето 1942.

Савези антифашистичке омладине окупљали су омладину на програму Народноослободилачког покрета и укључивали је у активну борбу против окупатора учешћем у партизанским јединицама. Омладинске организације играле су велику улогу у мобилизацији омладине за војне јединице и помоћ фронту, у политичком, образовном и културно-просветном раду, на јачању братства и јединства, у организовању радних акција, помоћи органима народне власти, у обнови попаљених и опљачканих села, смештају народних збегова и спречавању окупаторско-квислиншког утицаја на младе. Омладинске и скојевске групе чиниле су борбене групе које су вршиле саботаже и диверзије против окупатора у градовима — Београду, Загребу, Љубљани, Новом Саду, Сарајеву, Нишу, Подгорици, Цетињу, Бања Луци, Сплиту, Мостару и др.^[6] У партизанској војсци формиране су посебне омладинске јединице — у току устанка у Србији 1941. формирана је Ужичка омладинска чета, која се истакла у борбама за одбрану слободне територије; почетком априла 1942. створен је Први омладински црногорски батаљон, а у исто време у Босанској Крајини образован је Пролетерски батаљон, који је био углавном састављен од омладинаца-скојеваца; у Лици је августа 1942. формирана омладинска женска чета која се истакла у борбама; на Кордуну је формиран омладинску батаљон Јожа Влаховић и др.^[7]

Чланови ЦК СКОЈ на слободној територији, с лева на десно: Славко Комар, Брана Перовић, Милијан Неоричић, Лола Рибар, Зина Белић, Михаило Швабић, Неда Маровић и Ратко Дугоњић

Поред учешћа у партизанским јединицама, омладинци су активно учествовали у раду у позадини. У раду Народноослободилачких одбора (НОО), организацији цивилних служби на ослобођеној територији, извршавању бројних борбених и радних задатака. На изборима за Народноослободилачке одборе децембра 1942. око 3.000 омладинаца изабрано је у месне, општинске, среске и окружне НО одборе, где су где учествовали у раду одбора за евакуацију и смештај избеглица, за исхрану сиромашног становништва, за изградњу склоништа, магацина и земуница, у комисијама за сетву, просветним одборима, здравственим секцијама и др.^[8] Почетком 1942. на слободној територији „Фочанске републике” створане су прве омладинске радне чете. Након Фоче, омладинске радне јединице су се развијале и у другим ослобођеним крајевима, па је у лето 1942. у Босанској Крајини формирана Прва пољопривредна радна бригада, која је августа 1942. радила у Саничкој долини на жетви пшенице и другим пољопривредним пословима. Овом акцијом омладина Босанске Крајине обезбедила је својој партизанској војсци и народу преко 150 вагона житарица.^[9] Омладинске радне бригада организоване су по угледу на војне јединице, а стваране су и у дугим крајевима, у Лици, Кордуну, Банији, Далмацији и другим крајевима. Поред пољопривредних, обављале су и привредне послове. Омладинске бригаде из Лике су на леђима пренеле стотине хиљада килограма хране и муниције, а омладинске чете Дрвара и Босанског Петровца оспособиле су за саобраћај пругу Дрвар–Кључ, којом је у јесен 1942. прошао први партизански воз.^[10]

Доласком руководства Савеза комунистичке омладине октобра 1942. у Босански Петровац почеле су припреме за одржавање Конгреса антифашистичке омладине. Од половине октобра до половине новембра 1942, Биро Централног комитета СКОЈ, у саставу Лола Рибар, Ратко Дугоњић, Михаило Швабић, Славко Комар и Љубинка Милосављевић, организовао је и спровео интензивну активност на ширењу и јачању омладинског покрета. Његови чланови су обилазили подручје ослобођене територије и пружали помоћ организацијама омладине на терену, припремајући је за омладински конгрес. Тада је основан Припремни комитет за конгрес, у који су поред чланова Бироа ЦК СКОЈ, ушли Зоран Жујовић и Даринка Пушкарић, почетком новембра 1942. образован је и Сазивачки одбор Конгреса од истакнутих омладинаца и омладинки из свих крајева Југославије и из јединица Народноослободилачке војске Југославије (НОВЈ). Прогласом од 2. новембра Сазивачки одбор Првог антифашистичког конгреса омладине обратио се младој генерацији позивом да се кроз такмичење припрема за свој први конгрес. Тада су успостављене чврсте везе са организацијама у Босанској Крајини, Словенији, Хрватској, Косову и Метохији, Срему и Црној Гори, а поново је покренуто штампање листа Омладинска борба.^[11]

Оснивање УСАОЈ

Први конгрес Антифашистичке омладине Југославије одржан је од 27. до 29. децембра 1942. у Бихаћу и присуствовало му је 365 делегата, од чега 123 из војних јединица. Осим делегата из позадине и војске, био је и по један делегат из Загреба, Сушака и Мостара, а из Црне Горе и Бање Луке по два делегата. Конгресу нису присуствовали делегати из Словеније, јер их је у томе спречило отпочињање окупаторске офанзиве, као и делегати из Македоније, због тешкоћа путовања.^[12][13]

Иво Лола Рибар говори на Првом заседњу УСАОЈ, децембра 1942.

Конгрес је отворио Иво Лола Рибар, секретар ЦК СКОЈ и члан Сазивачког одбора, након чега је изабрано Радно председништво. У свечаном делу конгреса учествовао је Врховни командант НОВ и ПОЈ Јосип Броз Тито, а поред њега делегате Конгреса поздравили су — представник ЦК КПЈ Александар Ранковић, председник Извршног одбора АВНОЈ Иван Рибар, председница Централног одбора АФЖ Ката Пејновић и командант Првог босанског корпуса Коста Нађ. Присутним делегатима прочитан је и поздравни телеграм Комунистичког савеза младих из Совјетског Савеза.^[13]

У току рада Конгреса поднета су три реферата — Омладина у борби против фашистичких исребљивача народа Ратка Дугоњића, Јединство омладине свих јужнословенских народа и оружано братство с омладином Совјетског Савеза - залог победе Драга Теслића и Омладина и сутрашњица наше домовине Љубинке Милосављевић. Након реферата, развила се дискусија у којој су учествовали многи млади борци партизансиких јединица — митраљесци, бомбаши, командири, команданти, политички комесари, диверзанти из окупираних области и градова и ударници омладинских радних бригада, који су причали о свом животу, борби и раду, о подвизима својих другова и др. Један од њих био је и борац-бомбаш Друге пролетерске бригаде Бошко Буха.^[14][12][13]

Омладинска делегација Друге пролетерске бригаде, са командантом Друге пролетерске дивизије Пеком Дапчевићем. Међу делегатима је Бошко Буха

Конгрес је усвојио Организациону резолуцију Првог антифашистичког конгреса која је садржала одлуку о оснивању Уједињеног савеза антифашистичке омладине Југославије (УСАОЈ) — да би се већ оствареном јединству младог нараштаја на ослобођеној територији наше земље, као и све ширем уједињавању омладине на неослобођеним деловима Југославије дао чврст и стабилан организациони облик, оснива се данашњим даном Уједињени савез антифашистичке омладине. Резолуцијом је одређен организациони принцип по коме се УСАОЈ састојао из Земаљског одбора, националних и обласних одбора, окружних, среских, општинских и месних организација, а основу његове организације и активности сачињавале су радне чете, омладински домови, савези пионира, културне омладинске групе и друге организације, које су већ постојале у појединим местима. Основни циљ УСАОЈ био је да уједини и организује све снаге младе генерације у службу Народноослободилачког покрета, а да би се то остварило задаци УСАОЈ и свих његових саставних организација били су — рад на све широј мобилизацији нових бораца у НОВ и ПОЈ; организовање живота и рада омладине у ослобођеним крајевима у корист фронта, организовање акција за снабдевање јединица НОВ и ПОЈ храном, одећом, обућом и др; остваривање најуже сарадње са Антифашистичким већем народног ослобођења Југославије (АВНОЈ) и Народноослободилачким одборима (НОО) на организовању друштвеног, привредног и културног живота на ослобођеним територијама, просвећивању народа, здравственој заштити становништва и др; организовање културно-просветног и политичког рада међу омладином; организовање забавног и спортског живота омладине и на предвојничком образовању најмлађе генерације; организовање Савеза пионира и рад са децом и др.^[12][13]

Делегати и гости Првог конгреса УСАОЈ, с лева на десно: Ката Пејновић, Влада Зечевић, Павле Савић и Иван Милутиновић

У Земљаски одбор УСАОЈ изабрани су: Јуре Билић, Анте Билобрк, Стојан Бјелајац, Ицо Блануша, Ђоко Булајић, Ратко Дугоњић, Милка Илић, Петар Јовановић, Перо Косорић, Деса Коштан, Милка Куфрин, Милева Лајовић, Ајша Малићевић, Миодраг Миловановић Луне, Љубинка Милосављевић, Џевад Миџић, Мартин Мојмир, Виктор Стопар, Салко Пезо, Миле Перковић, Зора Поповић, Саво Пређа, Смиља Рашета, Иво Лола Рибар, Бетика Романо, Драго Теслић, Ристо Тошовић, Иванка Трохар, Стјепан Фунарић и Ранко Шипка. На челу Земаљског одбора УСАОЈ налазио се Иво Лола Рибар, по функцији секретара Централног комитета СКОЈ, док су послове Секретаријата Земаљског одбора све до јесени 1943. обављали чланови Бироа ЦК СКОЈ, а нарочито Ратко Дугоњић и Михаило Швабић.^[15]

У току припрема Другог заседања АВНОЈ, октобра 1943. Централни комитет КПЈ донео је одлуку да се омладинско руководство кадровски ојача. За вршиоца дужности секретара ЦК СКОЈ, уместо Иве Лоле Рибара који је одређен за шефа прве Војне мисије НОВЈ, постављен је Ратко Дугоњић,^[в] док су у Централни комитет СКОЈ на седници 18. октобра 1943. кооптирани — Стане Кавчич, Милијан Неоричић, Гроздана Белић, Брана Перовић, Нада Маровић и Габријел Гашперчић. Истог дана Кавчич је постављен за вршиоца дужности председника Земаљског одбора УСАОЈ, док су у Секретаријат Земаљског одбора, поред Кавчича изабрани — Славко Комар, Милијан Неоричић, Неда Маровић и Гроздана Белић.^[16][4]

Са Конгреса УСАОЈ упућени су прогласи — Омладини свих народа Југославије, Омладини поробљених земаља Европе и поздрави омладини Совјетског Савеза, Уједињеног Краљевства и Сједињених Америчких Држава, као и омладини југословенских исељеника у Америци и свим организацијама и институцијама Народноослободилачког покрета (НОП). Оснивањем Уједињеног савеза антифашистичке омладине, све дотадашње омладинске организације створене у појединим деловима Југославије, које су имале различите називе добиле су јединствен назив, изузев организација у Словенији и Македонији.^[16]

Активност УСАОЈ 1943—1944.

Михаило Швабић, Ратко Дугоњић и Лола Рибар, чланови Бироа ЦК СКОЈ задужени за рад УСАОЈ 1942—1943.

Резолуцијом донетом на Првом конгресу антифашистичке омладине одређени су организациони принципи Уједињеног савеза антифашистичке омладине, који се састојао од Земaљског одбора, националних и обласних одбора, окружних, среских, општинских, месних и сеоских одбора, а основу његове активности чиниле су радне чете, омладински домови, савези пионира, културно-омладинске групе, друштва за физичку културу и друге форме које су већ постојале или су се стварале у појединим местима, а Конгрес их је само потврдио и учинио општим. Основни циљ УСАОЈ био је да уједини и организује све омладинске снаге у служби Народноослободилачког рата који су народи и народности Југославије водили против окупатора и домаћих издајника. Како би се тај циљ остварио и успешно завршила борба, као и извршио коренити друштвено-политички и економски преображај, задаци УСАОЈ и свих његових организација били су — рад на што широј мобилизацији нових бораца у НОВ и ПОЈ; организовање живота и рада омладине на ослобођеним подручјима у корист фронта; организовање акција за снабдевање јединица НОВ и ПОЈ храном, одећом и обућом; успостављање најтешње сарадње са Антифашистичким већем народног ослобођења (АВНОЈ) и Народноослободилачким одборима (НОО) у организовању друштвеног, привредног и културног живота на ослобођеним територијама; одржавање безбедности позадине; просвећивање народа и рад на здравственој заштити; организовање културно-просветног и политичког рада међу омладином; организовање забавног и спортског живота омладине; предвојничко образовање најмлађе генерације и организовање Савеза пионира и рада са децом. На окупираним подручјима задаци УСАОЈ били су — да уједињује, окупља и организује омладину за акције против окупатора и домаћих издајника, да ради на упознавању омладине са истином о догађајима у свету и циљевима и борбом Народноослободилачког покрета (НОП). Ове и друге задатке, омладина је под руководством Савеза комунистичке омладине (СКОЈ), издржавала у току рата. У вршењу разноврсне активности, омладина је морала да савладава бројне тешкоће које је рат носио са собом, као и оне које су биле остатак прошлости, односно партијахалног друштва, као и неразумевања одређених средина. Млади су у таквим условима радили, борили се и расли упоредо са растом Народноослободилачког покрета, а својим масовним учешћем у рату, представљали су најшире и најспонтаније упориште Комунистичке партије Југославије (КПЈ) у реализацији њене ослободилачке и револуционарне стратегије.^[12]

Милан Остојић дете-борац 16. омладинске бригаде Јожа Влаховић, јануара 1944.

Конституисањем јединствене антифашистичке омладинске организације за читаву Југославију створиле су се веће могућности за окупљање омладине на антифашистичкој платформи, њено укључивање у разне облике борбе против окупатора и за привлачење у Народноослободилачки покрет. Оснивањем УСАОЈ и Савез комунистичке омладине добио је шире поље делатности и веће могућности за јачање и ширење организација, јер су управо захваљујући раду у УСАОЈ најбољи и најсавеснији млади примани у СКОЈ, који је био саставни део и борбено језгро УСАОЈ, али и посебна организација комунистичке омладине васпитаване на основама марксизма-лењинизма. СКОЈ је у свему следио Комунистичку партију и борио се за доследно спровођење њеног програма који је, поред борбе за национално ослобођење од окупатора и за националну равноправност, садржао и борбу за револуционарни преображај друштва, односно за успостављање социјалистичких друштвених односа. Први конгрес антифашистичке омладине, на коме је основан УСАОЈ, допринео је афирмацији омладинског покрета и Народноослободилачке борбе у земљи, али и у међународној јавности, јер су преко радија Слободна Југославија, који је објавио садржај докумената усвојених на конгресу, истине о борби омладине Југославије у окиру Народноослободилачког покрета ширене и ван граница Југославије.^[16]

Козарчанка омладинка Миља Марин

Оснивање УСАОЈ представљало је значајан догађај за антифашистичку омладину у Југославији, која је добила јединствену организацију. Од почетка 1943. па до пролећа 1944. више од 100.000 нових омладинаца и омладинки ступило је у јединице НОВ и ПОЈ. У позадини фронта, омладина је дала огроман број радних дана за помоћ партизанским јединицама и организацијама народне власти. Након стварања јединствене организације УСАОЈ, током 1943. створене су покрајинске организације УСАО у свим крајевима, где пре конгреса, нису постојале. Истовремено, у Хрватској, Словенији, Црној Гори и Македонији одржани су конгреси и изабрана покрајинска руководства УСАОЈ — у Оточцу је 28. јуна 1943. одржана Прва покрајинска конференција УСАО Хрватске; у Војводини је у току септембра 1943. образован Привремени покрајински одбор УСАОЈ за Војводину; у Босанској Крајини је 20. септембра 1943. одржана Обласна конференција УСАО Босне и Херцеговине за Босанску Крајину; од 10. до 12. октобра 1943. у Белој Крајини је одржан Први конгрес Савеза словеначке омладине; у Колашину је 25. новембра 1943. одржан Први конгрес УСАО Црне Горе и Боке; у Фуштанима, на територији Грчке, одржан је 22. децембра 1943. Први конгрес Народноослободилачког омладинског савеза Македоније.^[17][18]

Политички и културно-просветни рад УСАОЈ свакодневно је постајао садржајнији, а покренуто је и више омладинских листова — Ми млади орган Земаљског одбора УСАОЈ, Ријеч омладине у Босни и Херцеговини, Омладински покрет у Црној Гори, Омладински борац у Хрватској, Младина у Словенији, Ми млади у Србији, Глас омладине у Војводини и др. Поред ових листова, излазио је и одређени број листова, које су издавали обласне и среске органозације УСАОЈ, као и велики број војних омладинских листова. Маја 1944, непосредно пред Други конгрес, УСАО Југославије имао је око 500.000 чланова, а у редовима НОВ и ПОЈ борило се око 200.000 омладинаца. До тада је у Народноослободилачкој борби погинуло око 50.000 омладинаца.^[17]

Капитулација Италије, септембра 1943, након које је разоружан највећи део италијанских окупационих снага у Југославији, као и ослобођене нове територије, дала је велики подстицај за даљи развој Народноослободилачке војске, у коју је тада ступило око 80.000 нових бораца. Полет Народноослободилачког покрета захватио је тада све крајеве Југославије, а у Словеначком приморју, Истри, Далмацији и Хрватском приморју избио је општенародни устанак, док су се у Македонији, Србији, Санџаку, на Косову и Метохији стварале нове партизанске јединице. Оваква ситуација имала је снажан одјек на ширење омладинског антифашистичког покрета. У Далмацији је средином 1943. било 12.000, а крајем исте године 30.000 чланова УСАО. Крајем 1943. у источном Срему било је 12.000 чланова УСАО. У Босанској Крајини у пролеће 1944. било је преко 12.000, а у Херцеговини преко 6.000 чланова УСАО. Омладинске организације стварале су се и у Македонији, а затим и у неким крајевима Србије, на Косову и Метохији, као и у осталим деловима Хрватске, где где раније нису постојале.^[19]

Други конгрес и активност 1944—1945.

У јесен 1943. организације Уједињеног савеза антифашистичке омладине све више су јачале, па је Централни комитет СКОЈ донео одлуку да се 27. децембра 1943. одржи његов Други конгрес на коме би антифашистичка омладина примила нове задатке који су предстојали у борби за ослобођење и зградњу Нове Југославије, посебно након Другог заседања АВНОЈ. Крајем октобра 1943. ЦК КП Југославије донео је одлуку да се централно омладинско руководство кадровски ојача, па је Централни комитет СКОЈ допуњен новим члановима. Тада је уместо Иве Лоле Рибара, који је именован за шефа прве Војне мисије НОВЈ при Савезничкој команди за Блиски исток, за вршиоца дужности секретара ЦК СКОЈ именован Ратко Дугоњић. На седници ЦК СКОЈ одржаној 18. октобра 1943. Стане Кавчич именован је за вршиоца дужности председника Земaљског одбора УСАОЈ, док су за нове чланове Секретаријата Земaљског одбора УСАОЈ именовани — Милијан Неоричић, Гроздана Белић, Брана Перовић, Нада Маровић и Габријел Гашпаревић. Недуго потом, 27. новембра 1943. приликом припрема за одлазак у Каиро, погинуо је Лола Рибар, дугогодишњи секретар ЦК СКОЈ и лидер антифашистичког омладинског покрета. Његова смрт била је велики губитак за Народноослободилачки покрет, а посебно за омладинску организацију.^[20][21]

Призор са Другог конгреса УСАОЈ. У првом реду стоје, с десна на лево: Николај Корњејев, Јосип Броз Тито, Арсо Јовановић, Едвард Кардељ, Владимир Бакарић, Родољуб Чолаковић и Коча Поповић

Погибија Лоле Рибара и почетак Шесте непријатељске офанзиве, која је почетком децембра 1943. захватила централну Босну и Босанску Крајину, одложили су омладински конгрес, најпре за фебруар, а потом за пролеће 1944. године. Након опсежних припрема, Други конгрес УСАОЈ одржан је у ослобођеном Дрвару, од 2. до 4. маја 1944. и њему је присуствовало 816 делегата из свих крајева Југославије. Конгрес је отворио Врховни командант НОВ и ПОЈ Јосип Броз Тито, који је у свом говору одао признање омладини за испољени хероизам у борби против окупатора. На Конгресу су присуствовали и представници других организација Народноослободилачког покрета, као и гости из иностранства (представници савезничких воиних мисија при Врховном штабу). У току рада Конгреса поднета су три реферата — Омладина и стварање Демократске Федеративне Југославије Славка Комара, Удео омладине у ослободилачком рату Југославије Бране Перовић и Јединство омладине у борби против окупатора — први и најважнији задатак Ратка Дугоњића. На Конгресу су, као и на претходном, говорили омладинци и омладинке из свих крајева Југославије и износили искуства стечена у раду и борби, о неустаршивости, пожртвовању и храбрости младих бораца и омладине на терену.^[22][17][23]

Жене борци и делегати Другог конгреса УСАОЈ у Дрвару, маја 1944.

Конгрес је донео организациону резолуцију и упутио прогласе омладини Југославије и омладини свих земаља, као и поздравне телеграме омладини Совјетског Савеза, Уједињеног Краљевства, Сједињених Америчких Држава и југословенској омладини у САД. Конгресна резолуција је пред омладину ставила следеће задатке — даља мобилизација омладине у јединице НОВ и ПОЈ; пружање подршке Антифашистичком већу народног ослобођења Југославије (АВНОЈ), Националном комитету ослобођења Југославије (НКОЈ) и Народноослободилачким одборима (НОО); привлачење и активирање у Народноослободилачки покрет (НОП) оног дела омладине који је још по страни или се колеба; појачани рад са омладином у неослобођеним крајевима; даље развијање устаљених облика рада и прилагођавање новим условима рада и захтевима борбе. На Конгресу је одлучено да основни организациони облик УСАОЈ буду одбори, који ће окупљати сву омладину једог места и тако је ангажовати у решавању свих питања из живота и рада омладинских организација и становништва са својих територија и места. Конгрес је изабрао и Централни одбор од 51 члана, а у Секретаријат Централног одбора изабрано је 13 чланова — Ратко Дугоњић, Стане Кавчич, Славко Комар, Милијан Неоричић, Михаило Швабић, Брана Перовић, Нада Маровић, Гроздана Белић, Љиљана Чаловска, Стојан Бјелајац, Вељко Милатовић, Џевад Миџић и Габријел Гашпаревић. За председника Централног одбора изабран је Стане Кавчић, дотадашњи вршилац дужности председника Земаљског одбора УСАОЈ.^[24][1] У току Конгреса, у Дрвару су одржане бројне културне и спортске манифеситације и такмичења — Казалиште народног ослобођења дало је три приредбе, приказана су два филма, приређена је изложба штампе и фотографија, организована спрортска такмичења у гађању пушком и пиштољем, у трчању, скоковима, бацању кугле и надвлачењу конопца и др.^[25]

Делегати Другог конгреса УСАОЈ једногласно су усвојили текст Заклетве омладине другу Титу, који је гласио:

Друже Тито,
заклињемо се чашћу, напорима, жртвама и будућношћу народа и наше омладине, да нећемо жалити ни своје животе, ни снаге у борби за слободу, у борби за савест, част и будућност сваког омладинца и омалдинке Југославије. Заклињемо ти се патњама и надама наших народа и наше омладине, да нећемо жалити ни своје животе, ни своје снаге у борби против намчких џелата и свих домаћих непријатеља јединства и слободе наших народа — у борби за гвоздено и свеобухватно јединство јужнословенске омладине за нову Демократску Федеративну Југославију.
Овај наш завет је наша најпунија захвалност теби, за све оно што си учинио за наше народе и омладину. Наше дело, на које се заветујемо, то је најбољи пут службе интересима отаџбине, интересима младог нараштаја, словенства и свих уједињених нација.

За дело и живот друга Тита стоји читава омладина Југославије — као један борац.
— Омладина Југославије^[1][26]

Чланови Окружног комитета СКОЈ за Дрвар страдали у току немачког десанта 25. маја 1944.

Спроводећи у дело одлуке Другог конгреса, омладинске организације у свим крајевима Југославије доживљавале су у снажан полет. Омладинци из Југославије, који су се налазили у иностранству обилно су помагали борбу за ослобођење. Млади Далматинци, који су се налазили у збегу Ел Шат у Египту, недалеко од Синаја, развили су активности какве је остваривала омладина у земљи. Око 4.000 омладинаца и близу 6.000 пионира даноноћно су се ангажовали у културно-просветном и политичком раду. Издаване су зидне новине и одржаване приредбе, спортска такмичења и слетови. Омладина збега похађала је средње школе, течајеве руског и енглеског језика, пољопривредни течај, курсеве за болничарке и шофере, а радила је у болницама, мензама, гаражама и другим пословима. Почетком 1945. омладина збега формирала је добровољачку бригаду од 770 људи која је упућена у земљу. Победе НОВЈ у лето и јесен 1944. убрзале су процес конституисања омладинских организација у Србији и Македонији. Омладина Србије масовно је ступала у редове НОВ и ПОЈ, па су за кратко време створене нове дивизије и бројни партизански одреди. Формиран је Иницијативни одбор УСАО Србије, а омладински лист Млади борац редовно је штампан. До краја 1944. створене су омладинске организације у свим крајевима Шумадије, Поморавља и Војводине, које су своју активност усмериле на пружање помоћи за коначно ослобођење земље. Омладинске организације шириле су се убрзаним темпом у Македонији, Црној Гори, Истри, Јулијској Крајини, северној Хрватској и осталим крајевима, па је број чланова антифашистичке омладине стално растао — крајем 1944. било је 145.800 чланова СКОЈ и 827.000 чланова УСАОЈ, а крај рата УСАОЈ дочекао је са 1.500.000 чланова. Крајем 1944. и у првој половини 1945. у свим крајевима земље одржане су среске и окружне конференције на којима су бирани одбори УСАОЈ, а у овом периоду, као део свеукупних припрема, одржани су и омладински конгреси у свим будућим републикама Југославије.^[27][1]

У борби против фашистичког окупатора и његових сарадника омладина Југославије поднела је бројне жртве. Од око 304.000 погинулих бораца НОВЈ/ЈА, њих 75% било је из редова омладине. За исказану храброст у борби до маја 1946. одликовано је више од 70.000 младих бораца, а од 881 народног хероја погинулог у рату њих 401 били су старости између 16 и 27 године. Своје животе дале су стотине чланова руководстава СКОЈ и УСАОЈ од актива месних, среских, окружних, обласних и покрајинских комитета/одбора, међу којима и чланови Централног комитета СКОЈ — Јожа Влаховић, Јован Стојсављевић, Будо Томовић, Ђорђе Зличић, Милан Радосављевић и Иво Лола Рибар.^[28]

Орден народног ослобођења

Председништво АВНОЈ је 18. новембра 1944. одликовало Орденом народног ослобођења Уједињени савез антифашистичке омладине — да би се одало заслужено признање беспримерном хероизму наше омладине на фронту, у позадини и још неослобођеним крајевима наше отаџбине и да би се видно обележиле пред читавим народом изванредне заслуге Уједињеног савеза антифашистичке омладине Југославије на окупљању омладине свих народа Југославије ради борбе против фашистичких освајача и њихових слугу, као и за заслуге на неуморном изграђивању братства наших народа.^[29] Истог дана постхумно је Орденом народног хероја одликован секретар Централног комитета СКОЈ Иво Лола Рибар — за ванредне заслуге на пољу окупљања омладине у редовима Народноослободилачке борбе, за неуморни, предани и пожртвовани рад на остварењу и учвршћивању братства и јединства омладине свих народа Југославије и ванредну храброст и јунаштво које је код тога показао.^[30] Предаја оба одликовања уприличена је истог дана у Београду, током последњег дана рада Првог конгреса УСАО Србије. Орден народног ослобођења уручио је председник Председништва АВНОЈ Иван Рибар председнику Централног одбора УСАОЈ Станету Кавчићу, а Орден народног хероја уручио је потпредседник Председништва АВНОЈ Моша Пијаде секретару Централног комитета СКОЈ Ратку Дугоњићу.^[31]

Деловање УСАОЈ на терену 1941—1945.

Босна и Херцеговина

На почетку устанка, августа 1941. Централни комитет СКОЈ поставио је задатак покрајинским руководствима СКОЈ да створе јединствени народноослободилачки фронт младе генерације, а на платформи садржаној у прогласима Централног комитета КПЈ од 12. и 25. јула и ЦК СКОЈ од августа 1941. године. Савез комунистичке омладине деловао је на подручју Босне и Херцеговине на спровођењу политике јединства омладине, у условима националне и верске супротности, која је постојала и пре Априлског рата 1941, а коју су немачко-италијански окупатори настојали да још више заоштравају изазивајући међунационалне поделе и сукобе. Комунистичка партија и Савез комунистичке омладине водили су упорну политичку борбу против овакве политике окупатора и његових помагача, а за промоцију идеје братства и јединства народа Босне и Херцеговине. У борби за народне масе и јачање Народноослободилачког покрета (НОП), Покрајински комитет КПЈ за Босну и Херцеговину имао је највећу подршку омладине, због чега је крајем 1941. појачана активност на њеном окупљању око платформе НОП. У току оружаног устанка у лето и јесен 1941. омладина се показала мање подложна стихији и отпорнија према деморалисању и колебању у периодима осеке устанка. Млади људи били су најмање острашћени национализмом и верском нетрпељивошћу, чиме су били најснажнији ослонац КПЈ у напорима да у Народноослободилачку борбу народа Босне и Херцеговине, поред Срба, укључи и Хрвате и Муслимане. Покрајински комитет КПЈ за Босну и Херцеговину крајем 1941. посветио је велику пажњу раду са омладином и пружио подршку Покрајинском комитету СКОЈ у реализацији директиве Централног комитета СКОЈ о стварању масовне антифашистичке омладинске организације.^[32][33]

Група бораца Мостарског партизанског батаљона

Новембра 1941. секретар ПК СКОЈ за Босну и Херцеговину Ратко Дугоњић боравио је у ослобођеном Ужицу, где се упознао с организацијом и радом Српског народноослободилачког омладинског савеза и од ЦК СКОЈ добио задатак да на територији Босне и Херцеговине организује и развије народноослободилачки омладински савез. У првом броју Билтена, органа ПК КПЈ за Босну и Херцеговину, објављен је 18. децембра 1941. чланак „Створимо босанско-херцеговаоки народноослободлилачки омладински савез” у коме се о карактеру и програму савеза истиче да Босанско-херцеговачки народноослободилачки омладински савез има задатак да уједини све напоре српске, хрватске и муслиманске омладине у Босни и Херцеговини, да мобилише њихове снаге у борби против окупатора и њихових усташких слугу, да гради кроз заједничку борбу узајамну љубав и осећање братске солидарности српске, муслиманске и хрватске омладине. Почетком 1942. приступило се организовању омладинских савеза на ослобођеним територијама, где су постојали најповољнији услови да се развијају масовне омладинске организације. Посебно значајну улогу у стварању омладинског савеза имало је Покрајинско саветовање секретара окружних комитета СКОЈ, одржано 7. јануара 1942. у Средњем, код Сарајева. Након саветовања, омладински руководиоци отишли су на терен и преко организација СКОЈ приступили стварању првих одбора Народноослободилачког савеза омладине Босне и Херцеговине (НОСОБиХ). У првим месецима 1942. на ослобођеној територији „Фочанске републике”, било је обухваћено у организацији НОСОБиХ преко 3.500 омладинаца, од којих је већину чинила сеоска омладина. На територији Херцеговине основано је пет среских одбора, у којима је кајем маја било око 6.000 чланова. Средином марта 1942. образован је Привремени покрајински одбор НОСОБиХ, који је издао правила и инструкције за стварање и рад НОСОБиХ.^[32][33]

Група партизана омладинаца из Босанске Крајине

Основни и стални задатак Народноослободилачког савеза омладине Босне и Херцеговине био је мобилизација што већег броја омладинаца у НОВ и ПОЈ, као и да на ослобођеној територији организује помоћ фронту – сакупљање хране, одеће, обуће и других потрепштина, плетење чарапа и џемпера, шивење рубља, као и пружање помоћи партизанским болницама и обављање других послова за војску. Омладински савези имали су задатак да стално помажу Народноослободилачким одборима (НОО) у организовању живота и рада на ослобођеним територијама. Савези су радили и на политичком и културно-просветном уздизању омладине, па су организовали течајеве за неписмене, политичка предавања и конференције, колективно и појединачно читање књига и партизанске штампе, издавање зидних новина, као и припремање и извођење приредби за народ и омладину. На неослобођеним територијама НОСОБиХ је имао задатак да окупља широке родољубиве омладинске снаге ради борбе против окупатора и пружања помоћи Народноослободилачкој војсци. Центар омладинске активности од средине 1942. био је у Босанској Крајини, где је у другој половини 1942. и почетком 1943. постојала слободна територија „Бихаћка република”. У том периоду омладина Босанске Крајине, својим масовним учешћем у оружаној борби и радом на ослобођеној територији заузимала је истакнуто место у развитку целокупног народноослободилачког омладинског покрета Југославије, а нарочито се истакла омладина са територија Дрвара, Босанског Петровца, Подгрмеча и Козаре. На овој територији, јула 1942. основана је Прва ударна пољопривредна бригада, у којој је током августа на жетви у Саничкој долини радило више од 3.000 омладинаца и омладинки. Проширењем слободне територије у лето и јесен 1942, а посебно борбеним дејствима крајишких партизанских јединица, створени су још повољнији услови за развитак омладинских савеза и организације СКОЈ. До краја 1942. на терену Босанске Крајине активно је радило око 20.000 чланова НОСОБиХ и преко 4.000 чланова СКОЈ. У том периоду постигнути су запажени резултати у стварању јединства омладине и у другим крајевима Босне и Херцеговине, посебно у устаничким крајевима.^[34][35]

Група бораца Прве крајишке бригаде

Поред масовног учешћа у оружаној борби, омладина Босне и Херцеговине била је главни ослонац народној власти у регулисању привреде и целокупног друштвеног живота на ослобођеној територији. Посебно је широка активност испољена у акцијама за помоћ Народноослободилачкој војсци, а нарочито у великој зимској акцији која је почетком новембра 1942. на иницијативу ЦК СКОЈ спроведена на ослобођеној територији од Купе на западу до Неретве на истоку. Прва обласна конференција СКОЈ за Босанску Крајину, одржана је 10. новембра 1942, уз присуситво чланова Бироа ЦК СКОЈ: Ратка Дугоњића, Михаила Швабића, Љубинке Милосављевић и Славка Комара, као и секретара ПК СКОЈ за Босни и Херцеговину Милета Перковића, а одржана је у току припрема за Конгрес Антифашистичке омладине Југославије. Након стварања Уједињеног савеза антифашистичке омладине дошло је до новог полета и раду омладинске организације, која је током 1943. и 1944. израсла у бројну организацију младих, са изграђеном организационом структуром од општинских, среских, окружних и обласних одбора који су руководили организацијама.^[34][35]

Омладински покрет у источној Босни крајем лета и у јесен 1943. доживео је снажан полет, чиме је допринело и обнављање рада Обласног комитета СКОЈ, августа 1943. године. Војни успеси НОВЈ у источној Босни, а нарочито ослобођење Тузле и Бијељине, октобра 1943, снажно су деловали на расположење народа према НОП и на појачану мобилизацију омладине у јединице НОВЈ, посебно на терену Мајевице, Шековића и Требаве. Тада је дошло до прекретнице међу муслимансиким стеновништвом, чија је омладина почела масовно да одлази у јединице НОВЈ. У другој половини 1943. и почетком 1944. дошло је до убрзаног развоја омладинсиког покрета у Херцеговини, где је више од годину дана био застој у раду Народноослободилачког покрета. Долазак Десете херцеговачке бригаде и ослобођање већег дела Херцеговине ствоирили су могућности за развој и активност омладинских организација на широкој основи, као и обнављање рада Обласног комитета СКОЈ за Херцеговину. Успон омладинског покрета и ширење његових организација захтевали су бољу кадровску организацију, па је новембра 1943. формиран нови Покрајински комитет СКОЈ за Босну и Херцеговиину у саставу секретар Миле Перковић, организациони секретар Миле Велимировић и чланови — Бетика Романо, Коста Боснић, Нијаз Диздаревић (задужен за рад УСАОЈ), Зага Умићевић (секретар ОК СКОЈ за Босанску Крајину), Мићо Ракић (секретар ОК СКОЈ за источну Босну), Слободан Ерцег Брацо (секретар ОК СКОЈ за Херцеговину) и Ристо Тошовић. Крајем 1944. УСАО Босне и Херцеговине имао је око 120.000 чланова. Масовним учешћем у оружаној борби УСАО БиХ остварио је током Народноослободилачког рата, уз помоћ КПЈ и СКОЈ, висок степен јединства младих Муслимана, Срба и Хрвата.^[34][36] Убрзо након ослобођења Босне и Херцеговине, одржан је у Сарајеву од 6. до 9. маја 1945. Први конгрес Уједињеног савеза антифашистичке омладине Босне и Херцеговине, на коме је изабран Земаљски одбор УСАОЈ, чији је председник био Брацо Ерцег. Делегатима конгреса обратио се 8. маја Врховни комнаднат НОВ и ПОЈ и председник Привремене владе ДФЈ Јосип Броз Тито.^[37][38]

Македонија

У условима бугарске и италијанске окупације Македоније, борбу за јединство антифашистичке омладине водило је од септембра 1941. ново покрајинско руководство СКОЈ. Све до одржавања Првог конгреса антифашистичке омладине Македоније, децембра 1943, целокупна активност омладине одвијала се под непосредним руководством месних, окружних, а потом и обласних комитета Комунистичке партије (КПЈ). У партијским руководствима поједини чланови или посебне комисије биле су задужене за рад са омладином и СКОЈ. Упоредо са борбом за јединство антифашистичке омладине, Покрајински комитет СКОЈ за Македонију улагао је напоре за мобилизацију омладине у оружану борбу. Чињени су и напори ради образовања Покрајинског омладинског одбора Македоније, пред којим се као главни задатак постављало окупљање и организовање омладине у Македонији.^[39]

Група македонских партизана 1942.

Омладински одбор створен је септембра 1942, а реорганизован почетком 1943. године. Октобра 1943, након капитулације Италије, побољшали су се услови за даљи развој омладинског покрета, посебно СКОЈ у војним јединицама, са којима су били чланови Покрајинског комитета СКОЈ. Новембра 1943. образован је акциони одбор Народноослободилачког омладинског савеза Македоније (НОМСМ) од 28 чланова са терена и из војних јединица, и то из свих слојева омладине, који је истог месеца упутио поздравно писмо Другом конгресу УСАОЈ, у коме је истакнуто да ће и македонска омладина у најскорије време имати своју масовну антифашистичку организацију у саставу УСАОЈ. Активност омладине, као и организациона изградња, током 1943. била је иста као и у другим крајевима Југославије. У свим организацијама СКОЈ и омладине изучаван је чланак Иве Лоле Рибара „Нова улога младе генерације у народноослободилачкој борби и задаци СКОЈ“. На принципима садржаним у овом чланку организована је активност омладине и вршена организациона изградња омладинских организација.^[39]

Организована у разним омладинским и васпитним групама, друштвеним и радним четама и војним јединицама, где је сачињавала већину њиховог састава, омладина Македоније испољавала је одлучност да се до коначне победе бори против окупатора и домаћих издајника. Састав Прве македонско-косовске ударне бригаде чинило је преко 90% омладинаца. Успеси Народноослободилачке војске у Македонији током 1943, стварање слободне територије у западној Македонији и ослобођење првих градова Дебра и Кичева створили су повољне услове за организовање и спровођење широке и разноврсне омладинске активности. У то време, под руководством Покрајинског комитета СКОЈ, вршене су интензивне припреме за Први конгрес антифашистичке омладине Македоније, који је одржан 22. децембра 1943. у селу Фуштани, на територији Егејске Македоније у Грчкој. Конгресу је присуствовало 280 делегата из свих крајева Македоније и представници албанске, бугарске и грчке омладине, као и представници Врховног штаба НОВ и ПОЈ, Централног комитета КП Македоније, Главног штаба НОВ и ПО Македоније, Иницијативног одбора за сазивање АСНОМ и др. На конгресу су поднета два реферата — Данашња борба и улога омладине у њој и Задаци и улога Народног савеза омладине Македоније.^[39][40]

Борци Прве македонско-косовске бригаде 1944.

Организационом резолуцијом дата је оцена развоја борбе антифашистичке омладине Македоније и одређени су организационо-политички принципи изградње омладинских савеза и њихови задаци у даљем развоју омладинског покрета. Истакнут је значај стварања НОМСМ за развијање и јачање јединства антифашистичке омладине Македоније. Њом је прецизирано ко све може да буде члан омладинског савеза, при чему је недвосмислено истакнута ширина НОМСМ, која омогућава окупљање све омладине без обзира на пол, социјално порекло, националност, ранија политичка убеђења и верску припадност. У резолуцији је посебна пажња посвећена пионирима. Истакнуто је да је задатак НОМСМ да организује Савез пионира и најмлађима посвети посебну бригу, јер су они основа за попуњавање омладинских редова. Пошто су услови у којима су деловале омладинске организације на ослобођеним и неослобођеним територијама Македоније били различити, посебан став у резолуцији посвећен је задацима омладине на ослобођеној територији.^[40]

Омладина је имала обавезу да пружа сталну и потребну помоћ органима народне власти, организовању живота и рада на ослобођеној територији и обављању свих послова којима су задовољаване потребе јединица НОВЈ и народа, посебно сиромашних породица и припадника Народноослободилачког покрета којима је помоћ била потребна. Конституисањем НОМСМ, избором Главног одбора од 25 чланова са председником Крстом Црвенковским, извршена је организациона изградња организације младих антифашиста Македоније. На конгресу је решено да се покрене издавање омладинског листа као органа НОМСМ са задатком да свестрано информише омладину о свим питањима која се односе на развој и задатке омладинског покрета Македоније и Југославије, као и Народноослободилачком покрету у целини.^[40]

Борци Прве егејске бригаде у ослобођеном Битољу 1944.

Проводећи у пракси омладинске активности, одлуке и закључке Првог конгреса, НОМСМ је током 1944. остварио запажене резултате на свим пољима омладинске активности и био је најснажнији ослонац КП Македоније и народне власти у решавању разноврсних и сложених проблема који су проистицали из развоја Народноослободилачког покрета. Окупљани у организације НОМСМ, младићи и девојке испољавали су велику радну активност, спремност да учествују у борбама за ослобођење Македоније и других крајева Југославије. Хиљаде нових бораца регрутовано је из организација НОМСМ, посебно након ослобођења Македоније у јесен 1944 године. До краја 1944. у потпуности је изграђена мрежа организација НОМСМ, коју су сачињавали сеоски, месни, срески, окружни, обласни и Главни одбор. Разноврсна активност и масовно учешће омладине из свих слојева друштва допринели су бројном порасту организација чије је борбено језгро чинио СКОЈ, који је у своје редове стално примао најбоље омладинце.^[40]

Крајем 1944. НОМСМ је имао преко 50.000, а СКОЈ преко 8.500 чланова, спремних да под руководством КПЈ учествују у коначном ослобођењу Југославије и обнови изградње ратом порушене домовине. Ослобођење Македоније је омогућило одржавање Другог конгреса НОМСМ у ослобођеном Скопљу од 6. до 8. јануара 1945, коме је присуствовало 1.000 делегата, од којих највећи број са терена и преко 200 из војних јединица. Конгресу је присуствовало преко 100 делегата из Пиринске Македоније и македонске емиграције из Бугарске, 25 делегата из Егејске Македоније, што је дало посебно национално обележје конгресу и представљало израз тежње македонског народа за ослобођењем и уједињењем. Присуство делегата омладине из свих делова Македоније на Другом конгресу представљало је велику политичку манифестацију за јединство омладине Македоније у сва три њена дела — Вардарској, Пиринској и Егејској Македонији. Конгрес је омладини Македоније поставио нове задатке и одредио њено место и улогу у новим условима развитка федералне државе Македоније, као и учешће у коначном ослобођењу Југославије.^[40]

Словенија

Организација омладинских маса у Словенији вршена је преко Ослободилачког фронта (словен. ) формираног 26. априла 1941. са циљем ослобођења и уједињења словеначког народа. Језгро омладинске организације Ослободилачког фронта у почетку су чинили чланови Савеза комунистичке омладине (СКОЈ), а 24. октобра 1941. Извршни одбор ОФ организовао је Омладински ослободилачки фронт (словен. ), који би био самосталан омладински покрет у саставу Ослободилачког фронта.^[41]

Први конгрес Савеза словеначке омладине у Кочевском Рогу, октобра 1943.

У новембру 1941. омладина је покренула свој лист Млада Словенија (словен. ), који је уређивала Лидија Шентјурц. У трећем броју, објављеном децембра 1941. изнети су циљеви организације — мобилизацију свих младих снага у заједничком отпору против окупатора и организовање јединственог покрета, као и задаци — организовање борбених група и Народне заштите, спречавање контрапропаганде, организовање нових теренских одбора, прикупљање подршке у новцу, роби и оружју, ширење летака и листова Ослободилачког фронта и бојкот свих културних и спортских догађаја окупатора. Омладина је поред активности на агитационо-пропагандном раду, у Љубљани била и прва која је започела саботаже и нападе на окупатора. Студенти су изводили саботажне акције, разоружавали Италијане и спасавали заробљенике из болница. Омладина је такође била прва која се придружила партизанима када је Извршни одбор септембра 1941. прогласио мобилиазцију.^[41]

Омладински ослободилачки фронт био је најбоље организован у Љубљани и већим градовима, као што су Ново Место, Шкофја Лока и Крањ, али га није било у селима, где је омладина деловала у оквиру сеоских и теренских одбора Ослободилачког фронта. У руководству Омладинске ОФ били су представници три оснивачке групе Ослободилачког фронта — Лидија Шентјурц за Комунистичку партију, Фрањо Лубејин за Соколе и Јоже Земљак за хришћанске социјалисте. Оваква организација довела је до подела на омладину комуниста, хришћанских социјалиста и национлиста. Како би превазишли ове поделе, на пролеће 1942. омладинска организација променила је назив у Савез радне омладине (словен. ), али је крајем исте године руководство Ослободилачког фронта утврдило да су разлози недовољног ширења омладинског покрета у томе што нису били уважени специфични облици организовања младих, већ је омладина стављана у исти оквир као и ОФ.^[41]

Плакат поводом Другог конгреса Савеза словеначке омладине 1945.

На предлог Едварда Кардеља, омладинска организација је 20. јануара 1943. реорганизована у Савез словеначке омладине (словен. ) чиме је проширена на сву словеначку омладину. Дотадашње организације, које су деловале унутар омладинске организације ОФ (СКОЈ, Соколска генерација и организације Хришћанско-социјалистичке омладине) задржале су своју независност, али су укључене у ЗСМ. Због добре организованости, као и бројности, СКОЈ је успео да се наметне као политичко вођство Савеза словеначке омладине, што је спречавало његов самосталан рад, а повремено је СКОЈ показивао и потцењивачки став према омладинској организацији. Заједно са организацијом, назив је променио и њен лист који је почео да излази под називом Омладина (словен. ). Први уредник новог листа био је Митја Вошњак, а након одласку редакције на ослобођену територију јуна 1943. лист је штампан у штампарији Уршка, у Кочевском Рогу, у тиражу од неколико хиљада примерака. Савез словеначке омладине окупљао је мушку и женску омладину од 14 до 26 година, а 1944. услед све већег спровођења мобилизације у јединице НОВ и ПОЈ, чланови омладинске организације биле су углавном девојке са села.^[42]

Први конгрес Савеза словеначке омладине одржан је од 10. до 12. октобра 1943. у Кочевској Реци, код Кочевја и на њему је учествовало 192 делегата са терена и партизанских јединица. На Конгресу је усвојена Резолуција којом је омладина, у име младе генерације Словеније, изразила „своју љубав према домовини и спремност да се, под заставом ОФ и КПС, бори до коначне победе над окупатором и његовим помагачима”. Извештаје на Кoнгресу поднели су Вилма Беблер, Стане Кавчич, Митја Вошњак и Иван Горјуп, а изабран је Главни одбор ЗСМ од 33 члана, чија је председница била Вилма Беблер, као и представници за Централни одбор УСАО Југославије.^[43] Други конгрес Савеза словеначке омладине, одржан је од 24. до 29. јуна 1945. у Љубљани, у присуству 170 делегата. На Конгресу је одлучено да организација промени назив у Савез омладине Словеније (словен. ), а потом је изабран Главни одбор ЗМС од 74 члана, чији је председник био Јанез Випотник.^[44]

Србија

На почетку устанка у Србији 1941. Покрајински комитет СКОЈ за Србију је крајем августа и почетком септембра 1941, по упутствима ЦК СКОЈ, водио преговоре са представницима омладине бивших грађанских странака о заједничкој борби против окупатора и о стварању јединства омладине у Народноослободилачком покрету (НОП). Овим преговорима постигнути су одређени резултати, али је тада било јасно да се јединство омладине може једино остварити међусобним повезивањем младих у току оружане борбе. Тај став дошао је до изражаја у јесен 1941. на ослобођеној територији Србије, где је Савез комунистичке омладине (СКОЈ) имао услове да организује политички рад међу омладином. Ослобођењем Крупња, Ужица, Чачка, Бајине Баште и Пожеге СКОЈ је одмах у њима организовао и спроводио масован политички рад. По селима и у градовима одржавани су митинзи и политичке конференције, а на омладинском митингу одржаном 28. септембра 1941. у Ужицу поводом ослобођења града присуствовало је око 2.000 лица. Слични митинзи одржавани су и у другим ослобођеним местима.^[45]

Група партизана у Стапару, код Ваљева, септембра 1941.

Политичка активност СКОЈ на ослобођеној територији створила је услове за организоционо формирање Народноослободилачког омладинског савеза. У сали Соколског дома у Ужицу, одржан је 17. октобра 1941. оснивачки митинг Српског народноослободилачког омладинског савеза (СНОС), коме су присуствовали делегати градске, сеоске и партизанске омладине. На крају збора изабран је Окружни одбор СНОС за ужички округ, коме је постављен задатак да хитно и практично створи нови савез у градовима и селима округа. Убрзо потом основани су одбори СНОС и у другим ослобођеним градовима и местима. У Чачку је 24. октобра 1941. одржан масовни омладински митинг коме је присуствовало око 1.000 омладинаца и омладинки из чачанског, љубићког, трнавског, таковског и драгачевског среза, на коме је изабран Окружни одбор СНОС за чачански округ. У октобру и новембру 1941. одржани су митинзи и зборови омладине на ослобођеној територији западне Србије, на којима су стварани градски, срески и сеоски одбори СНОС — у Бајиној Башти, Косјерићу и селима ужичког среза и др. Паролом Све за фронт вршен је 26. октобра 1941. у драгачевском срезу упис омладине у СНОС. Одбори СНОС образовани су током октобра и новембра 1941. и у селима ваљевског, аранђеловачког и пожаревачког округа, а почетком 1942. и на терену младеновачког округа. Широки омладински карактер СНОС омогућио је да се стотине младих људи из Србије окупе у антифашистички фронт и ступе у Народноослободилачке партизанске одреде.^[46]

Чланови среског и окружног комитета КПЈ у Топлици, 1943.

Оснивање СНОС у у јесен 1941. представљало је значајан политички успех Народноослободилачког покрета. Омладина је на слободној територији окупљена у СНОС, посебно женска, пошто је знатан део мушкараца ступио у партизанске одреде, обављала разноврсне послове који су били од користи за вођење ослободилачке борбе. Омладинке су биле активне у пружању помоћи партизанима у храни, одећи, неговању рањеника и болесника, организовању партизанских кухиња и обављању других послова. Омладина је обављала разноврсне пољске радове, посебно на имањима партизанских породица, које нису биле у стању да саме обрађују земљу, због одласка мушке радне снаге у партизанске јединице. Осим рада на материјалном обезбеђењу партизанских бораца, омладина је на ослобођеној територији организовала и спроводила културно-просветну, пропагандну и политичку активност. Под паролом Освојимо културу за наше село, СНОС је под руководством СКОЈ, окупљао омладину у организовању дилетантских група, разних секција, течајева за неписмене и других облика активности преко којих је подизао културни ниво и политичку свест младих људи. Учествовањем у активностима омладинских организација, омладина се брже упознавала са циљевима Народноослободилачког покрета.^[46]

Полазак бригадира са београдске железничке станице на сечу дрва на Црном врху, 17. јануар 1945.

Поред запажених резултата, постигнутих у окупљању антифашистички расположене омладине, на платформи Народноослободилачког покрета, у јесен 1941, СНОС није имао услова да се развије у свеобухватну омладинску организацију. Развој СНОС онемогућила је Прва непријатељска офанзива на слободну територију Србије и повлачење партизанских снага у Санџак и даље у Босну почетком децембра 1941. године. Са њима се повукао известан број чланова СКОЈ који су постали борци пролетерских бригада. Знатан број омладинских руководилаца и младих партизана погинули су у борбама за одбрану слободне територије у западној Србији, а чланови СНОС који су остали на територији Србије, били су у наредном периоду изложени репресалијама које је вршио окупатор, уз помоћ својих сарадника. У таквим условима, КПЈ и СКОЈ су наставили борбу за јединство омладине у тешким условима током 1942. године. Стварањем Уједињеног савеза анзифашистичке омладине Југославије (УСАОЈ) на Првом антифашистичком конгресу у Бихаћу, децембру 1942. и доношњем докумената, са којима су се омладински руководиоци у Србији упознали тек на пролеће 1943. почело је стварање организације УСАОЈ у јужној Србији, где је постојало жариште Народноослободилачке борбе. Током 1943. у многим местима су радиле организације УСАОЈ, а крајем године поздравно писмо Другом конгресу УСАОЈ потписало је више од 2.000 омладинаца.^[47]

Почетком 1944. стварани су срески и окружни одбори УСАО Србије који су у време ослобођења Србије постојали скоро на целој територији. То је омогућило да се убрзо након ослобођења Београда, од 16. до 18. новембра 1944. одржи Први конгрес УСАО Србије коме је присуствовало 1.949 делегата. На конгресу је изабран Главни одбор, од 59 чланова који је на својој првој седници изабрао Секретаријат од 13 чланова, док је председник био Милијан Неоричић. До краја 1944. УСАОЈ је постао бројна омладинска организација са 150.000 чланова, која је у оквиру Народног фронта дала велики допринос у решавању свих проблема у тек ослобођеној Србији. Оживљавање привреде и обнова земље били су најшире поље рада на коме је дошао до изражаја полет младих. Крајем 1944. и почетком 1945. око 2.000 младинаца са територије зајечарског, београдског, пожаревачког, ваљевског, крушевачког, јагодинског и нишког округа, по великој зими, секло је дрва на Црном врху да би обезбедило огрев за Београд, као и болнице на Сремском фронту. У масовним акцијама организованим за помоћ пострадалим крајевима, као и у берби кукуруза у Војводини, радиле су 183 омладинске радне бригаде са око 300.000 младинаца и омладинки.^[48]

Хрватска

Борба за јединство омладине, коју је Покрајински комитет СКОЈ за Хрватску водио у годинама пре Другог светског рата, настављена је након окупације Југославије и стварања квислиншке Независне Државе Хрватске (НДХ), али у доста сложенијим и тежим условима. Проглас којим је Владко Мачек позвао чланство Хрватске сељачке странке (ХСС) и хрватски народ на лојалност усташкој власти, као и приступање појединих грађанских политичара у органе власти НДХ, створио је одређену забуну код становништва. Након што је све већи део хрватског народа увидео прави карактер усташке власти, део руководства ХСС, који је умао велики утицај на хрватско сељаштво, пропагирао је пасивност, односно политику чекања, из ралога „јер није време за почетак оружане борбе”. Поједине омладинске организације, везане уз грађанске странке, следиле су њихов пример, па су појединци или групе, отворено приступали усташком покрету, док је се већина чланства осипала, приступајући омладинском антифашистичком фронту, чиме је међу омладином у Хрватској извршена оштра поларизација снага. Усташе су покушале да за себе обезбеде масовну подршку међу хрватском омладином и користиле су поједине профашистички оријентисане омладинске организације, које су служиле за регрутацију нових чланова.^[32]

Спомен-плоча на кући у Загребу, у којој је живео Јожа Влаховић (1916—1941), секретар Покрајинског комитета СКОЈ за Хрватску

Схватајући опасност деловања усташких власти међу омладини, Централни комитет КП Хрватске и Покрајински комитет СКОЈ за Хрватску су на почетку устанка 1941. посебну пажњу посветили политичком раду са младима. Како је Савез комунистичке омладине (СКОЈ) био организација идеолошки везана за Комунистичку партију (КПЈ), он није могао по својој структури обухватити сву антифашистички оријентисану омладину, па је из тог разлога било потребно створити ширу омладинску организацију која би окупила сву антифашистички оријентисану омладину у Хрватској, без обзира на националну, верску или политичку припадност. У том циљу, крајем 1941. и почетком 1942. дошло је до стварања Савеза младе генерације, организације која је окупљала антифашистичку омладину. Најбоље резултате у окупљању младих постигнути су у устаничким подручјима Кордуна, Баније и Лике, где су створени котарски, општински и сеоски одбори, у којима је обавезно било неколико чланова СКОЈ. Упркос одређеним слабостима у раду појединих организација Савеза младе генерације, његовим оснивањем створени су темељи јединственог револуционарног омладинског покрета у Хрватској, који је добијао све шире оквире зависно од степена развоја устанка у појединим крајевима, тако да је крајем 1942. бројао више од 50.000 чланова.^[32]

Главни задатак Савеза младе генерације био је мобилизација омладине у јединице Народноослободилачке војске, с обзиром да су 1941. млади сачињавали око 80% борачког састава у јединицама партизанских одреда, а да је током 1942. у Хрватској формирано 50 искључиво омладинских чета. Током 1941. страдала су многа руководства Савеза комунистичке омладине, а нарочито у северној Хрватској и Славонији. Најјачи ударац претрпео је Покрајински комитет СКОЈ за Хрватску, када су у августу 1941. ухваћени и убијени Јожа Влаховић, секретар и Стјепан Бенцековић, члан ПК СКОЈ. Након Првог конгреса УСАОЈ, одржаног децембра 1942. у Бихаћу, организацији у Хрватској наметнуо се задатак формирања Уједињеног савеза антифашистичке омладине Хрватске, као јединствене организације. У том циљу Покрајински комитет СКОЈ за Хрватску развијао је широку делатност, како у консолидацији редова организација СКОЈ, тако и у спровођењу одлука Првог конгреса УСАОЈ. Упркос томе што је организација СКОЈ у другој половини 1942. знатно ојачала, оснивање одбора УСАОЈ у Хрватској текло је неравномерно.^[34]

Жетва на ослобођеној територији у Хрватској

У првој половини 1943. основани су углавном сеоски одбори, који су у ствари и деловали као омладинска руководства, док су општински и котарски одбори, иако основани, у пракси веома слабо деловали. Било је и неких неспоразума у схватању односа између СКОЈ и УСАОЈ, као и који су задаци тих организација, па је долазило до одређених неправилности у раду. Део тих недостатака углавном је долазио због неискуства појединих руководстава СКОЈ и недостатка политичког уздизања. Поред свих недостатака у раду са омладином, у току пролећа 1943. у Хрватској је основано шест окружних одбора УСАОХ — Банија, Карловац, Лика, Нова Градишка, Славонски Брод и Вировитица. Истовремено су вршене интензивне припреме за сазив Прве конференције УСАОЈ за Хрватску, на којој је требало изабрати покрајинско руководство чији би задатак био да усмерава и координира рад појединих одбора. Маја 1943. формиран је од 11 чланова Земaљског одбора УСАОЈ из Хрватске Привремени одбор УСАОХ, који је извршио припреме, па је 28. и 29. јуна 1943. у Оточцу одржана Прва конференција Уједињеног савеза антифашистичке омладине Хрватске. На Конференцији је донета резолуција у којој је се наглашава да су главни задатаци УСАОХ — придобијање за Народноослободилачки покрет оне омладине која још увек није организована у УСАОЈ и да рад на стварању борбеног савеза омладине Хрватске, са циљем да организује све снаге омладине на ослобођеном и неослобођеном подручју у Хрватској и да их стави у службу борбе за национално и социјално ослобођење. На конференцији је изабран Главни одбор који је бројао 26 чланова, а председница је била Милка Куфрин.^[34]

Прва конференција УСАО Хрватске није само представљала полазну тачку организационом учвршћивању организација УСАО, већ је одредила основне задатке у њиховом даљем раду, као и указала на кључне грешке у дотадашњем раду са омладином. Посебно је указано на недостаке у политичком раду са омладином, која није била обухваћена у СКОЈ. Иако је до тада главна пажња посвећивана организовању омладинских радних чета, такмичења, скупљања прилога, обрађивања земље и др, они нису обављени на најбољи начин, јер омладини није објашњена политичка важност тих задатака. Уочавајући грешке у дотадашњем раду, руководство УСАОХ је израдило шему чврсте омладинске антифашистичке организације на основу које је Уједињени савез антифашистичке омладине, предвођен СКОЈ, требало да обухвати сву омладину у Хрватској. До краја 1943. под руководством Главног одбора УСАОХ деловали су окружни одбори у — Карловцу, Банији, Лици, Покупљу, Горском котару, Хрватском приморју, Шибенику, Задру, средњој Далмацији, Макарској, Дубровнику, Книну, Средњедалматинском оточју, Славонском Броду, Нашицама, Новој Градишки, Вировитици, Осијеку, Чазми, Бјеловару, Вараждину, Загребу и Крапини, а под руководством ових окружних одбора деловало је око 70 котарских, 160 општинских и више од 2.000 сеоских актива УСАОХ.^[34]

Плакат Првог конгреса УСАО Хрватске 1945.

Током 1943. темељније се приступило организовању антифашистичке омладине у Истри, а у раду истраских одбора УСАОХ полако се ангажовала и омладина италијанске националности. Учествовање италијанске омладине у организацијама УСАОХ у Истри било је посебно значајно, будући да су у Истри деловале разне профашистички оријентисане групе, које су се залагале да и након капитулације Италије, Истра остане унутар италијанских граница. До краја јануара 1944. УСАОХ је у Истри бројао око 10.000 чланова, а Прва обласна конференција УСАОХ за Истру одржана је 1. априла 1944. и на њој је основан Обласни одбор УСАОХ за Истру. Од почетка устанка до краја 1943. антифашистички омладински покрет у Хрватској, упркос повременим слабостима и грешкама, непрестано је организационо растао и јачао. Поред својих основних задатака — мобилизације омладине у јединице НОВ и ПОЈ, организовање и сакупљање хране, одеће, обуће и санитетског материјала за НОВЈ, непрестана сарадње са Народноослободилачким одборима (НОО) и организовања културно-просветног рада, руководство УСАОХ имало је и задатак да децу укључи у организацију Савеза пионира. Од великог значаја било је учешће организација антифашистичке омладине у раду Народноослободилачких одбора и изградњи „народне власти”. На ослобођеној територији омладина је била носилац радних активности и постала главни елемент у оживљавању привредног живота, што јој је давало велики значај у снабдевању јединица НОВЈ и у исхрани становништва. Омладина је добровољним радним акцијама обрађивала запуштена земљишта, организовала масовне кампање у жетви и брзом скривању жита да не падне у руке окупатору и његовим слугама, пружала помоћ становништву пострадалих села и на друге начине. Већ почетком 1942. осниване су омладинске радне чете, које су се организовале по узору на војне јединице и убрзо постале најважнија омладинска организација у позадини. Омладинске организације одиграле су значајну улогу у припремању избора за Народноослободилачке одборе, развијајући снажну политичку активност, објашњавајући народу значај „народне власти” и истичући потребу учвршћивања Народноослободилачких одбора.^[49]

Други конгрес УСАОЈ, одржан маја 1944. у Дрвару, одредио је нове организационе и политичке задатке, а једна од најважнијих тачака Резолуције донете на Конгресу истицала је потребу оснивања ширих одбора или конференција које би, као основни организациони облик УСАОЈ, обухватиле сву омладину одређеног места. Једна од битних карактеристика овог конгреса била је и што се на њему није истицала само улога омладине у ослобођењу земље, већ се расправљало и о значају антифашистичког омладинског покрета након ослобођења. Извршавање одлука Другог конгреса, у Хрватској је дошло до изражаја након оснивања Јединственог народноослободилачког фронта Хрватске (ЈНОФ), маја 1944. у који су организационо укључени СКОЈ и УСАОХ, чиме је антифашистички омладински покрет још више испољио своју масовност и делотворност у остваривању постављених задатака. Крајем 1944. број чланова УСАОХ порастао је на 300.000 чланова. У јесен 1944. приступило се припремама за одржавање Првог конгреса УСАОХ, чији је главни смисао био да утврди задатке омладине након ослобођења у изградњи народне власти и обнови земље. Како су се у то време ратне операције за ослобођење земље приближавале подручју Хрватске, Први конгрес УСАОХ одржан је од 17. до 21. јуна 1945. у Загребу.^[50]

Црна Гора

Покрајински комитет КПЈ за Црну Гору и Боку постигао је уочи Другог светског рата значајне резултате у окупљању народних маса око своје политике. Нарочито снажан утицај Комунистичка партија остварила је на црногорску омладину, која се све више приклањала омладинском револуционарном покрету. У току припрема за устанак, 1941. КПЈ је кроз разне форме рада (санитетски курсеви, васпитне групе, обука у руковању оружјем и друго) окупљала и припремала омладину за отпор и борбу против окупатора. Покушаји италијанских окупатора да обећањима, релативно благим окупационим системом и толерантним односом придобију или бар неутралишу црногорску омладину, нису имали успеха. У Тринаестојулском устанку омладина Црне Горе узела је масовно учешће у оружаној борби против окупатора. Њено учешће у устанку и активност у организовању и вођењу устаничких група били су запажени да су противници устанка, у жељи да одврате народ од борбе, покушавали да то злоупотребе, наводећи да устанак води омладина.^[51]

Група руководилаца Тринаестојулског устанка 1941.

Ангажовањем јаких војних снага окупатор је успео да разбије устаничке јединице и наступи осветнички — рушењем насеља, стрељањем људи, хапшењем и интернирањем више хиљада устаника, а велики број омладине доспео је у затворе и логоре. После устанка, КПЈ је наставила са радом на стварању јединства народа у борби против окупатора и његових сарадника. У том циљу, на саветовањима покрајинских руководстава КПЈ и СКОЈ, током августа 1941. донета је одлука о формирању Црногорске народне омладине, која је имала задатак да у своје редове окупи сву антифашистички расположену омладину и да се бори за остваривање јединства омладине и народа у Народноослободилачком покрету (НОП). Током септембра и октобра 1941. организације Црногорске народне омладине формиране су у скоро свим местима у Црној Гори. Изабрани су сеоски, општински и срески одбори омладине и делегати за Покрајинску конференцију. Током новембра 1941. одржани су на читавој слободној територији масовни антифашистички омладински митинзи на којима је учествовало око 15.000 младих. Организован је и бојкот наставе у средњим школама, које је окупатор настојао да отвори, како би лакше обезбедио контролу над омладином и путем својих програма утицао на њено васпитање. Бојкот је успео, па у већини градова средње школе нису радиле, а тамо где су радиле наставу је бојкотовао велики број ученика, посебно старијих разреда. У селу Копиљу, у Пиперима 30. новембра 1941. одржана је Покрајинска конференција Црногорске народне омладине. На скупу је учествовало 38 изабраних делегата, који су представљали преко 13.000 чланова. Конференција је изабрала Покрајински одбор и пред организацију поставила задатак да прошири и учврсти организацију и да мобилише што већи број чланства у Народноослободилачки покрет. Убрзо потом покренут је лист Омладински покрет, чији је први број изашао 15. децембра у 650 примерака. Иако су у првој ратној години изашла свега два броја, лист је одиграо значајну улогу у окупљању, политичком уздизању и афирмацији Црногорске народне омладине.^[51]

Група партизанки из Четврте пролетерске црногорске бригаде, јула 1942.

Почетком 1942. антифашистичке омладинске организације на територији Црне Горе обухватиле су преко 20.000 чланова, а све већи број припадника омладине ступао је и у партизанске јединице, у којима је тада било око 10.000 омладинаца. У тешким борбама са окупатором и четницима, почетком 1942. партизанске јединице претрпеле су тешке губитке. У тим борбама пало је на стотине омладинаца, а међу њима и оснивач и руководилац Црногорске народне омладине Будо Томовић, који је погинуо у борби са четницима 20. марта 1942. код Колашина. По лета 1942. извршена је реорганизација партизанских одреда у Црној Гори од којих је формирано 35 ударних батаљона са скоро 7.000 бораца. У ове батаљоне све више је ступала и женска омладина. Омладина је сачињавала око три четвртине борбеног састава ударних батаљона. У првој половини априла 1942. формирана су и два омладинска батаљона — Први црногорски омладински батаљон Будо Томовић и Дурмиторски омладински батаљон. У саставу скоро сваког партизанског батаљона формиране су омладинске ударне чете, које су биле чисто омладинске јединице, састављене од бораца између 17 и 22 године старости. Након борби са четницима и окупатором, током јуна 1942, омладинске чете су заједно са осталим батаљонима ступиле у Четврту и Пету црногорску и Трећу санџачку бригаду, као и у Први црногорски батаљон Прве пролетерске бригаде. Друга ратна година била је и најтежа за омладину Црне Горе због одласка око 2.000 младих са партизанским бригадама, као и великих губитака у дотадашњим борбама, хапшења и интернирања (око 10.000), као и стрељања неколико стотина омладинаца и омладинки у условима терора и притисака над омладином и народом од стране окупатора и његових сарадника.^[51]

Широко организован рад са омладином у 1942. био је немогућ, услед чега настављен у условима тешког илегалног рада међу омладинским активима, скојеваццима, скојевским групама и др. У борбама које су у то време водиле партизанске јединице у Црној Гори, погинули су бројни истакнути омладински руководиоци. Док су у Црној Гори вођене хајке против партизанских група, у ослобођеном Бихаћу је децембру 1942. одржан је Први конгрес антифашистичке омладине Југославије, на коме је црногорска омладина била заступљена преко омладинаца-бораца из црногорских бригада НОВЈ. Конгресу су присуствовала и два омладинца, који су тих дана дошли у Врховни штаб НОВ и ПОЈ, као курири Покрајинског комитета КПЈ за Црну Гору. У измењеним условима, након битке на Сутјесци, у лето 1943, поново почиње организован рад са омладином у Црној Гори. После капитулације Италије, у јесен 1943. и доласка јединица Другог ударног корпуса, створени су услови за шири, организованији и интензивнији рад са омладином. Организације УСАОЈ формиране су у већини места Црне Горе и обухватиле су преко 10.000 чланова. За омладинске организације најважнији задатак тих дана била је мобилизација бораца за јединице НОВ и ПОЈ. Из омладинских редова попуњаване су Четврта и Пета црногорска и Трећа санџачка бригада, као и тада формирана Шеста црногорска бригада. Од капитулације Италије до Првог конгреса УСАО Црне Горе и Боке у партизанске одреде и бригаде ступило је око 3.500 омладинаца.^[52]

Борци Седме црногорске омладинске бригаде Будо Томовић, 1944.

Припреме за Први конгрес започеле су октобра 1943, а у част Конгреса организована су такмичења омладине по срезовима и општинама — ко ће више уписати нових чланова, извести радних акција, прикупити помоћи за НОП или упутити омладине у јединице НОВ и ПОЈ. Делегати за конгрес бирани су на омладинским конференцијама и зборовима, а од најактивнијих омладинаца и омладинки, како са терена тако и из партизанских одреда, састављене су делегација. Конгрес је одржан у Колашину 25. и 26. новембра 1943, уз присуство преко 700 делегата и гостију. На конгресу су чланови покрајинског омладинског руководства — Ико Мирковић, Стана Томашевић и Вељко Милатовић поднели реферате о развојном путу омладинских организација у Црној Гори, о циљевима омладинског покрета и о учешћу омладине у Народноослободилачкој борби. Дискусије делегата из појединих срезова дале су описе живота, рада, борби и страдања омладине, док су делегати из црногорских бригада говорили о борбеним подвизима омладине у јединицама. На Конгресу је завршен процес формирања Уједињеног савеза антифашистичке омладине Црне Горе и Боке и изабран Земaљски одбор од 28 чланова, чији је председник био Ико Мирковић. У документима Конгреса, организационој резолуцији и прогласу, разрађени су циљеви и задаци УСАО. Конгрес је имао велики значај за даље окупљање целокупне црногорске омладине у УСАОЈ, његово ширење и шире ангажовање у Народноослободилачкој борби.^[52]

Делегат Милица Мушикић гвори на Другом конгресу УСАО Црне Горе и Боке, децембра 1944.

На Конгресу је дошло до спонтане одлуке о формирању црногорске омладинске бригаде, која је понела име Буда Томовића. Одлука је убрзо спроведена у дело, па је крајем децембра 1943. у Влаховићима, код Колашина, формирана Седма црногорска омладинска бригада, која је стално попуњавана из омладинских редова. Током 1945. ова бригада водила је жестоке борбе у Босни, Хрватској и Словенији, да би свој борбени пут завршила код Зиданог Моста. Радећи на остваривању задатака постављених на Првом конгресу, организације УСАО Црне Горе и Боке постигле су запажене резултате. На стотине младих бораца из Црне Горе ступило је у редове нових црногроских бригада, које су формиране крајем 1943. и почетком 1944. године. У току припрема за Други конгрес УСАОЈ спровођена су омладинска такмичења, организовани митинзи и конференције и расправљано о одлукама Другог заседања АВНОЈ-а. У марту 1944. поново је излазио лист Омладински покрет. На Другом конгресу УСАОЈ, одржаном у Дрвару маја 1944, учествовала су 32 делегата из Црне Горе.^[52]

Омладина Никшића на једној од радних акција на оправци пута

Крајем лета и почетком јесени 1944. ослобођен је већи део Црне Горе, чиме су створени повољни услови за шири развој Народноослободилачког покрета и коначно ослобођење. У том периоду формиране су четири нове бригаде, а хиљаде чланова УСАОЈ ступило је у јединице НОВЈ. У јесен 1944. омладина Црне Горе вршила је припреме за одржавање свог Другог конгреса. У току предконгресног такмичења у Црној Гори формирано је десет омладинских радних бригада, више омладинских радних батаљона и чета, који су сакупили неколико десетина хиљада килограма намирница за војску, рањенике и сиротињу. Тада је 9.000 нових чланова ступило у УСАОЈ, а преко 2.000 омладинаца пријавило се у јединице НОВЈ. У време одржавања Конгреса, на територији Црне Горе било је обухваћено око 50.000 чланова УСАОЈ, од којих је 15.000 било укључено у партизанске јединице.^[53]

Други конгрес УСАО Црне Горе и Боке одржан је на ослобођеном Цетињу, од 15. до 17. децембра 1944. у присуству 1.034 делегата. На конгресу су сажети резултати дотадашње борбе и рада црногорске омладине. Омладина је дала свечану обавезу да ће са наставити борбу за ослобођење Југославије. Убрзо после конгреса, ослобођена је читава Црна Гора, а највећи део омладине способне за војску био је већ мобилисан. Пред омладинске организације на терену, постављани су задаци обнове земље, школовања и политичког уздизања омладине. У том циљу, током зиме и пролећа 1945. на хиљаде омладинаца и омладинки похађали су средње школе, стручне и политичке курсеве и течајеве, док је на обнови разрушене земље радила 21 омладинска бригада са око 29.000 чланова. Омладина је дала велики допринос Народноослободилачкој борби у Црној Гори. Од укупно 43.676 бораца Народноослободилачке војске из Црне Горе, око 25.000 били су омладинци. Током Народноослободилачке борбе погинуло је или убијено око 6.000 омладинаца, а око 5.000 је рањено. Црногорска антифашистичка омладина представљала је у току рата најмасовнију организацију Народноослободилачког покрета и главни ослонац КПЈ и СКОЈ у току читавог рата у Црној Гори.^[53]

Војводина

Омладински антифашистички покрет у Војводини развијао у сложеним условима окупационе поделе између немачког и мађарског окупатора и квислиншке Независне Државе Хрватске. У Банату су прве партизанске одреде сачињавали углавном млади чланови КПЈ и СКОЈ, који су укључивани у војне десетине, диверзантске и ударне групе, које су у лето 1941. изводиле многобројне акције. Борбена активност партизанских одреда и организација КПЈ и СКОЈ изазвала је оштру реакцију окупатора, који је надмоћним снагама успео да нанесе тешке губитке организацијама и руководствима СКОЈ. У току зиме 1941—1942. систематским и изненадним блокадама места, окупатор је разбио организације у већини места и готово уништио организацију СКОЈ у Банату, која је у лето 1941. имала више од 1.200 чланова. У Бачкој је у војним припремама у лето 1941. било обухваћено око 2.000 људи, од којих су већина били чланови КПЈ и СКОЈ. Организације СКОЈ у Бачкој су на почетку окупације претрпеле велике губитке, па је до јесени 1943. био онемогућен развој омладинског покрета.^[54]

Група партизана на Фрушкој гори 1942.

У Срему су организације СКОЈ током 1941. бројно увећане и организационо учвршћене. Постепени развој оружане борбе позитивно су утицали на развој и активност омладинског антифашистичког покрета. На Окружном партијском саветовању у Пећинцима, децембра 1941. посебна пажња посвећена је организацијама СКОЈ и њиховом даљем развоју. Велику улогу у популисању омладинског покрета имао је лист Глас омладине који је маја 1942. покренуо Окружни комитет СКОЈ за Срем. У његовом другом броју, од јуна 1942. објављен је чланак „Народноослободилачки савез младе генерациие и његови циљеви”. Крајем маја 1942. почело је стварање Савеза младе генерације у Голубинцима, код Старе Пазове, па потом и у осталим местима Срема. До краја 1942. СКОЈ је успео да окупи велики број омладине у Савезу младе генерације, као и у сеоске месне десетине у партизанске одреде. Даљи развој омладинског покрета у Срему дало је Окружно партијско саветовање у Новим Карловцима, децембра 1942, на коме је позитивно оцењен рад СКОЈ на стварању и јачању Савеза младе генерације, који је био организован у већини сремских места.^[54]

Током 1943. СКОЈ је у Војводини приступио окупљању најширих омладинских маса у Уједињени савез антифашистичке омладине, формиран на конгресу у Бихаћу децембра 1942. године. Одређујући задатке на даљем јачању омладинског антифашистичког покрета у оквирима УСАОЈ, руководство СКОЈ у Срему је фебруара 1943. као непосредне задаке УСАОЈ означило — мобилизацију омладине за оружану борбу; прикупљање прилога, снабдевање храном, одећом и обућом; сарадњу са органима народне власти; организовање културно-просветног рада међу младима и друго. Обнављање Покрајинског момитета СКОЈ за Војводину у лето 1943. дало је значајан подстрек јачању УСАОЈ. У писму од 25. августа 1943. упућеном скојевским организацијама у Војводини, Покрајински комитет СКОЈ посебно је указао на потребу окупљања у редовима УСАОЈ све антифашистички и родољубиво оријентисане омладине. Као најзначајнији задаци УСАОЈ назначени су — стварање мреже организација на читавом подручју Војводине и то из свих националних средина, мобилизација омладине у партизанске редове, деловање по чврсто конципираном програму, организовање пропагандног рада преко омладинских гласила, а пре свега Гласа омладине.^[55]

Плакат са позивом на добровољни рад

Посебан значај за организовање омладине у Војводини представљала је активност у вези са припремама Другог конгреса УСАОЈ, одржаног маја 1944. у Дрвару. Обраћајући се организацијама, Покрајински комитет СКОЈ за Војводину истакао је да треба схватити да је најважнији задатак да се пружи помоћ одборима УСАОЈ, да се најактивније учествује у организацији предконгресних такмичења и осталих припрема. Одазивајући се овом позиву, организована су међу члановима УСАОЈ разна такмичења — која ће организација послати више бораца у НОВЈ, сакупити хране и одеће за борце или учланити више омладинаца у УСАОЈ. Одржаване су и свечане предконгресне конференције на којима су бирани месни, срески и окружни одбори УСАОЈ. У време одржавања Другог конгреса у Војводини је било око 18.000 чланова УСАОЈ у организацијама, на фронту и у позадини. Посебна пажња посвећивана је организационом, идејном и културно-просветном раду. У оквиру УСАОЈ у Војводини је крајем 1943. створена бројна организација Савеза пионира. У Срему су пионири имали своје јединице, држали су страже и контролисали да у села неприметно не уђу шпијуни, обављали су курирску службу и друго.^[56]

После ослобођења готово читаве територије Војводине у јесен 1944. УСАОЈ се ангажовао на организацији рада по градовима, помоћи Народноослободилачкој војсци и Народноослободилачким одборима, стварању организација Јединственог народноослободилачког фронта и проширивању сопствених редова. Од велике важности била је помоћ омладине привредној обнови, па су радне чете из градова и села учествовале су у берби и сетви, као и у раду по радионицама на обнови индустрије и саобраћаја. Омладински антифашистички покрет у доживео је крајем 1944. снажан успон у време политичких и организационих припрема за Први конгрес антифашистичке омладине Војводине. Одазивајући се позиву привременог Главног одбора УСАО Војводине, омладина је са прихватила такмичење у част Првог конгреса. Близу 16.000 омладинаца и омладинки из читаве Војводине било је крајем 1944. сврстано у радне чете и батаљоне на берби кукуруза, вађењу шећерне репе, сече дрва и другим задацима.^[56]

Омладинска радна бригада одлази на испомоћ у утврђивању положаја на Сремском фронту

Омладина Војводине била је ангажована у директној помоћи на Сремском фронту, копајући ровове на самој борбеној линији, поправљајући мостове и друго. Помоћ фронту одвијала се и у виду сакупљања прилога за војску и болнице. Уочи Првог конгреса омладине Војводине развила се веома жива културно-просветна активност. Отварани су омладински домови, организоване културно-уметничке приредбе, одржаване усмене новине, постављане зидне новине и друго. Првом конгресу антифашистичке омладине Војводине, одржаном 29. децембра 1944. у Новом Саду, присуствовало је 1.050 делегата из свих крајева, међу којима су били припадници свих народа и народности и социјалних структура. За председника Главног одбора УСАО Војводине изабран је Ђорђе Никшић. У резолуцији Првог конгреса констатовано је да је омладина Војводине, и поред свих тешкоћа које су сметале развоју Народноослободилачке борбе, узела активно учешће у трoипoгодишњој борби за слободу и да је из својих редова дала преко 30.000 бораца за Народноослободилачку војску. Активности везане за реализацију ставова Првог конгреса антифашистичке омладине Војводине почетком 1945. омогућиле су да се у Војводини, као и у читавој Југославији, коначно уобличи и учврсти.^[56]

Косово и Метохија

Након окупације Југославије 1941. на територији Косова и Метохије дошло је до застоја у раду организација Савеза комунистичке омладине, првенствено јер је велики број чланова СКОЈ српске и црногорске националности, заједно са својим породицама, био протеран са овог подручја. Обласни комитета СКОЈ за Косово и Метохију обновљен је јуна 1941, а до краја 1941. обновљен је рад организација у Пећи, Ђаковици, Призрену, Косовској Митровици, Урошевцу и Приштини, где је почетком 1942. било око 640 чланова, до чега око 240 само у Пећи. Највећи недостатак организација СКОЈ на Косову и Метохији био је што су обухватале мали број омладинаца албанске народности. Обласно саветовање СКОЈ за КиМ одржано фебруара 1942. у Витомирици било је значајно за стварање Народноослободилачког савеза омладине Косова и Метохије (НОСОКиМ) јер је након њега направљен заокрет у раду на масовном окупљању омладине. Обласни комитет СКОЈ упутио је писмо среским и општинским комитетима са позивом да приступе стварању организација НОСОКиМ на свом терену. У писму је узказано да треба раскринкавати политику окупатора и његових сарадника, ангажовати младе у оружаним и другим акцијама и развијати братство и јединство међу албанском, српском и црногорском омладином.^[1][57]

Група партизана-омладинца на Проклетијама. У горњем реду (с лева на десно): Исмет Шаћири, Бошко Чакић, Милка Ђилас, Милан Мичковић и Џафар Вокши

У току пролећа и лета 1942. у више места Косова и Метохије створене су организације Народнооослободилачког омладинског савеза. Значај за даљи рад са омладином имали су саветовање Обласног комитета КПЈ за Косово и Метохију одржано јула 1942. у Грболама, код Урошевца и саветовање Обласног комитета СКОЈ одржано средином августа 1942. у Сувом Долу, код Липљана. На обласном саветовању СКОЈ као један од главних задатак истакнут је рад међу албанском омладином, чије је ангажовање у раду СКОЈ и НОСО био изузетно мали, изузев донекле Ђаковице. Средином октобра 1942. нови Обласни комитет СКОЈ за Косово и Метохију упутио је проглас омладини Косова и Метохије у коме је позвао на — стварање борбеног јединства, прикључивање оружаној борби, прекидање међунационалних размирица и укључивање у Народноослободилачку борбу народа Југославије и Народноослободилачку борбу народа Албаније.^[1][57]

Терор немачко-италијанског окупатора, као и њихових сарадника, бројна хапшења и интернирање активиста Народноослободилачког покрета утицали су да рад на стварању Народноослободилачког савеза омладине током 1943. буде готово занемарен. На ово су утицале и слабе везе Обласног комитета СКОЈ за КиМ са Централним комитетом СКОЈ. Хапшењем већине чланова Обласног комитета СКОЈ он је престао да постоји, а током 1943. деловали су само Срески комитет СКОЈ у Приштини, као и месни комитети у Призрену, Ђаковици, Пећи, Урошевцу, Гњилану и Липљану.^[58] Након капитулације Италије, септембра 1943. дошло је до одређених помака у раду са омладином, а нарочито се радило на обухватању нових омладинаца, међу којима је било све више Албанаца. Средином априла 1944. омладина Космета, организована у Народноослободилачки савез омладине, упутила је поздравно писмо Другом конгресу Уједињеног савеза антифашистичке омладине Југославије (УСАОЈ) са потписима 1.150 омладинаца и омладинки свих националности. До завршетка борби за ослобођење Косова, антифашистички омладински покрет стално је јачао и у то време створени су услови да се одржи оснивачка Конференција УСАОЈ за Косово и Метохију, а њене припреме обавио је иницијативни одбор, формиран од стране Обласног комитета СКОЈ. Прва обласна конференција УСАОЈ за Косово и Метохију одржана је 17. и 18. новембра 1944. у Ђаковици, а присуствовали су јој делегати из свих крајева Косова и Метохије и јединица НОВ и ПОЈ. На конференцији је изабран Обласни одбор УСАОЈ за КиМ, од 20 чланова, чији је секретар био Мита Миљковић.^[59] Након формирања УСАОЈ антифашистички омладински покрет на Космету организационо је уобличен и постао масован, јер је од ослобођења новембра 1944. па до краја рата маја 1945, успео да окупи велики број омладинаца свих националности, док је већину чланова тада чинила албанска омладина. Из редова омладине у завршним борбама за ослобођење Југославије, у јединицама Југословенске армије (ЈА), учествовало је више од 30.000 младих са Косова и Метохије.^[1]

Активност УСАОЈ 1945—1948.

1945—1946.

Плакат са мотивом омлаинских радних акција

Након завршетка Другог светског рата у Југославији, 1945. Уједињени савез антифашистичке омладине почео је постепено да напушта форме рада и деловања створене ратном праксом, а организацијама УСАО постављен је задатак деловања у школама, пионирским организацијама, предузећима, фискултурном покрету, на селу и др. Омладина је чинила најмасовнију и најчвршћу базу Комунистичке партије (КПЈ) у периоду учвршћивања власти и спровођења социјалистичке револуције. Од 141.066 чланова, колико је КПЈ имала на крају рата, 89.102 су чинили омладинци од 17 до 26 година. У органима „народне власти” омладина је такође чинила већину, од 43.512 одборника и чланова Народноослободилачких одбора, 31.703 су били млађи од 30 година. Слична ситуација била је и у Југословенској армији (ЈА).^[60] На Првом конгресу Народног фронта, одржаном августа 1945. донета су основна програмска начела и усвојен Статут организације, на основу кога је организацији промењен назив из дотадашњег Јединственог народноослободилачког фронта (ЈНОФ) у Народни фронт Југославије (НФЈ), у коме су биле заступљене и друге масовне друштвено-политичке организације — Јединствени синдикати радника и намештеника (ЈСРН), Антифашистички фронт жена (АФЖ) и Уједињени савез антифашистичке омладине. У току Конгреса констатовано је да 63% целокупног чланства чини омладина.^[60] У тада изабрани Савезни одбор Народног фронта ушло је 10 омладинаца^[г] — Ратко Дугоњић, Стане Кавчич, Крсте Марковски, Ико Мирковић, Мара Нацева, Анте Раос, Борко Темелковски, Стана Томашевић, Раде Хамовић и Славко Комар, као представник УСАОЈ.^[61][62] Стварање Народног фронта као јединствене политичке организације имало је за циљ да додатно оснажи положај Комунистичке партије која је успела да од 1948. потисне остале политичке странке и учврсти свој монопол власти. Народни фронт постао је продужена рука КПЈ, преко кога је она управљала целокупним политичким, економским, културним и друштвеним животом.

На Трећем заседању АВНОЈ-а, одржаном у Београду од 7. до 10. августа 1945, на коме је АВНОЈ прерастао у Привремену народну скупштину ДФЈ, учествовало је више већника из редова омладине. Привремена народна скупштина усвојила је 11. августа Закон о избору народних посланика и Закон о бирачким списковима, према коме „бирачко право имају сви мушки и женски грађани Југославије који су навршили 18 година живота”, чиме је гласачко право спуштено са 21 на 18 година.^[63] Чланови УСАОЈ активно су учествовали у предизборној кампањи пред изборе за Уставотворну скупштину, који су одржани 11. новембра 1945, а како их је опозиција бојкотовала, на њима је учествовала само листа Народног фронта, која је добила 90,4%, док је „кутија без листе” добила 9,6% гласова.^[64] Тада изабрана Уставотворна скупштина имала је два већа — Савезну скупштину (348 посланика) и Скупштину народа (175 посланика) са укупно 523 посланика, од чега је њих преко 30 било млађе од 26 година. Посланици првог сазива Народне скупштине ФНРЈ, између осталог били су — секретар ЦК СКОЈ Ратко Дугоњић, председник ЦО УСАОЈ Стане Кавчич, као и Душан Богаданов, Живан Васиљевић, Кика Дамњановић, Славко Зечевић, Иван Ковачич, Милка Куфрин, Драгослав Марковић, Мара Нацева, Радојица Ненезић, Миле Перковић, Кемал Сејфула, Бошко Чакић и др.^[65]

Плакат са приказом омладинских пруга Брчко-Бановићи (1946) и Шамац—Сарајево (1947)

Југославија је у току рата претрпела огромне материјалне губитке. Окупаотор је спаљивањем села, као и читавих подручја, оставио без крова над главом око 3,5 милиона људи. Уништене су шуме, виногради и воћњаци, преко 60% целокупног сточног фонда, железничке пруге и путеви, здравствене и школске установе и др. Пошто је Нова Југославија из рата изашла са већ изграђеном организационом структуром народне власти она је убрзо приступила нормализацији живота. Један од главних задатака били су обнова и изградња земље, а на том пољу се највише рачунало на омладину, која је понесена ратним и патриотским заносом била спремна на највеће напоре и жртве. Схватања и навике, формиране у току рата, биле су присутне у раду са омладином и у периоду обнове, стварајући тако револуционарни занос код младе генерације, која је у првим послератним годинама била носилац свеопштег покрета масовног добровољног рада и такмичења. Схватајући да обнова и изградња значе предуслов лепшег и срећнијег живота у слободи, омладина је у бригаде на радним акцијама уносила такмичарски дух и полет, створен још у току рата.^[66][67][68]

Након неколико локалних радних акција, организованих у свим република, априла 1946. организована је прва велика омладинска радна акција, током које је од 1. маја до 7. новембра 1946. око 62.000 омладинаца и омладински градило железничку пругу Брчко–Бановићи, дугу 92 километра. Задатак је био да се средњобосански рудници угља повежу са осталим крајевима земље, па је након изградње угаљ из рудника у Бановићима кренуо у фабрике и предузећа широм Југославије.^[69] У периоду обнове омладина је учврстила и збила своје редове, па је све више била у стању да делује као јединствена снага и одлучујући фактор у политичком и економском животу. Омладински покрет претворио се у признату друштвено-политичку организацију, која је била покретач иницијатива младих и носилац револуционарног радикализма у младом социјалистичком друштву. У таквој атмосфери одржан је у Загребу, од 11. до 17. маја 1946. Трећи конгрес УСАОЈ, коме је присуствовало 1.485 делегата, а као гост и маршал Јосип Броз Тито. Конгрес је усвојио статут организације, којим је УСАОЈ преименован у Народну омладину Југославије, пошто организацији у новим условима више није одговарало старо име. Одлуке Трећег конгреса истовремено су представљале и најважније задатке Савеза комунистичке омладине (СКОЈ) — даље проширење и јачање организације, учешће омладине у изградњи земље и васпитавање чланства на принципима марксизма-лењинизма.^[70][71] На конгресу је изабран нови Централни одбор, који је на првој седници одржаној 17. маја изабрао Председништво и Секретеријат Централног одбора. За чланове Секретаријата изабрани су — Милутин Балтић, Гроздана Белић, Јанез Випотник, Славко Комар, Ико Мирковић, Милијан Неоричић, Брана Перовић, Борко Темелковски, Стана Томашевић и Михаило Швабић. Председник Централног одбора НОЈ био је Рато Дугоњић, секретар ЦК СКОЈ.^[72][73]

1947—1948.

Плакат са изградње пруге Шамац—Сарајево, 1947.

Народна омладина Југославије, у којој се налазила већина младих људи из предузећа, школа, универзитета и са села, у првим послератним годинама била је носилац свеопштег покрета масовног добровољног рада. Пошто су се све омладинске организације у Југославији ангажовале на задатку упознавања омладине са значајем радних акција, као и њеног мобилисања за изградњу нове велике пруге, рад омладине у 1947. и даље постао је много организованији. Поред рада на изградњи 240 километара дугој прузи Шамац—Сарајево, омладина је у току 1947. учествовала у подизању још 68 објеката савезног и републичког значаја, међу којима су били фабрика „Иво Лола Рибар” у Железнику, пруга Никшић–Титоград, фабрика „Титан” у Словенији, рад на мелиорацији Струмичког поља у Македонији, као и подизању 77 километара разних шумских путева, 85 километара пруга шумских железница, односно укупно 300 километара пруга нормалног колосека. На овим радним акцијама најмање је по два месеца учествовало око 280.000 младића и девојака.^[74]

Упоредо је организовано преко хиљаду локалних радних акција на којима су ангажоване нове бригаде омладине и народа. Само на изградњи задружних домова у прве две послератне године учествовало је преко пола милиона младих. Радне бригаде формиране су у свим срезовима, а готово у свим селима стваране су радне чете и радне групе. Да би се обезбедио довољан број стручне радне снаге за којом се осећала велика потреба, на акцијама су организовани зидарски, тесарски, минерски и многи други стручни курсеви. На њима су омладинци добијали основна стручна знања, која су касније допуњавали практичним радом. Тако су радне акције биле и значајни извор нових стручних кадрова за привреду. Од 1946. до 1948. око 33.000 младих завршило је такве стручне курсеве. После стручног оспособљавања на радним акцијама, многи који су тек прошли кроз радилиште и бригаде упућивани су одмах на рад у фабрике и о томе се старала организација Народне омладине. Године 1948. само из НР Босне и Херцеговине, НР Хрватске, НР Словеније и НР Србије, са савезних и републичких радних акција у привреду се укључило и запослило око 125.000 младих.^[74]

Плакат са позивом омладини да учествује на радним акцијама

На радним акцијама, али и у активностима у свакодневном ангажовању омладинске организације, у селима огромна пажња поклањана је борби против неписмености. Посебно су организовани течајеви за неписмене, на којима је научило да чита и пише много одраслих грађана. На омладинским радним акцијама организовани су течајеви за описмењавање, а бирани су и руководиоци тих курсева који су касније радили на описмењавању у селима. Само у току зиме 1946/47. у НР Србији, НР Хрватској, НР Македонији и НР Босни и Херцеговини на описмењавању становништва радило је преко 15.000 руководилаца течајева, од којих је већина учествовала у радним акцијама.^[74] На Трећем конгресу, маја 1946, разматрана је са активност Народне омладине на универзитетима и високим школама. Донети су закључци за побољшање рада међу омладином која се школовала на универзитетима, а посебно на стручном пољу. Тада је основан Међууниверзитетски одбор Народне студентске омладине, чији је задатак био да координира активности и доприноси размењивању искустава између појединих организација и одржава контакт са студентским организацијама у иностранству. Овај одбор радио је под руководством Секретаријата Централног већа Народне омладине. Организације Народне омладине на универзитетима и високим школама окупљале су својим редовима знатну већину студената, а у прве три послератне године омладинској организацији припадало је око 90% свих студената. Народна студентска омладина, као јака организација, помагала је факултетским властима да студенти редовно полажу испите и борила се за виши ниво стручног знања.^[75]

Развој омладинског покрета током првих послератних година наметнуо је потребу за новим организовањем омладине и омогућавањем њихове адекватне делатности у социјалистичкој изградњи. Пети конгрес КПЈ, одржан јуна 1948, детаљно је говорио о развоју омладинског покрета и донео одлуку да се Савез комунистичке омладине (СКОЈ) уједини са Народном омладином Југославије (НОЈ). У то време, у политички и економски веома бурној и за Југославију изузетно тешкој години, због сукоба са Информбироом и економске блокаде, омладински покрет је кроз организационо преусмеравање ушао у нову фазу развоја. На Четвртом конгресу СКОЈ, одржаном од 12. до 14. октобра 1948, констатовано је да је Савез комунистичке омладине из рата изашао са способним, прекаљеним и развијеним кадром који је после ослобођења земље наставио да развија омладински покрет.^[76][77]

Плакат поводом заједничког конгреса СКОЈ и НОЈ, децембра 1948.

У Резолуцији Четвртог конгреса СКОЈ потврђена је одлука о сазивању заједничког конгреса Савеза комунистичке омладине и Народне омладине. Усвојени су задаци и одлучено да чланови СКОЈ после спајања са Народном омладином пренесу у основне организације све особине које су стекли у Савезу комунистичке омладине. Истакнуто је да треба да се залажу за веће активирање сваког члана омладинске организације, да у активу још више учврсте дисциплину, развију одговорност и самокритику за извршавање задатака и друге обавезе. Чланови СКОЈ имали су посебну дужност да раде на даљем јачању идеолошког јединства у омладинској организацији, на марксистичко-лењинистичком васпитању омладине, борећи се против реакционарних утицаја на младе. Последњег дана Конгреса, маршал Јосип Броз Тито одликовао је СКОЈ Орденом народног хероја — за херојство и упорност испољену у борби против ненародних режима старе Југославије, за херојство и самопожртвовање испољено у току Народноослободилачке борбе, за херојство и несебенично залагање у обнови и изградњи наше земље.^[78][79][80]

Заједнички конгрес СКОЈ и Народне омладине одржан је од 15. до 19. децембра 1948. у Београду.^[81] На Конгресу је поднет реферат Пети конгрес КПЈ и задаци Народне омладине Милијана Неоричића и Извештај ЦК СКОЈ и Централног већа НОЈ, Стеван Дороњског.^[82] После дискусије, Конгрес је 16. децембра усвојио Резолуцију о спајању СКОЈ и НОЈ, а потом и Резолуцију о основним народним задацима Народне омладине и Резолуцију поводом оптужби Информбироа и клеветничке кампање против Југославије и југословенске омладине. У резолуцији о спајању СКОЈ и НОЈ истакнуто је потпуно јединство младе генерације Југославије, која ће кроз своју нову јединствену организацију — Народну омладину Југославије — и даље водити борбу за изградњу социјализма. Конгрес је усвојио Статут нове организације и изабрао Централни комитет од 75 чланова и Централну надзорну комисију од 9 чланова.^[83] У Биро Централног комитета Народне омладине изабрани су — Милутин Балтић, Јозо Бачић, Стојан Бјелајац, Раденко Броћић, Милојко Друловић, Ружа Ервачиновић, Крсте Марковски, Франц Петровшек, Милорад Пешић, Мићо Ракић, Владо Шестан, Душан Штрбац, док је за секретара Бироа ЦК НОЈ изабран Милијан Неоричић.^[76][84][85]

Уједињењем СКОЈ и НОЈ завршено је раздобље у коме је СКОЈ, под руководством Комунистичке партије, стварао масовну организацију омладине. Од тог времена Народна омладина Југославије почиње да добија особине масовније револуционарне организације новог типа, а основни принципи њеног устројства били су принцип добровољног ступања у организацију; начела демократског централизма и критике и самокритике као покретачке снаге живота и развитка омладинске организације. Тада је формирана организација Народне омладине у Југословенској армији (ЈА), чији је задатак био је да помаже и подстиче војнике у њиховом активном раду и политичком васпитању. На заједничком конгресу СКОЈ и Народне омладине постављени су дугорочни задаци пред омладину у даљој изградњи социјализма, а у заједничкој резолуцији истакнуто је — „Народна омладина треба и даље да врши свестрану мобилизацију омладине за извршавање свих задатака петогодишњег плана за изградњу социјализма. Организације народне омладине у фабрикама, предузећима и рудницима треба стално да покрећу такмичења, развијају ударништво, да се боре за испуњавање планова и норми, да јачају свесну планску дисциплину, да се боре за усавршавање процеса производње и др”. У време формирања јединствене организације СКОЈ је имао око 380.000, а Народна омладина преко 1,5 милиона чланова.^[76][86]

Конгреси и конференције

Списак Конгреса Уједињеног савеза антифашистичке омладине Југославије
датум	скуп	место	број делегата	реф.
27—29. децембар 1942.	Конгрес Антифашистичке омладине Југославије	Бихаћ	365	[87]
2—4. мај 1944.	Други конгрес УСАО Југославије	Дрвар	816	[88]
11—15. мај 1946.	Трећи конгрес УСАО Југославије	Загреб	1.485	[73]
15—19. децембар 1948.	Конгрес СКОЈ и Народне омладине	Београд	946	[84]

Списак Конгреса и конференција Уједињеног савеза антифашистичке омладине и Народне омладине по републикама

датум	скуп	место	број делегата	реф.
Босна и Херцеговина
6—9. мај 1945.	Први конгрес УСАО Босне и Херцеговине	Сарајево		[89][37][38]
13—15. јун 1947.	Други конгрес Народне омладине Босне и Херцеговине	Сарајево	470	[90]
Македонија
22. децембар 1943.	Први конгрес Народноослободилачког омладинског савеза Македоније	Фуштани	280	[91]
7—8. јануар 1945.	Други конгрес Народноослободилачког омладинског савеза Македоније	Скопље	1.000	[92]
8—10. јун 1947.	Трећи конгрес Народне омладине Македоније	Скопље	430	[93]
Словенија
10—12. октобар 1943.	Први конгрес Савеза словеначке омладине	Кочевска Река, код Кочевја	193	[43]
24—29. јун 1945.	Други конгрес Савеза словеначке омладине	Љубљана	170	[44][94][95][96]
12. јун 1947.	Трећи конгрес Народне омладине Словеније	Љубљана		[93]
Србија
16—19. новембар 1944.	Први конгрес УСАО Србије	Београд		[97]
27—30. децембар 1944.	Први конгрес УСАО Војводине	Нови Сад		[98]
25—26. фебруар 1947.	Покрајинска конференција Народне омладине Војводине	Нови Сад		[99]
18—20. мај 1947.	Други конгрес Народне омладине Србије	Београд	1.000	[100]
Хрватска
28—29. јун 1943.	Прва конференција УСАО Хрватске	Оточац		[101]
17—21. јун 1945.	Први конгрес УСАО Хрватске	Загреб		[102]
25—28. мај 1947.	Други конгрес Народне омладине Хрватске	Загреб	600	[100]
Црна Гора
30. новембар 1941.	Конференција Црногорске народне омладине	Копиље, код Подгорице	38	[103]
25—26. новембар 1943.	Први конгрес Антифашистичке омладине Црне Горе и Боке	Колашин	700	[104]
15. децембар 1944.	Други конгрес УСАО Црне Горе	Цетиње	1.084	[105]
2. јун 1947.	Трећи конгрес Народне омладине Црне Горе	Цетиње	300	[93]

Председници УСАОЈ и НОЈ

Списак председника Централног одбора Уједињеног савеза антифашистичке омладине и Народне омладине
сазив	број	фото	име и презиме	почетак мандата	крај мандата	трајање мандата	напомена	реф.
Први конгрес 1942—1944	1		Иво Лола Рибар 1916—1943	29. децембар 1942.	18. октобар 1943.	7007253152000000000♠293 дана	у функцији председника као секретар ЦК СКОЈ	[87]
	2		Стане Кавчич 1919—1987	18. октобар 1943.	4. мај 1944.	7007811728000000000♠2 године, 209 дана	вршилац дужности одлуком ЦК СКОЈ	[4]
Други конгрес 1944—1946				4. мај 1944.	15. мај 1946.			[106]
Трећи конгрес 1946—1948	3		Ратко Дугоњић 1916—1987	15. мај 1946.	19. децембар 1948.	7007819504000000000♠2 године, 218 дана		[73]

Председници Уједињеног савеза антифашистичке омладине и Народне омладине по републикама

организација	рб	име и презиме	почетак мандата	крај мандата	трајање мандата	реф.
УСАО Босне и Херцеговине (1945—1946) Народна омладина Босне и Херцеговине (1946—1948)	1	Слободан Ерцег Брацо 1922—1976	9. мај 1945.	15. јун 1947.	7008114026400000000♠3 године, 224 дана
			15. јун 1947.	19. децембар 1948.
НОС Македоније (1943—1946) Народна омладине Македоније (1946—1948)	1	Крсте Црвенковски 1921—2001	22. децембар 1943.	1945.
	2	Борко Темелковски 1919—2001	1945.	1946.
	3	Димче Беловски 1923—2010	1946.	19. децембар 1948.
Савез словеначке омладине (1943—1945) Савез омладине Словеније (1945—1946) Народна омладине Словеније (1946—1948)	1	Вилма Беблер 1918—1996	12. октобар 1943.	29. јун 1945.	7007540216000000000♠1 година, 260 дана
	2	Јанез Випотник 1917—1998	29. јун 1945.	15. јун 1947.	7007618840000000000♠1 година, 351 дан
	3	Франц Перовшек 1922—2011	15. јун 1947.	19. децембар 1948.	7007477144000000000♠1 година, 187 дана
УСАО Србије (1944—1946) Народна омладина Србије (1946—1948)	1	Милијан Неоричић 1922—2014	18. новембар 1944.	20. мај 1947.	7007789264000000000♠2 године, 183 дана
	2	Раденко Броћић 1922—2008	20. мај 1947.	19. децембар 1948.	7007499608000000000♠1 година, 213 дана
УСАО Војводине (1944—1946) Народна омладина Војводине (1946—1948)	1	Ђорђе Никшић 1922—1986	30. децембар 1944.	26. фебруар 1947.	7007681264000000000♠2 године, 58 дана
	2	Душан Секић 1922—2007	26. фебруар 1947.	19. децембар 1948.	7007572184000000000♠1 година, 297 дана
УСАО Хрватске (1943—1946) Народна омладине Хрватске (1946—1948)	1	Милка Куфрин 1921—2000	29. јун 1943.	мај 1946.
	2	Анте Раос 1921—2004	мај 1946.	19. децембар 1948.
УСАО Црне Горе и Боке (1943—1946) Народна омладина Црне Горе (1946—1948)	1	Ико Мирковић 1918—2004	26. новембар 1943.	15. децембар 1944.	7007331992000000000♠1 година, 19 дана
	2	Радомир Коматина 1922—1987	15. децембар 1944.	19. децембар 1948.	7008126576000000000♠4 године, 4 дана

Називи организација

У периоду од стварања првих антифашистичких омладинских организација, током устанка 1941. па до формирања Уједињеног савеза антифашистичке омладине, децембра 1942. коришћена су различита имена за омладинске организације у одређеним областима Југославије. Након формирања УСАОЈ све покрајинске организације преузеле су јединствени назив Уједињени савез антифашистичке омладине, изузев организација у Словенији и Македонији.

Називи антифашистичких омладинских организација

област	назив	период	реф.
Босна и Херцеговина	Народноослободилачки савез омладине Босне и Херцеговине	1942.
	Уједињени савез антифашистичке омладине Босне и Херцеговине	1942—1946.
	Народна омладина Босне и Херцеговине[д]	1946—1948.
Македонија	Народноослободилачки омладински савез Македоније	1942—1946.
	Народна омладина Македоније[ђ]	1946—1948.
Словенија	Омладински ослободилачки фронт	1941—1942.
	Савез радне омладине	1942—1943.
	Савез словеначке омладине	1943—1945.
	Савез омладине Словеније	1945—1946.
	Народна омладина Словеније[е]	1946—1948.
Србија	Српски народноослободилачки омладински савез	1941—1942.
	Уједињени савез антифашистичке омладине Србије	1942—1946.
	Народна омладина Србије[ж]	1946—1948.
Хрватска	Савез младе генерације	1941—1942.
	Уједињени савез антифашистичке омладине Хрватске	1942—1946.
	Народна омладина Хрватске[з]	1946—1948.
Црна Гора	Црногорска народна омладина	1941—1943.
	Уједињени савез антифашистичке омладине Црне Горе и Боке	1943—1946.
	Народна омладина Црне Горе[и]	1946—1948.
Војводина	Савез младе генерације[ј]	1942—1943.
	Уједињени савез антифашистичке омладине Војводине	1943—1946.
	Народна омладина Војводине[к]	1946—1948.
Косово и Метохија	Народноослободилачки савез омладине Косова и Метохије	1942—1943.
	Уједињени савез антифашистичке омладине Косова и Метохије	1943—1946.
	Народна омладина Косова и Метохије[л]	1946—1948.

Кратка хронологија

Кратка хронологија активности омладине у Народноослободилачком рату и рада УСАО и Народне омладине 1941—1948.

датум	догађај	реф.
30. новембар 1941.	У Копиљу, код Подгорице, одржана Покрајинска конференција Црногрске народне омладине, на којој је ЦНО конституисана као масовна антифашистичка омладинска организација.	[103]
20. март 1942.	У близини Колашина, у борби против четника, погинуо Будо Томовић, председник Извршног одбора Покрајинског одбора Црногорске народне омладине.	[107]
29. јул — 27. август 1942.	У Саничкој долини, уз учешће око 7.000 омладинаца из Босанске Крајине, организована омладинска пољопривредна радна акација на прикупљању летине.	[108]
27—29. децембар 1942.	У Бихаћу, уз учешће 365 делегата, одржан Конгрес Антифашистичке омладине Југославије, на коме је формиран Уједињени савеза антифашистичке омладине Југославије. Изабран је Земаљски одбор УСАО, којим је руководио Иво Лола Рибар, секретар ЦК СКОЈ.	[87]
30. децембар 1942.	Формирана 16. хрватска бригада, која је 29. јуна 1943. преименована у 16. омладинску бригаду Јожа Влаховић.
28—29. јун 1943.	У Оточцу одржана Прва покрајинска конференција Уједињеног савеза антифашистичке омладине Хрватске (УСАОХ).	[101]
10—12. октобар 1943.	У Кочевској Реци одржан Први конгрес Савеза словеначке омладине.	[43]
25—26. новембар 1943.	У Колашину одржана Први конгрес Антифашистичке омладине Црне Горе на коме је формиран Уједињени савеза антифашистичке омладине Црне Горе (УСАОЦГ).	[104]
27. новембар 1943.	На Гламочком пољу приликом напада немачке авијације погинуо Иво Лола Рибар секретар ЦК СКОЈ.	[109]
29—30. новембар 1943.	У Јајцу одржано Друго заседање АВНОЈ-а. Међу 269 изабраних већника АВНОЈ-а било је 17 омладинаца (старости од 22 до 26 година), док су на претходном Првом заседању у Бихаћу, међу изабраних 78 већника била само два омладинца.	[110]
22. децембар 1943.	У Фуштанима одржан Први конгрес Народноослободилачког омладинског савеза Македоније.	[91]
30. децембар 1942.	Формирана 7. црногорска омладинска бригада Будо Томовић.	[111]
2—4. мај 1944.	У Дрвару одржан Други конгрес УСАО Југославије, на коме је изабран нови Централни одбор, чији је председника био Стане Кавчич.	[88]
16—19. новембар 1944.	У Београду одржан Први конгрес Уједињеног савеза антифашистичке омладине Србије (УСАОС).	[112]
17—18. новембар 1944.	У Ђаковици одржана Оснивачка конференција Обласног комитета УСАОЈ за Косово и Метохију.	[112]
27—30. децембар 1944.	У Новом Саду Први конгрес Уједињеног савеза антифашистичке омладине Војводине (УСАОВ)	[98]
15. јануар — 22. април 1945.	На Црном врху, код Бора, организована прва омладинска радна акција на сечењу дрва за потребе Београда и болница на Сремском фронту. Истовремено изграђена је желеничка пруга од Црног врха до Бора у дужини од 12 километара.	[48]
6—9. мај 1945.	У Сарајеву одржан Први конгрес Уједињеног савеза антифашистичке омладине Босне и Херцеговине (УСАОБиХ).	[89]
1. април 1946.	Централни одбор УСАОЈ упутио позив омладини Југославије на учешће у првој послератној омладинској радној акцији на изградњи пруге Брчко—Бановићи (овај дан обележавао се као Дан омладинских радних акција).	[113]
1. мај —7. новембар 1946.	Преко 60.000 омладинаца и омладинки из читаве Југославије радило на изградњи омладинске пруге Брчко—Бановићи, дугој 92 километра.	[113]
11—15. мај 1946.	У Загребу одржан Трећи конгрес УСАОЈ на коме је Уједињени савез антифашистичке омладине променио назив у Народна омладина Југославије.	[73]
15—19. децембар 1948.	У Београду одржан заједнички конгрес СКОЈ и Народне омладине, на коме је донета одлука о спајању ове две организације у јединствену организацију Народне омладине Југославије.	[84]

Омладинци народни хероји

Списак народних хероја Југославије погинулих у току Народноослободилачког рата пре навршене 21 године којом се стицало пунолетство у Краљевини Југославији:^{[114][115][116]}

Орден народног хероја

• Погинули са мање од 18 година:

1. Олга Бан (1926—1943)
2. Милка Боснић (1928—1944)
3. Бошко Буха (1926—1943)
4. Мате Голем (1923—1941)
5. Јелица Машковић (1924—1942)
6. Ибе Паликућа (1927—1944)
7. Лепа Радић (1925—1943)
8. Вуко Торовић (1926—1943)

• Погинули са 18 година:

1. Марија Видовић (1924—1942)
2. Сава Вујановић (1923—1941)
3. Нада Димић (1923—1942)
4. Живко Љујић (1923—1942)
5. Злате Михајловски (1926—1944)
6. Ђермано Сењановић (1923—1942)

• Погинули са 19 година:

1. Иво Глухак (1922—1941)
2. Веселин Ђуровић (1924—1943)
3. Јоже Кадунц (1925—1944)
4. Миланка Кљајић (1924—1943)
5. Војислав Манојловић (1925—1944)
6. Страхиња Митровић (1922—1942)
7. Вера Мишчевић (1925—1944)
8. Нада Наумовић (1922—1941)
9. Владимир Перан (1922—1942)
10. Славко Станчир (1925—1944)
11. Миодраг Урошевић (1922—1942)
12. Хамзо Хамзић (1924—1944)
13. Радмила Шишковић (1923—1943)
14. Бајрам Шабани (1922—1941)

• Погинули са 20 година:

1. Јелисавета Андрејевић (1923—1943)
2. Мате Блажина (1925—1945)
3. Станко Вукашиновић (1923—1944)
4. Владан Ђурановић (1924—1944)
5. Васо Ђурђевић (1923—1944)
6. Петар Ивановић (1924—1945)
7. Тома Ивановић (1923—1943)
8. Суљо Јахић (1922—1942)
9. Вера Јоцић (1923—1944)
10. Слава Клавора (1921—1941)
11. Ладо Мавсар (1923—1944)
12. Винко Мегла (1922—1942)
13. Мирко Милевски (1923—1943)
14. Ибрахим Мржљак (1924—1944)
15. Душан Муних (1924—1945)
16. Милан Муњас (1923—1943)
17. Нада Наумовић (1924—1944)
18. Стево Опачић (1923—1943)
19. Панче Поповски (1924—1944)
20. Бранко Перишић (1923—1942)
21. Велизар Станковић (1922—1942)
22. Иван Стариха (1922—1942)
23. Јован Стојановић (1923—1943)
24. Рифат Фрењо (1923—1943)

Галерија

• 
  Курир Јовица, илустрација Ђорђа Андрејевића Куна
• 
  Миломир Радивојевић Малац, курир Ваљевског одреда 1941.
• 
  Делегација Друге пролетерске бригаде са Пеком Дапчевићем, командантом Друге пролетерске дивизије 1942.
• 
  Делегација Друге пролетерске дивизије на путу за Бихаћ за Први конгрес УСАОЈ, децембра 1942.
• 
  Вешање омладинке Лепе Радић у Босанској Крупи, фебруара 1943.
• 
  Први конгрес Савеза словеначке омладине, октобра 1943.
• 
  Жене делегати Другог конгреса УСАОЈ маја 1944.
• 
  Делегати омладине из Црне Горе на путу за Други конгрес УСАОЈ
• 
  Чланови УСАОЈ на Вису јуна 1944.
• 
  Плакат Ослободиоци
• 
  Омладинци-борци у ослобођеном Београду, октобра 1944.
• 
  Чланови ЦК СКОЈ у Београду 1944.
• 
  Плакат Омалдино, напријед!
• 
  Омладина на изградњи пруге Брчко—Бановићи 1946.
• 
  Омладинска радана акција у Словенији 1948.
• 
  Плакат са позивом на учешће у радној акцији на изгардњу ауто-пута Братство и јединство
• 
  Плакат за Дан младости 1948.

Напомене

1. Од 881 народних хероја који су страдали у рату скоро половина (401) било је млађе од 27 година. Од 82 народних хероја који су 1941. имали мање од 18 година њих 59 је погинуло, а 23 преживело рат.
2. Од 14 чланова ЦК СКОЈ у току НОР погинуло је њих 8, док је такође њих 8 проглашено за народне хероје.
3. Вршилац дужности био до априла 1944, када је одлуком ЦК КПЈ постављен за секретара ЦК СКОЈ, а ову функцију вршио је до гашења организације децембра 1948.
4. Изабрано је 10 лица млађих од 30 година.
5. Након уједињења са Покрајинским комитетом СКОЈ за Босну и Херцеговину, децембра 1948. створена је нова јединствена организација која је задржала назив Народна омладина све до 1963. када је преименована у Савез омладине Босне и Херцеговине.
6. Након уједињења са Покрајинским комитетом СКОЈ за Македонију, децембра 1948. створена је нова јединствена организација која је задржала назив Народна омладина све до 1963. када је преименована у Савез омладине Македоније.
7. Након уједињења са Покрајинским комитетом СКОЈ за Словенију, децембра 1948. створена је нова јединствена организација која је задржала назив Народна омладина све до 1963. када је преименована у Савез омладине Словеније.
8. Након уједињења са Покрајинским комитетом СКОЈ за Србију, децембра 1948. створена је нова јединствена организација која је задржала назив Народна омладина све до 1963. када је преименована у Савез омладине Србије.
9. Након уједињења са Покрајинским комитетом СКОЈ за Хрватску, децембра 1948. створена је нова јединствена организација која је задржала назив Народна омладина све до 1963. када је преименована у Савез омладине Хрватске.
10. Након уједињења са Покрајинским комитетом СКОЈ за Црну Гору, децембра 1948. створена је нова јединствена организација која је задржала назив Народна омладина све до 1963. када је преименована у Савез омладине Црне Горе.
11. Деловао само на територији Срема
12. Након уједињења са Покрајинским комитетом СКОЈ за Војводину, децембра 1948. створена је нова јединствена организација која је задржала назив Народна омладина све до 1963. када је преименована у Савез омладине Војводине.
13. Након уједињења са Обласним комитетом СКОЈ за Косово и Метохију, децембра 1948. створена је нова јединствена организација која је задржала назив Народна омладина све до 1963. када је преименована у Савез омладине Косова и Метохије.